Petlja - FEST 2015.

Mi smo se taktičko-tehnički spremili za ponedeljak.
Odgledali trejler više puta.
Preslišali se, podelili zaduženja.
Treba samo da odem par sati ranije po cveće.
I još uvek se ozbiljno razmišljam da li da dođem u štiklama.
Kao žensko, bio bi red.

Jako davno sam videla dva filma Milutina Petrovića i još davnije sam izgubila interesovanje za domaća ostvarenja... i veliku većinu stranih.
Ne znam, nisam se nadala nekom remek-delu, ali posle Kolarićevog teksta počinjem da se preispitujem da li će ovo imati makar malo veze sa napr. Predestination ili Mr. Nobody tipovima filmova.

Kolarić je spakovao kritiku po PS-u, ali ne poznajem čoveka i ne znam šta da kažem.
I čemu da se nadam.
Sa jedne strane to su ti multiverzumski-filozofsko-intelektualni obrti, a sa druge priča o garažnom filmu pravljenom uz pomoć štapa i kanapa.
Mada, zašto da ne, moglo bi i da uspe.

U svakom slučaju idem da vidim Sandru.
I samo to vredi sasvim dovoljno.

Završnica

Prvih dana marta Merkur će konačno izaći iz Vodolije i sav onaj haos koji je doneo ulaskom u senku retrogradnosti, pa u toku retrogradnosti i izlaskom iz senke konačno prestaje.
U martu okrećem svoj brod, preživljavam poslednju egzaktnu kvadraturu Urana i Plutona i pomračenje i plovim dalje.
Nešto pre toga, bolje reći sutradan idem na Fest. I to baš na domaći film.
I to baš zato što u njemu glumi moja dobra prijateljica, saborac iz borilačke sale i sjajan čovek.
Film me po najmanje zanima, Sandra je sutra moja zvezda.

A ovo da se ne zaboravi kako je bilo onomadne...

Takvi su dani

Ćutim
Ne odgovaram na mejlove, na pitanja, na bilo šta.

Samo prođem.
Ćutim.

Na uglu Nemanjine i Kneza Miloša gledam u oblake, pogađam koji su tip.
Razmišljam kada ću ozbiljno početi da učim i to.
Uz navigaciju.

Čekam da Merkur izađe iz senke i prestane da brlja po danima kada je one godine Severni čvor tu prošao i doneo pomračenja.
I čekam da Severni čvor konačno prođe onu trasu gde je Saturn bio te iste one godine.

Nije mi dobro.
Ne osećam se dobro.
Ne mogu da objašnjavam.
Da crtam.
Da budem fina, uviđavna, razumna, mudra...

Ćutim.
Gledam u nebo.

Sumpor

Zagrizem. I živim još hiljadu godina. Zaustavim vreme, oscilovanje, tok.

Kažem da ću ići sama do tamo, busom. Valjda ide Lasta, nešto u pravcu Novog Sada.
Mrzi me da čekam bajkera na autoputu.
U stvari me ne mrzi, mrzi me da gledam taj prizor. Da stojim sa strane i posmatram sebe kako čekam bajkera.
Zamišljam pomalo sparnu unutrašnjost autobusa, nijansu ustajalosti. Svoje oči na prozoru.
Kese sa sumporom.
Kako izvlačim plastičnu kašiku i pažljivo je uvlačim u otvor.
Ukus večnosti, praznine.

Razmišljam o tome dok čekam da prođe tramvaj, pa da pretrčim na crveno kod Bajlonijeve pijace.
Nekako se vuče i imam sasvim dovoljno vremena da izvučem iz kese i proučim veliki čokoladni medenjak pošteno napunjen poštenim džemom od kajsija.
Prinosim ga usnama i svet prestaje da osciluje, da postoji, samo u tom momentu, samo dok...
Ali to više nije to.

Prestala sam da jedem hranu.
Puno krvarim.
Plačem.
Samo sumpor.
I samo zemlja.

Da zaboravim koliko mrzim to što živim večno.
Što oscilujem večno.


U istoj sobi sa ogledalima.
Tamo u blokovima.

Mali korak za čovečanstvo...

Nedelju dana ranije stajala sam tu i isprobavala pod.

Klizavo je do granice poimanja, do loma.
I odustala sam od skakanja u štiklama.

Naravno, mi koji smo stigli na vreme (po dogovoru) smo se otelili samo dvadeset puta čekajući ove što kasne, didžeja, struju, sudije i sve redom.

I dok su se ljudi zagrevali okolo, ja sam stajala kao mentol.
I umorila se od čekanja.
Ali počelo je... isprobavanjem podloge.

I na ove scene jeza me je prošla.
Znala sam da će nas bboys zeznuti na kraju i da ženke imaju vrlo male šanse.

Vrlo, vrlo male šanse.

Bboy podmladak nije gubio vreme... za razliku od mene.

A ovo je Miroslav, jedan od trojice sudija.
Razvaljivač.
Čovek koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Inače, sasvim ok momak.

Floortodox mi je pomogao čim sam stigla.
A onda me zabezeknuo sa onim što ume da izvede.

Družim se godinama sa momcima iz borilačkih sala, ali uvek nešto fali.
Ako su mega jaki i brzi, tada su slabo pokretljivi.
Ovi su sasvim druga priča.

Sa njima se nije kačiti.

I u aftersessionu DJ me je iznenadio onim što i on ume da odigra.
A ja sam sva srećna konačno dobila svoj redni broj i plavu traku koja mi je omogućavala da uđem i izađem iz borilačkog kruga.

I ušla sam.

Skupila mudanca...

i počela da odrađujem svoj stil.

Jednog dana...
Vreme je dragoceno.

Neću da ga izgubim na budalaštine, na Beogradbynight slike, na tetke i tašne, na "bunde sa imenom" kako je stajalo na obližnjem bilbordu.

Na tuđe živote i tuđe priče.

Odrađujem korak po korak.

Beat po beat.
Pa gde stignem.

Primalno

To je njegov stil, čisto, bazično ljudski, bazično životinjski.



I to je ok.
I to nameravam da koristim... danas.
Ako prođem kvalifikacije.

Ali ovo je moj glavni stil.
Danas.
Ako prođem kvalifikacije.



Od sinoć me grlo i nos podsećaju da situacija nije baš najbolja, ali to me ne zanima.
Dok ne prođem kvalifikacije.
Danas.



Ali ni to nije važno.
Dok učim, dok prolazim kroz iskustva, rastem.

A ples je ženska suština.

Meni je bitno

Ulaz za takmicare je U 17:30 NEMOJTE DA KASNITE
U 18:20 U MIN POCINJU KVALIFIKACIJE
PORED DJ-A CE BITI STO DA POTVRDITE REGISTRACIJU I DA STE SE POJAVILI,AKO SE NE REGISTRUJETE DO 18:15
NECETE NI UCESTVOVATI.
POZZ NEK NAJBOLJI-LJA ODVALI U SUBOTU


Meni je stvarno bitno.

Kruna igračke karijere...

Čekam večeras da izađe raspored za subotu.
I pored virusa u želucu.
I pored haosa sa poslom.

I pored izudaranog lakta, a zbog vežbanja.

Imam malo drugačiji program i mislim da sam najstariji prijavljeni učesnik.
I sve vreme razmišljam o onoj dobroj staroj poslovici:
"Dala baba groš da uđe u kolo, a dala bi dva samo da izađe."

Želim da uđem u prvi krug kvalifikacija.
A plašim se da ne prođem u četvrtfinale.