Mali korak za čovečanstvo...

Nedelju dana ranije stajala sam tu i isprobavala pod.

Klizavo je do granice poimanja, do loma.
I odustala sam od skakanja u štiklama.

Naravno, mi koji smo stigli na vreme (po dogovoru) smo se otelili samo dvadeset puta čekajući ove što kasne, didžeja, struju, sudije i sve redom.

I dok su se ljudi zagrevali okolo, ja sam stajala kao mentol.
I umorila se od čekanja.
Ali počelo je... isprobavanjem podloge.

I na ove scene jeza me je prošla.
Znala sam da će nas bboys zeznuti na kraju i da ženke imaju vrlo male šanse.

Vrlo, vrlo male šanse.

Bboy podmladak nije gubio vreme... za razliku od mene.

A ovo je Miroslav, jedan od trojice sudija.
Razvaljivač.
Čovek koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda.

Inače, sasvim ok momak.

Floortodox mi je pomogao čim sam stigla.
A onda me zabezeknuo sa onim što ume da izvede.

Družim se godinama sa momcima iz borilačkih sala, ali uvek nešto fali.
Ako su mega jaki i brzi, tada su slabo pokretljivi.
Ovi su sasvim druga priča.

Sa njima se nije kačiti.

I u aftersessionu DJ me je iznenadio onim što i on ume da odigra.
A ja sam sva srećna konačno dobila svoj redni broj i plavu traku koja mi je omogućavala da uđem i izađem iz borilačkog kruga.

I ušla sam.

Skupila mudanca...

i počela da odrađujem svoj stil.

Jednog dana...
Vreme je dragoceno.

Neću da ga izgubim na budalaštine, na Beogradbynight slike, na tetke i tašne, na "bunde sa imenom" kako je stajalo na obližnjem bilbordu.

Na tuđe živote i tuđe priče.

Odrađujem korak po korak.

Beat po beat.
Pa gde stignem.