Pages

Monday, February 9, 2015

Mali korak za čovečanstvo...


Nedelju dana ranije stajala sam tu i isprobavala pod.



Klizavo je do granice poimanja, do loma.
I odustala sam od skakanja u štiklama.
























Naravno, mi koji smo stigli na vreme (po dogovoru) smo se otelili samo dvadeset puta čekajući ove što kasne, didžeja, struju, sudije i sve redom.
























I dok su se ljudi zagrevali okolo, ja sam stajala kao mentol.
I umorila se od čekanja.
Ali počelo je... isprobavanjem podloge.
























I na ove scene jeza me je prošla.
Znala sam da će nas bboys zeznuti na kraju i da ženke imaju vrlo male šanse.
























Vrlo, vrlo male šanse.
























Bboy podmladak nije gubio vreme... za razliku od mene.
























A ovo je Miroslav, jedan od trojice sudija.
Razvaljivač.
Čovek koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda.
























Inače, sasvim ok momak.
























Floortodox mi je pomogao čim sam stigla.
A onda me zabezeknuo sa onim što ume da izvede.
























Družim se godinama sa momcima iz borilačkih sala, ali uvek nešto fali.
Ako su mega jaki i brzi, tada su slabo pokretljivi.
Ovi su sasvim druga priča.
























Sa njima se nije kačiti.























I u aftersessionu DJ me je iznenadio onim što i on ume da odigra.
A ja sam sva srećna konačno dobila svoj redni broj i plavu traku koja mi je omogućavala da uđem i izađem iz borilačkog kruga.























I ušla sam.
























Skupila mudanca...
























i počela da odrađujem svoj stil.
























Jednog dana...
Vreme je dragoceno.
























Neću da ga izgubim na budalaštine, na Beogradbynight slike, na tetke i tašne, na "bunde sa imenom" kako je stajalo na obližnjem bilbordu.
























Na tuđe živote i tuđe priče.
























Odrađujem korak po korak.



video

Beat po beat.
Pa gde stignem.










No comments:

Post a Comment