Sumpor

Zagrizem. I živim još hiljadu godina. Zaustavim vreme, oscilovanje, tok.

Kažem da ću ići sama do tamo, busom. Valjda ide Lasta, nešto u pravcu Novog Sada.
Mrzi me da čekam bajkera na autoputu.
U stvari me ne mrzi, mrzi me da gledam taj prizor. Da stojim sa strane i posmatram sebe kako čekam bajkera.
Zamišljam pomalo sparnu unutrašnjost autobusa, nijansu ustajalosti. Svoje oči na prozoru.
Kese sa sumporom.
Kako izvlačim plastičnu kašiku i pažljivo je uvlačim u otvor.
Ukus večnosti, praznine.

Razmišljam o tome dok čekam da prođe tramvaj, pa da pretrčim na crveno kod Bajlonijeve pijace.
Nekako se vuče i imam sasvim dovoljno vremena da izvučem iz kese i proučim veliki čokoladni medenjak pošteno napunjen poštenim džemom od kajsija.
Prinosim ga usnama i svet prestaje da osciluje, da postoji, samo u tom momentu, samo dok...
Ali to više nije to.

Prestala sam da jedem hranu.
Puno krvarim.
Plačem.
Samo sumpor.
I samo zemlja.

Da zaboravim koliko mrzim to što živim večno.
Što oscilujem večno.


U istoj sobi sa ogledalima.
Tamo u blokovima.