Naš svetac

Ma potpuno je nebitno da li će da pljušti kiša, jer u tom slučaju street dance škole takozvani uličari bi sa Trga Republike otišli do one stanice ispod Vuka, gde se ulično i inače igra i tamo nastavili. Od rane zore baletske dvorane po školama, u Narodnom pozorištu i Madlenijanumu rastežu svoje izgladnele klasične igrače. Na Terazijama i okolo to isto rade džezeri, a škole u Prote Mateje, Dobračinoj, kod Krsta, u Piramidi, tamo po Zemunu već ribaju parket i spremaju se za novo trenažno veče. Stalno su problematične cipele, pogotovo one za latino, mada i ove za standardne umeju da zeznu stvar.
U Đure Daničića ide seminar koji drži čuveni argentinac o specifičnim tango pravilima, a u Naturalu u Resavskoj praktika je dva sata, za koje vreme nastane previše ugaženih ženskih prstiju i još više ubogaljenih preskupih tango cipela. U prizemlju iste zgrade je tribal i irsko stepovanje i ponovo hiphop i haus. I sve one sale u kojima je zumba i trbušni, i tamo gde se planira bolivudsko i bhangra.
I svi retki lokalni šamani koji još uvek bubnjaju, đipaju i teraju svoje pacijente na isto.


Danas je dan plesa i plesača na celoj planeti.
Naš praznik.
Naš svetac.

I onaj što drži osovinu ovog i svih ostalih univerzuma zove se Tandava zato što igra, zato što je ritam život i smrt.
I večno kretanje.

Naš je praznik, naš je svetac.

I ako ljusne kiša, ako nas zvizne velika kiša, ako nas izobara pljusak sa olujom znaćemo da je Tandava sa nama, da smo blagosloveni i da smo specijalni... njegovi.
I nastavićemo da igramo.

Jer, realno, ništa drugo i ne umemo da radimo,
nego da budemo čist život.

Kup je ipak kup

Ozbiljno neozbiljna stvar.
Kao i uvek kada je rade muškarci.

Zaigramo i za pojas zadenemo

Tako nekako na Beogradskom tango festivalu.

On je (kao) slučajno došao.
I baš je (kao) slučajno seo do mene.
A nije me pre toga (kao) video u sali.

I onda smo (kao) slučajno zajedno odradili sve zadate vežbe.

Smejao se nije slučajno.
To je bio moj deo posla.

Uskršnji ponedeljak

Zamena dežurstva u kući i naš beg u fantaziju.

Svež vazduh.

 I neki ljudi za koje sam znala da rade tu,

i neki koje sam slučajno srela. Eto baš van grada i na najčudnijem mogućem mestu.

Da, letenje, da, definitivno da.

Problem je samo u tome što to sada želi i ona.

 Ne mogu da joj zamerim, a opet za nju se plašim.

Za sebe ne.

I sada nam sleduju obavezne lekcije iz navigacije, meteorologije itd...

Ali na to sam odavno spremna.

Uskršnja nedelja

Eto kao... počelo je i to.

Imali smo transport do Urgentnog i pakao od gužve tamo.

Ali počelo je i navikavamo se i na to.
To da on bude zvezda predstave, a ja pratnja.

Brza DOBOŠ torta sa gotovim korama

Nisam iskusna kuvarica, nisam ni blizu, ali ovo mi je uspelo i to čas posla.
U pitanju je Doboš torta sa već gotovim korama. I pravi se jako brzo.

Ove kore su me izazivale već u prodavnici i iako nisam originalni ljubitelj dobošice, jer generalno i ima ukus kao doboš, setila sam se jedne davne svadbe gde sam probala baš ovu tortu, ali napravljenu samo sa tri kore i debelim slojevima fila.
I ostala očarana.
Te kada sam ugledala ove kore u glavi mi se rodio i master plan - i ja ću isto tako.

No u životu obično ne ide po planu. U standardnim receptima filovi se razlikuju, ali se najčešće vrti onaj gde idu 12 jaja, 450 gr šećera, 250 gr putera, 250gr margarina i 250 gr čokolade.
Samo na pomisao da u tortu treba da uđe pola kile šećera i da uopšte ide margarin smračilo mi se. To možda tako ide u Srbiji, ali u moj stomak margarin neće ući, niti u moje ukućane. A po kile šećera neka neko drugi proba.
Te sam se setila da fil napravim sa 6 jaja, 220 gr šećera u prahu, 200 gr čokolade i 250 gr putera.
Šećer u prahu i jaja se kuvaju na pari dok se ne zgusnu.

Kada se sve zgusne u masu se doda crna čokolada izlomljena u kockice.

Negde pre zagrevanja pare setih se da je možda trebalo malo mikserom da mutim šećer i jaja, te izađoh iz velikog lonca i mutih par minuta smesu, ali ništa spektakularno se nije desilo.

Eto, ovako je izgledalo posle mućenja, pa vraćeno da se kuva na pari.

U međuvremenu sam pronašla i modlu za tortu od 24 cm sa skidajućom bočnom stranom i isekla papir za pečenje koji će ići na dno.

U međuvremenu sam i progovorila na mađarskom, što nije ništa čudno s obzirom na činjenicu da danima pobožno gledam njihove video klipove o pravljenju doboš torte. Original je ipak original.

U smesu zgusnutih jaja i prah šećera, sada već poprilično skuvanu, dodala sam čokoladu u komadićima i nije bio baš spektakularan prizor... U početku.

Ali se situacija popravila dostatnim mešanjem, sve nad parom.
I onda sam to ostavila da se ohladi.

250 gr putera je umućeno i čekalo je da se ostatak fila ohladi da bi se spojilo sa njim.

Kora na koju će ići karamel i špahtla za tortu koja je bogato premazana puterom, a zbog izbegavanja lepljenja.
Ovaj deo me je malo plašio pošto to ama baš nikada nisam radila, ali skupila sam hrabrost i počela.

U šerpicu je išlo 200 gr kristal šećera na vrlo vrlo tihoj vatri da ni slučajno ne bi zagoreo.
Videla sam da ponegde koriste i malo limunovog soka da taj sloj ima i neki lep ukus i to je ok, ali u mojoj kući danas nema limuna ni za lek.
p.s. na slici ispod se vidi i da sam konačno donela šrafiće sa buvljaka i popravila drškice.

I posle samo hiljadu godina šećer je počeo da se karamelizuje. Sada je samo trebalo drusno mešati.

U međuvremenu, čekajući da se šećer otopi, spojila sam puter sa glavnim filom.

Kora u modlu za tortu, pa ozgo fil, pa kora.
Ali fil je bio toliko pokretan (a tako su i braća Mađari i rekli da će biti u početku) da mi se sve slivalo i umesto planirane 3 kore ubacila sam svih sedam unutra.

Ovo je bio opasan trenutak. Karamel mi se sasvim lepo razlio po završnoj kori, a onda sam počela da po još toploj površini nožem koji je namazan puterom crtam crte za sečenje.

I dobih jedan mađarski horoskop.

Veći isto namazan nož je rešio problem isecanja komada.

A u modli za tortu se dešavalo ovo x-ti put. Fil je curio na sve strane.
Te sam pošto sam sve kore iz pakovanja ubacila unutra, modlu za tortu sa sada razlivenim filom sam takođe ubacila u frižider na sat vremena.

Kada sam je izvadila popravila sam sve što se razlilo i podigla obruč modle.

Uzela sam običnu kesu za zamrzivač i napunila je sa 4 kašike fila koji sam namerno ostavila za ukrašavanje. Otcepila sam vrh i uradila 12 kao ružica po površini.
Jer... meni više na pamet ne pada da perem špriceve za ukrašavanje.
Kada se fil potrošio kesu sam sa radošću bacila.

I pažljivo sam poređala karamel korice oslanjajući ih na ružice od fila.
Nije kao kod profesionalaca, ali je moja prva doboš torta i meni je lepa.

A da ne pričam o tome sa kojom radošću sam ogrebala i pojela sve ostatke fila iz šerpe. To je san snova...
Pa dogodine... ponovo u Budimpešti.
Sada sa malo više iskustva.

Dragane moj kad odu svi...

Sedela sam na betonskoj kocki u Ilije Garašanina kod fontane. Čekala sam da se završi treći čas, pa da nađem njenog razrednog i opravdam joj časove.
Tu u sali ispod stadiona sam imala prvi krvav boks pre... pre hiljadu godina.

Dan je bio sunčan, malo težak. Oko fontane se onako sirotinjski i žilavo uglavio maslačak. I izgledao je prelepo i neuništivo. A ja sam imala sasvim dovoljno vremena da razmišljam o životu, univerzumu, tricama i kučinama.

Kako je bio dobar frajer.
Kako je bio zgodan i vaspitan, i obučen da ubije.

Mislila sam dugo da je desetak godina mlađi od mene, ali bio je samo malo stariji.
I odlično smo izgledali zajedno.
Pored njega su stravično visoke štikle i stravično kratka suknja izgledale sasvim pristojno. I konačno sam nabavila balsku haljinu. Ostalo mi je samo da uklopim cipele i bolero, i da izgledamo kao par iz snova na sledeću zimu kada počne sezona balova.

Leti smo izgledali kao crnački par. I uvek sam ostajala željna pored njega zahtevajući još i još i još.
Kao u dobrom seksu.

Hteo je da proveri i koliko znam da se mlatim.
I nešto je bilo u planu da idemo na Ultimate Fight veče.
To je mogao samo sa mnom, ne verujem da bi ijedna druga ženka ikada poželela sličnu stvar.

Da je hteo bio je sposoban da me sastavi sa zemljom jednim potezom. I sećam se u toku valcera ili fokstrota kako bi me lansirao, zaobišao i uhvatio, a da ja još uvek ne bih stigla da se opasuljim ni gde sam, ni šta se dešava.

Pre dve nedelje pitao me je da li može malo jače da me vrti i bezveze samo sam mu rekla: -Ajd sledeći put, kada budem u patikama.
I bili su gripovi, prvo on, pa ja.
I trebalo je da igramo u sredu.
I eto.

Ne, ja sam ta koja se večito nešto bunila, svađala, branila ga, izvoljevala, neurotisala, histerisala, izazivala, zasmejavala.
On je sve preživljavao iznutra.
Kao pravi muškarac.

I ja sam ta koja se večito raspadala, žuljale me cipele, zatezala mi je košulja, samo izvoljevanje. I par dana pošto sam ponovo dobila električno pražnjenje u srcu otišla sam da pokupim homeopatske lekove, stajala na aluminijumskoj foliji, mantrala, meditirala, ispijala so i moje razne veštičije napitke. Kukala i preispitivala se da li je meridijan bubrega preko trostrukog izaktivirao srčani...
Jer zaboga imam električno pražnjenje.

On se samo srušio.
I gotovo.
Upad hitne pomoći u plesnu salu, reanimacije, levo desno, ali bilo je gotovo.

Na fejsu, na strani škole koju je vodio par puta nedeljno pored posla, stoji kratko obaveštenje da škola prestaje sa radom zbog iznenadne smrti trenera.

I imala sam sasvim dovoljno vremena sedeći na toj betonskoj kocki u Ilije Garašanina da budem besna jer nisam dobila koliko sam htela, jer nije fer, jer jebeno pomračenje, jer je bio tako krvavo bolno dobar frajer, jer je bio dragocen, jer je bio dobar kao hleb...
I da se ponovo sastavim i uđem u njenu gimnaziju i nađem razrednog.

I vraćajući se presekla sam na gore i sasvim slučajno se našla pred crkvom Svetog Marka.
Znam ja da to njemu možda ništa ne znači, da to nikom ništa ne znači, meni sigurno, ali iza je ostala jedna sveća zapaljena dole.
Nisam ni bila svesna koliko ga volim sve ove godine.

Ostao mi je dug kada pređem u bardo. Moraću da zaobiđem sve one moje pretke, da pogledam da li u daljini vidim siluetu jednog ogromnog muškarca i da mu priđem. Obećala sam mu da sledeći put može da me izvrti dok plešemo.
I ne smem da zaboravim.

O tome sam mislila sa crkvom iza leđa prelazeći ulicu i koračajući Resavskom.
Plesne večeri su otkazane za posle Uskrsa.
A meni je toliko do igranja.
Sa njim.

Samo sa njim.