Sedela sam na betonskoj kocki u Ilije Garašanina kod fontane. Čekala sam da se završi treći čas, pa da nađem njenog razrednog i opravdam joj časove.
Tu u sali ispod stadiona sam imala prvi krvav boks pre... pre hiljadu godina.
Dan je bio sunčan, malo težak. Oko fontane se onako sirotinjski i žilavo uglavio maslačak. I izgledao je prelepo i neuništivo. A ja sam imala sasvim dovoljno vremena da razmišljam o životu, univerzumu, tricama i kučinama.
Kako je bio dobar frajer.
Kako je bio zgodan i vaspitan, i obučen da ubije.
Mislila sam dugo da je desetak godina mlađi od mene, ali bio je samo malo stariji.
I odlično smo izgledali zajedno.
Pored njega su stravično visoke štikle i stravično kratka suknja izgledale sasvim pristojno. I konačno sam nabavila balsku haljinu. Ostalo mi je samo da uklopim cipele i bolero, i da izgledamo kao par iz snova na sledeću zimu kada počne sezona balova.
Leti smo izgledali kao crnački par. I uvek sam ostajala željna pored njega zahtevajući još i još i još.
Kao u dobrom seksu.
Hteo je da proveri i koliko znam da se mlatim.
I nešto je bilo u planu da idemo na Ultimate Fight veče.
To je mogao samo sa mnom, ne verujem da bi ijedna druga ženka ikada poželela sličnu stvar.
Da je hteo bio je sposoban da me sastavi sa zemljom jednim potezom. I sećam se u toku valcera ili fokstrota kako bi me lansirao, zaobišao i uhvatio, a da ja još uvek ne bih stigla da se opasuljim ni gde sam, ni šta se dešava.
Pre dve nedelje pitao me je da li može malo jače da me vrti i bezveze samo sam mu rekla: -Ajd sledeći put, kada budem u patikama.
I bili su gripovi, prvo on, pa ja.
I trebalo je da igramo u sredu.
I eto.
Ne, ja sam ta koja se večito nešto bunila, svađala, branila ga, izvoljevala, neurotisala, histerisala, izazivala, zasmejavala.
On je sve preživljavao iznutra.
Kao pravi muškarac.
I ja sam ta koja se večito raspadala, žuljale me cipele, zatezala mi je košulja, samo izvoljevanje. I par dana pošto sam ponovo dobila električno pražnjenje u srcu otišla sam da pokupim homeopatske lekove, stajala na aluminijumskoj foliji, mantrala, meditirala, ispijala so i moje razne veštičije napitke. Kukala i preispitivala se da li je meridijan bubrega preko trostrukog izaktivirao srčani...
Jer zaboga imam električno pražnjenje.
On se samo srušio.
I gotovo.
Upad hitne pomoći u plesnu salu, reanimacije, levo desno, ali bilo je gotovo.
Na fejsu, na strani škole koju je vodio par puta nedeljno pored posla, stoji kratko obaveštenje da škola prestaje sa radom zbog iznenadne smrti trenera.
I imala sam sasvim dovoljno vremena sedeći na toj betonskoj kocki u Ilije Garašanina da budem besna jer nisam dobila koliko sam htela, jer nije fer, jer jebeno pomračenje, jer je bio tako krvavo bolno dobar frajer, jer je bio dragocen, jer je bio dobar kao hleb...
I da se ponovo sastavim i uđem u njenu gimnaziju i nađem razrednog.
I vraćajući se presekla sam na gore i sasvim slučajno se našla pred crkvom Svetog Marka.
Znam ja da to njemu možda ništa ne znači, da to nikom ništa ne znači, meni sigurno, ali iza je ostala jedna sveća zapaljena dole.
Nisam ni bila svesna koliko ga volim sve ove godine.
Ostao mi je dug kada pređem u bardo. Moraću da zaobiđem sve one moje pretke, da pogledam da li u daljini vidim siluetu jednog ogromnog muškarca i da mu priđem. Obećala sam mu da sledeći put može da me izvrti dok plešemo.
I ne smem da zaboravim.
O tome sam mislila sa crkvom iza leđa prelazeći ulicu i koračajući Resavskom.
Plesne večeri su otkazane za posle Uskrsa.
A meni je toliko do igranja.
Sa njim.
Samo sa njim.
No comments:
Post a Comment