Nisam neki patriota.
To ionako svi znaju.
Više mi je važno da zemljišta čista, voda čista, da su deca nahranjena i naučena, a žene, muškarci, životinje i biljke zadovoljni.
Boli me briga kako ide granična linija i ko je klao koga tamo nekad.
I to svi znaju.
Zato sam i dobijala packe od nekih kao bitnih ljudi proteklih godina.
I dobijaću ih.
I boleće me briga i dalje.
Jer dok tvoj sin na fejsu kači slike iz kafića sa braćalama i lepim izborom pića, a tvoja ćerka radi hiljaditi selfi u wc-u u iščekivanju stotog komentara kako je lepaaa, fenomenalna, mačka, kučka i sve što u kompletu ide sa tim... one moje dve su otišle da malo očiste Srbiju.
I da je bolje upoznaju.
I dok meni drobiš o sektašenju moje dete može da ti otpeva kompletnu pravoslavnu liturgiju i da ne isfalšira nijednom.
I da ti usput otpeva i mantre na sedam egzotičnih jezika, par opera, i milion standardnih pesmičica... uključujući i desetak srpskih grand hitova.
Šta ume tvoje dete?
Ume i da komunicira na nekoliko jezika, a i da se vrlo brzo prilagodi i onim nepoznatnim.
A koliko jezika zna tvoje dete?
I obe umeju da mi se ushićeno javljaju sa izveštajima kako su napravile večeru tako da su svi olizali tanjire, da su savršeno oprale sudove i veš, a da su najsigurnije da je wc šolja pošteno izribana ako to urade same.
Otišle su da očiste Obedsku baru, da raščiste livade da ponovo postanu plavne i da se vrati ibis, magična ptica koja znači preporod.
I jednog dana za njom da kroz taj močvarni vrt prošeta vrhovna boginja Izis sa sinom Horusom u rukama i da bude zadovoljna.
Otišle su da budu đubretari u tvojoj voljenoj zemlji. Toliko voljenoj da tvoja deca bacaju plastične flaše i ambalaže gde god da prođu.
Ona tvoja prelepa deca sa fejsa sa hiljadama lajkova.
Ova moja... skupljaju lajkove na jednoj drugoj strani na koju ti teško da ćeš ikada moći da pređeš.
I da, učim ih da budu dame i kraljice, jer su žene kormilari svake države.
I da one određuju pravila.
Šta ti učiš svoje ćerke?
Lepota je tako jednostavna.
I kompleksna.
I dok je tvoja ćerka gledala nebrojene koreanske tinejdž serije, gledala ih je i moja.
I naučila i jezik.
I usput završila jednu srednju školu i ispolagala ispita koliko ti samo možeš da sanjaš.
I naučila harmoniju.
I konačno shvatila šta je to hteo tamo neki Pitagora.
Dok je tvoja padala u depru zbog budalaština, moja druga je preživela pravi pakao i izvukla se. I trijumfuje.
Ostala joj je još jedna godina u srednoj školi i onda upisuje fakultet.
Za nju, za njeno poreklo, to je fenomenalan uspeh.
Ona jeste moja kraljica od Sabe.
I dok se ti prepucavaš za kafanskim stolom da li je bilo ovako ili onako, dok gubiš dijamantsko vreme na budalaštine, ja ću te samo zaobići.
Možeš da misliš o meni šta god želiš, i o mojoj deci.
Ja znam šta je istina, moja istina i ta i takva istina je jedina slamka koja će izvući ovu bednu močvaru.
U kampu ih je bilo samo četvoro iz Srbije, ostali klinci su stigli sa svih strana Evrope, da nešto nauče i da pomognu.
Nisu patriote, nisu samo to, srca su im veća od državnih granica.
I možda nisu baš idealno namešteni za fotke na fejsu, niti ispod piše da je provod bio boli glava (a bio je boli kičma), niti su obučeni po poslednjoj modi, na ovu i ovakvu decu ja računam.
Oni jesu moj ponos.
p.s. slike sam im ukrala sa fejs strane: The return of the Ibis - Povratak ibisa
