Ne radi danima sijalica u kuhinji, pa kao donesem merdevine, ali se usput setim da skinem štikle, pa kad se popnem opet se setim da sam bosim nogama na metalnim merdevinama, a ruke su mi vlažne zbog vrućine, pa siđem, pa odem po baletanke sve se nadajući da je đon kao gumeni, usput i pogledam pozicije kako je struja upaljena i ugašena, i vidim da je kao za kuhinju ugašena...
I svečano se popnem i taman da odvrnem upali se svetlo ispred mog nosa.
I onda siđem, ugasim svetlo, koje inače danima ne radi, pa se ponovo popnem, zamenim sijalicu, siđem, proverim - radi, popnem, zašrafim plafonjerku, siđem...
I kažem - Hvala, to je bilo šarmantno.
Meni je u stvari super od kada se tako družim sa njim.
28. mart.
Znala sam, u stvari nisam znala nego sam osećala da nešto nije u redu.
Demonski aspekt, prokletstvo.
Slomljen pečat.
Dan da se potpis stavi na umrlicu.
I samo se na to i stavljao.
I možda je neko i mislio da potpisuje neki drugi dokument, ali pečat... I smrvio se papir u prah.
I otvorilo se ružno.
Naučila me je i neke "ružne" stvari i jeza me je hvatala dok mi je objašnjavala kako je sa Ž. otišla na planinu i kako su njih dve bacile kletvu i kako je onda...
Ali, šta je ružno, šta je lepo?
I posle zmije. I ono čuveno - pazi da je ne povrediš... i pazi, seti se da staviš rukavice, smrde kao... ma smrde strahotno.
I stvarno, ceo taj svet koji stoji "pozadi" sada je tu ispred, i savršeno je jasan i logičan.
Ružno.
Rodiće se dete i nosiće prokletstvo.
Užas.
I vidim slike, suze ispod crvene kose, ma ne smem ni da pišem.
Probudim se u sred noći u ledenom znoju i samo mi u izmaglici proleluja pečat i datum.
I setim se kako je on umro i kako je trebalo da igramo, i kako ćemo da igramo.
I taj jezovit ženski krik.
I poludim. Nazovem bajkera i idemo da vozimo van grada.
Pred zoru ubrzam i on pođe iza mene, a onda uzletim uz Perseide.
Povučem i njega.
I zato nas niko i ne vidi.
Ujutru mu obrišem sećanje i pristojno se pozdravimo.
Metlu je oduvek bilo lakše voziti.
Ali...
Ne smem da pišem, bojim se.
No comments:
Post a Comment