Automobil staje na kapiji.
Brojim desetak sekundi da se pomere vrata i nastavljamo.
Moja jedina balska haljina.
I u korsetu mali karambit, za svaki slučaj.
U ugovoru sam tražila da stoji da ne razgovaram.
Na bilo kom jeziku.
Samo igram tih sat vremena sa tim čovekom.
Samo igramo.
I posle samo odlazim.
Pre no što me uvedu dalje udahnem prvi jesenji vazduh i obrišem sve misli.
A tamo na drugoj strani jedan čovek u uniformi stoji i čeka.
No comments:
Post a Comment