Arijevski

Uveče kada se vraćam pogledam na trenutak ispod ETFa i ceo bulevar naniže zamiriše na Hajderabad.
I hodamo.
Nas troje.

Taj mali deformisani kreten, i ta matora žena, i ja.

I samo ćutim. Upijam rečenice, skupljam reči po pločniku kao kovanice, kao prosute papire, olovke ili šnale.

Taj mali deformisani kreten samo je on u mojoj glavi. Dragocen je.

Jedno veče debeli je išao iza mene. Nisam ga videla, a nije ni onaj magarac koji je iskočio ispred. Šta god da je hteo ili nije hteo ja nisam imala vremena, sakupljam rečenice, ispravne forme, batine delim.

-Jebote ženo, kako ti udaraš, čula sam ga iza leđa.
-E molim te dovrši ga... I hvala, samo sam mu kratko dobacila dok sam nastavljala naniže.

Taj mali deformisani, niža vrsta, rasa, kasta, on je dragocen.

O njemu pišem. O krvi, bežanju, večnom životu.
O kamenu.

Arijevski sigurno. Arijevski udaram.
U svakom smislu.