Godinama je mojoj kući išla kombinovana neverica sa sve sprdnjom na čuvenu Vagnerovu operu Prsten Nibelunga. Ne zato što je Vagner veliki, jer jeste veliki kompozitor, već zato što sam ja mala.
Ova opera traje 3 (i slovom tri) dana, karte se za Vegnerov festival gde se i ona obavezno izvodi, kupuju godinu do dve unapred, i svojevremeno je poslužila i za podizanje arijevsko-nacističkog stila razmišljanja, koji se kasnije razvio u vrlo dramatičnom i strahotnom pravcu.
I bilo je vreme da se posadimo pred ekranom i žrtvujemo 3 sata svojih života vezanih za ovu severno evropsku legendu.
I najbolje od svega - priča je jako, ali jako dobra.
I još bolje od toga - sada mi je jasno koliko su TV serije Igra prestola i Vikinzi pokrali ideja iz ovog filma (obratiti pažnju na sam kraj filma).
No comments:
Post a Comment