Resto 2

I nikako ne postizavam.

Eto, taj momenat još od onomadne.

 I nešto što me kljuca u glavu godinama. Ovo je primerak najimbecilnije arhitekture svih vremena. Šteta samo što se ne vidi dobro onaj tragični pokušaj ptice u reljefu iznad prizemlja. Ptice zbog koje izbegavam da idem sa te strane ulice. Jednog dana, ali sasvim sigurno, sručiće se parče nekom na glavu.

 I da ne zaboravim.

Jer ima ljudi koji vole da kukaju nad izmišljenim tegobama. A ima i ljudi koji ih ne izmišljaju. Ali su im nepremostive.

 A ima i ljudi (a vala i drveća) koje ni to ne može da zaustavi.

I takvi primerci se pamte.

Samo pronađu put između, izmigolje se.

Pridrže za svoju tegobu i iskoriste je.

Posle ove scene

neću više da slušam ničije kukanje.

Ne interesuje me. Jer ko hoće - može.

I posle je stiglo proleće.

Omamljujuće.

Savršeno.

I donelo mi mir

i nova učenja o biljkama.

I strahopoštovanje.

I da, novu priču o biofizici.

I sate i sate čitanja tekstova i bukvalno puzanja po šumi.

Ali je vredelo.

Ma nemam šta da pričam, nek pričaju tratinčice.

Kad pošandrcam

to je izlaz.

Resto 1

Nema tu mnogo priče, jer nemam vremena za priču.

Radim ozbiljne stvari, a radim i ozbiljno pisanje, za pare naravno.

Moja škola, vazda ista.
Mogla bih romane o tom Hogvortsu, od golubarnika, kino sale, maketarnice, šupe u drugom nivou podruma, streljane u trećem nivou ispod sale za fizičko, kotlarnice. Svuda smo bili i svuda se nešto dešavalo. Po kafićima okolo radila se matematika iz Veneovih zbirki, a u glavnom holu redovno smo pevali liturgiju čitajući nemačke lekcije. Na nemačkom dabome.

I primer vrhunske arhitekture u ulici bočno.

Molim, i pogled spreda da se ne zaboravi.

I ne znam odakle ta moda da sve novobeogradske pijace izgledaju kao svemirski brodovi.

E i u ovoj džabolaji čokolada koju dobih na poklon. Bila je savršena.

I mi smo takav kraj, svake godine neki novi sneško.

Ovaj je nekako bio hipsterski.

Rekla bih.

I nešto što nađoh u sred centra grada.

A opet skriveno.

I moji ozbiljni planovi za penjanje.

Ovog puta bez ikakvih iznenađenja. Dogovor sa vlasnikom.

I sasvim lična stvar koja me je sasvim lično pogodila... po predačkoj liniji.

"Mila Bosno Srbija te brani", recitovala je pokojna tetka Tiosava (meni baba-tetka) u svojoj ko zna kojoj godini preko devedesete.
Tiosava je inače imala neku gadno tešku difteriju u toku nemačke okupacije, pa su joj kupili sanduk i bio pop, ispovedio je i pričestio. Kad gle čuda, pola veka kasnije Tiosava i dalje živa, a sve njih posahranila u međuvremenu.
Ali dok je recitovala okupljenoj familiji, sada mentalno u stadijumu mlađeg učenika, gledala sam je i razmišljala baš o toj mojoj, toj našoj predačkoj Bosni.

Njegove slike sam volela... nekad u prošlom životu.

A slika njegove ćerke pratila me je kao avet godinama po hodnicima škola. I uvek sam se pitala čije je to dete i šta se desilo baš sa tim detetom?

Umrla je u logoru na Banjici kao mlada devojka.
Eto to se desilo.

Tako da... rešavam se slika, rešavam sećanja.
Polako, ali studiozno.

Začaraj i mene i njega... i prtljag i carinu

-Šta gejt? Koji gejt?
-Teraj bre samo. Nemam vremena za prepirku...

Snalazim se

Danas ulazim u tu salu.
Danas sam tu.



I nameravam da ostanem.

Prijatelji

Da, tolike godine.

 

Radovi u enterijeru

Kako najbolje iskoristiti prostor u malom kupatilu i kako jeftino napraviti lep, trajan i funkcionalan nameštaj za kupatilo:




Kako napraviti lažan rustik zid od cigala i maskirati zid sklon pukotinama:

Brz jesenji voćni bezglutenski kolač

Vrlo brz jesenji voćni kolač je nastao sasvim slučajno.

Moja ćerka je htela da umuti slatku pavlaku za svoju kreaciju, ali se narečena Moja kravica slatka pavlaka od 250ml zgrušala u toku mućenja. Prosto je počeo da se stvara puter. I to nije bio nikakav ne znam koliko komplikovan problem. Moja ideja je bila da od toga napravim kajmak tako što bih dodala malo pavlake u mešavinu i eventualno posolila, ali dete je već stavilo šećer i ta ideja je otpala.
Dva dana kasnije setila sam se da taj zaslađeni polu puter pomešam sa nekih 100 -150 gr pirinčanog brašna, 100 gr kokosovog brašna i jednim jajetom. Onim što mi se zateklo u kuhinji.

Ovo sada biskvitno testo sam razvukla u malom plehu. Trebalo je da ga razvučem do kraja i baš istanjim, ali nisam znala kako će se ponašati.

I preko njega sam poređala dve isečene nektarine i jednu krušku. I sve posula sa malo cimeta.

Rerna je prethodno zagrejana na 200 stepeni, a temperatura je smanjena na 180 kada sam kolač stavila unutra. Pekao se nekih pola sata kada sam ga izvadila, posula vanilin šećerom i vratila na još desetak minuta.
Po vađenju ponovo sam ga malo posula cimetom i prelila medom.

I ukus je bio fenomenalan.

Eto, par minuta za pripremu, sve namirnice su iskorišćene, a kroz kuću je prošao taj divni jesenji miris voća, začina i testa.