Resto 2

I nikako ne postizavam.

Eto, taj momenat još od onomadne.

 I nešto što me kljuca u glavu godinama. Ovo je primerak najimbecilnije arhitekture svih vremena. Šteta samo što se ne vidi dobro onaj tragični pokušaj ptice u reljefu iznad prizemlja. Ptice zbog koje izbegavam da idem sa te strane ulice. Jednog dana, ali sasvim sigurno, sručiće se parče nekom na glavu.

 I da ne zaboravim.

Jer ima ljudi koji vole da kukaju nad izmišljenim tegobama. A ima i ljudi koji ih ne izmišljaju. Ali su im nepremostive.

 A ima i ljudi (a vala i drveća) koje ni to ne može da zaustavi.

I takvi primerci se pamte.

Samo pronađu put između, izmigolje se.

Pridrže za svoju tegobu i iskoriste je.

Posle ove scene

neću više da slušam ničije kukanje.

Ne interesuje me. Jer ko hoće - može.

I posle je stiglo proleće.

Omamljujuće.

Savršeno.

I donelo mi mir

i nova učenja o biljkama.

I strahopoštovanje.

I da, novu priču o biofizici.

I sate i sate čitanja tekstova i bukvalno puzanja po šumi.

Ali je vredelo.

Ma nemam šta da pričam, nek pričaju tratinčice.