Nema tu mnogo priče, jer nemam vremena za priču.
Radim ozbiljne stvari, a radim i ozbiljno pisanje, za pare naravno.
Moja škola, vazda ista.
Mogla bih romane o tom Hogvortsu, od golubarnika, kino sale, maketarnice, šupe u drugom nivou podruma, streljane u trećem nivou ispod sale za fizičko, kotlarnice. Svuda smo bili i svuda se nešto dešavalo. Po kafićima okolo radila se matematika iz Veneovih zbirki, a u glavnom holu redovno smo pevali liturgiju čitajući nemačke lekcije. Na nemačkom dabome.
I primer vrhunske arhitekture u ulici bočno.
Molim, i pogled spreda da se ne zaboravi.
I ne znam odakle ta moda da sve novobeogradske pijace izgledaju kao svemirski brodovi.
E i u ovoj džabolaji čokolada koju dobih na poklon. Bila je savršena.
I mi smo takav kraj, svake godine neki novi sneško.
Ovaj je nekako bio hipsterski.
Rekla bih.
I nešto što nađoh u sred centra grada.
I moji ozbiljni planovi za penjanje.
Ovog puta bez ikakvih iznenađenja. Dogovor sa vlasnikom.
I sasvim lična stvar koja me je sasvim lično pogodila... po predačkoj liniji.
"Mila Bosno Srbija te brani", recitovala je pokojna tetka Tiosava (meni baba-tetka) u svojoj ko zna kojoj godini preko devedesete.
Tiosava je inače imala neku gadno tešku difteriju u toku nemačke okupacije, pa su joj kupili sanduk i bio pop, ispovedio je i pričestio. Kad gle čuda, pola veka kasnije Tiosava i dalje živa, a sve njih posahranila u međuvremenu.
Ali dok je recitovala okupljenoj familiji, sada mentalno u stadijumu mlađeg učenika, gledala sam je i razmišljala baš o toj mojoj, toj našoj predačkoj Bosni.
Njegove slike sam volela... nekad u prošlom životu.
A slika njegove ćerke pratila me je kao avet godinama po hodnicima škola. I uvek sam se pitala čije je to dete i šta se desilo baš sa tim detetom?
Umrla je u logoru na Banjici kao mlada devojka.
Eto to se desilo.
Tako da... rešavam se slika, rešavam sećanja.
Polako, ali studiozno.
No comments:
Post a Comment