Temeljno planiranje

Temeljna, što se tiče ovog recepta.
I nikad dosta.

Za pola sata

Komisija otvara koverte i pregleda da li je sve tu.

Jeste, prekontrolisala sam deset puta.

"Valja mi se skrbiti o svojemu carstvu", što bi rekla Barbikina mama u onom crtaću.

I ja ću braću poznati

Zajedno smo, dve smo

Tih godina smo se šminkale isključivo crnom olovkom. I oči i usta.
I ruke okovane srebrom i samo crno.
I te večeri sam joj dala grafički da ga precrta, a ona je "samo" svratila na Mašinac na metal veče i sela na moj kompletan projekat.
I ono kada mi je ostavila papagaje da ih čuvam dve nedelje, ne rekavši mi da su spremni da mi odgrizu prste.
I kada sam ja učila da vozim, a ona je bila sasvim neuračunljivo hrabra da bude moj prvi suvozač.
I kada je ona učila šta su jestive pečurke, a ja samoubistveno raspoložena da probam njenu prvu berbu.
I kada je izvadila flašu ulja i tetrapak mleka u danima bombardovanja, spremna da stoji u kilometarskom redu samo za mene i samo za moju bebu.
I kada sam joj dobacivala u sred nedeljnog roštiljanja: "Navataj mi dete... ma može bilo koje", "Hoćeš i muža da ti navatam gospa koko?", "Ma jok, ne znam ni sa ovim šta ću i gde ću."

I kad se opet nađemo na stepeništu hajde da presečemo te priče o sitnoj deci našoj, našim kerovima operativnim na tri noge, bivšim muževima, nesrećnim ljubavima, srećnim tapijama i vlasničkim listovima, advokatima, firmama, instalacijama, grobovima, istorijama.

Samo da sedimo i samo da fantaziramo o sledećim koracima kada jednom porastemo.
Ako ikad porastemo.






        

Određivanje juga u vedskoj astrologiji i sistem verovanja

... Zato se u Suryasiddhanti računa caturyuga četvorostruki period od 4.320.000 solarnih godina (365 dana, 6 sati, 12 minuta, 35 sekundi, 556 (poprilično precizno, dodajem ja)). Četiri juge nisu iste, postoji na početku jedno zlatno doba duže od ostalih, a ostalima se zbog opadanja dharme ili ispravnog reda stvari smanjivalo trajanje do aktuelnog (Kalijuga) koje je najgore.
Kalijuga u kojoj se nalazimo traje 432.000 godina. Na početku svakog velikog perioda nebeskih kruženja Sunce, Mesec i pet velikih planeta nalaze se poređane u ponoć pod meridijanom Lanke, zamišljenog grada u pravcu Cejlona (Šri Lanke), ali iznad Ekvatora.

Nemoj sad neko da je lupio da je Kalijuga završena ili se završava ovih dana, godina ili decenija...jer neće skoro.

...
Bhagwan Sree Rajneesh poznati guru iz Poone, na pitanje da li veruje u astronomiju i astrologiju, odgovorio je ovako:
"Ne verujem ni u šta, a nisam skeptik ni prema čemu. Pokušavam da vam pomognem da uništite sva verovanja i neverice, jer ćete samo tada moći da saznate. Do spoznaje se dolazi samo kada je unutrašnje biće oslobođeno vera, neverovanja, kad niste katolici, ni komunisti, ni ateisti ni teisti. A ovo je i Buddhin stav: on je bio agnostik.
Ko je zaista u potrazi za istinom ne veruje ni u šta, bilo to poziitivno ili negativno. Ne veruje u Boga, ne veruje da Boga nema. I zato, šta da kaže o astronomiji ili astrologiji? Verovanje nije baš predmet njegovog interesovanja. Njega zanima da sazna, eksperimentiše, vidi, jer transformacija može da se dogodi samo kroz uvid.
Ali ljudi nastavljaju da veruju u svakakve stvari pošto vera daje lažnu ideju spoznaje. Čini da se dobro osećate; skriva vaše neznanje. U protivnom bi verovati bila najgluplja stvar koju možemo da uradimo. Vera znači da vi ne znate, ali ipak verujete. Zapamtite, vera je beznačajna kada ne znate i vera je beznačajna kada znate.
Kada ne znate vaša vera je lažna, zasnovana na neznanju. Kada znate nema potrebe da verujete; već znate.

Verujete u Sunce, Mesec? Neko vas pita: "Verujete li u Zemlju?" Niko ne postavlja takva pitanja. Ljudi pitaju: "Veruješ li u Boga? Veruješ li u astrologiju? Veruješ li u život posle smrti?" Ova pitanja su izgleda važna pošto izgleda da niko ne zna.

Ne verujem ni u šta. I zapamtite, ako počnete da verujete, nema kraja. Možete verovati u bilo kakvu glupost. Jednom kada verujete nema kraja."

Lučijana Marianđeli
Indijska astrologija

Karamel tart sa čokoladom i karamel tart sa orasima

I mislim da ću se manuti karamela na neko vreme, kao i tartova, i preći na novu zanimaciju.

A recept ide klasično - za testo za standardni kalup za tart je potrebno 300gr brašna, 1 jaje, oko 80 gr putera, 2 kašike šećera (ako se želi manje slatko) i mrvica soli. Uz to uvek stavim oko pola do jedne kašičice anisa, jer to volim. I dodam malo vode, ali malo, oko 100ml, možda i manje da testo bude lepo umešeno.

Sve se umesi dobro i rasporedi po kalupu koji je prethodno dobro zamašćen puterom i posut brašnom. Izbocka se viljuškom i to je to. Ubaci se u prethodno zagrejanu rernu i peče na nekih 180 ili čak do 200 C jedno 15-20-25 minuta dok prosto nije ispečen. Zato se i proverava.

Za karamel sam koristila braon šećer u kockicama što se ispostavilo da je greška, pošto je tada nekako gušći i lakše zagoreva. Bolje je koristiti običan beli.

Šećer (150 gr) se vrlo lagano otopi.

Doda se 125ml slatke pavlake (ali prave, ne one tzv. biljne) umeša dobro i 10gr putera. I dobije ovo.

Kada se malo prohladi sipa se preko tarta (odavno izvađenog iz rerne i odavno prohlađenog), i tada napravi čokoladni ganaš.
300ml slatke pavlake se lagano zagreje sa dve kašike šećera, ne sme da provri. Zatim se doda 200gr čokolade za kuvanje u kockicama, i prstohvat soli, i to dobro umeša. A zatim i 50gr putera. I to ponovo umeša. E sada je gotovo.

Kada se i to malo prohladi ide preko karamela i treba da ostane u frižideru par sati da se dobro stegne, ali kada je estetika bila bitna u mojoj kući po pitanju slatkiša? Tako je, nikada.
Bacili smo se na ovo i slistili za dva dana.
I stvarno je odličnog ukusa, ali i jako.

E sledeći put sam pravila takozvani KLIN tart po uzoru na čuvenu klin čorbu.
Povadila sam sve ostačiće ostačića iz špajza pa je umesto 300 grama brašna išlo recimo 80 gr mlevenog keksa, 50 grama mlevenog rogača, 70gr mlevenog lana, 70 gr pirinčanog brašna... Sve redom što sam imala u kesicama.
Stavila sam činiju za mešenje na vagu i samo istresala nadajući se da ću stići do onih mitskih 300 grama. Ali za malo. Dodala sam i ovsene pahuljice i to malo klasičnog brašna koje mi je falilo da se popnem na 300gr.

I sve ostalo je isto kao i za prethodni tart i ovo testo je ispalo fenomenalno. Obećala sam sebi da ću ga sledeći put ispeći kao običan keks, samo sa malo više šećera.

I ovog puta nisam imala običan šećer, nego kondenzovano mleko. Nisam slikala konzervicu kupljenu u bloku 70 sa slikom polarnog medveda. Mili i ja smo se godinama zevzečile da to Kinezi prodaju usoljenu šapu polarnog medveda dok nas prodavac nije prosvetlio šta je unutra.
Stvarno je jeftino i stvarno je fenomenalno.

Zagreje se u šerpici, karamelizuje, doda isto slatke pavlake kao i za prethodni karamel i puter i to je to.
Ovaj karamel je ono pravo.
I ovaj karamel je ono što se koristi za snikers čokoladice ili torte po uzoru na snikers. Baš je gust i baš je jak. I razmišljam da ga bez karamelizovanja koristim za recepte sa kokosom.




I taman bi pečeni kikiriki išao fenomenalno dobro uz ovo, ali ovo jemoj klin čorba tart i u kući sam imala 150 gr oraha. Očistila sam ih vratila u kesu i izudarala onim čekićem za meso par puta.
I samo istresla preko.

I ponovo je planulo.
Ali sam u kući razglasila da se od sada pa nadalje bavim klasičnim tortama, što je ponovo pozdravljeno.
Samo ti pravi, sve mi jedemo, lakonski mi je odgovoreno.

Woman taken by the wind

Napišeš priču i tada je gotovo. Nema više osvrtanja, nema analize paralize.
Gotovo.


Nekih 12 dana kasnije reći će mi da se seća trenutka kada sam iskočila iz kola i setiće se da je tu noć bila prava ludnica. Samo su se smenjivali na ulazu.
Ispred naših, mojih, njenih nosila, bio je deda sa šeširom, štapom i aktovkom.
Potpuno sam.

Dok sam u 3 sata te noći istrčavala iz sobe za opservaciju njega su vozili na jedno drugo mesto.
I dalje je bio sam.

I rekla mi je posle da se seća kako sam manevrisala nosilima kroz hodnik i kako sam se dobro uklopila sa bolničarem.
Odgovorila sam joj da sam oduševljena ekipom sa Urgentnog. Od hitne pomoći, momka koji me je vodio, do dva doktora i sestre, i hirurga i svega.
Ona mi predaje njene stvari u ogromnoj crnoj kesi za đubre i kaže: -Sine, napiši to negde. Nas stalno grde da smo najgori, a vidiš kako radimo.
Vidim.

Imala je sličicu sveca iznad kreveta, pre operacije.

Ali je susedni krevet imao više komada.
Razmišljala sam tih dana puno o bogovima. Svog sam nekako rasporedila unutra da ga ne izgubim.

I negde posle ponoći počela sam da kombinujem kako da rasteram par mužjaka i sastavim tri do četiri slobodna mesta za sedenje kao krevet. Valjalo je još čekati, trebalo je i da odspavam.

Te noći je trebalo da konačno obučem moju balsku haljinu i odigram valcer ulicu niže. Tamo u onoj svečanoj sali JRBa koju sam otključala pre šest godina i prvi put i otvorila prozore.
Gde sam radila sa nekim sjajnim ženama i dve godine kasnije se tukla sa još boljom ekipom.
Ali mi se povratak nije dao.
Plesni partneri nisu znali da sam tu u blizini, ulicu iznad, ali vojnički opremljena i spremna za akciju celu noć.

Ćerka mi se pridružila u toku noći i kasnije ćemo nas dve da provalimo sve šifre za vrata, sve hodnike, tajne prolaze i lavirinte. Ali to je došlo kasnije, u danima koji su se vukli mokri i ledeni.

Ne, nisam potezala nikakvu vezu. I da, te noći je Urgentni bio najluđe mesto u gradu. Na opservaciji nije bilo slobodnog mesta da se uguraju nosila. Ali oni su probudili hirurga oko pola dva i pozvali ga da hitno operiše. I došao je.
Znamo samo da se zove Željko. I svi moji veštičiji blagoslovi idu njemu.

Kaže da su je vozili beskrajnim lavirintom hodnika, tešili je toliko da je počela da ih zavitlava. Kaže da se sve raspada, a nas dve joj objašnjavamo da se ovde verovatno snimao onaj čuveni film "Jacob's ladder".

Urgentni centar u Beogradu se raspada.
Urgentnom centru u Beogradu je hitno potrebno sređivanje, modernizacija i proširenje.
I Beogradu je potrebno nekoliko ovakvih centara, ne samo ovih postojećih par.

I znam da možda govorim u prazno, ali ako već dižete kule i nove gradove u tom fantazmagoričnom Beogradu na vodi, pa dajte, setite se da podignete i još jedan urgentni.

Ljudi koji tamo rade - rade u strahovitim uslovima i pod strahovitim pritiscima. I nisam imala vezu, nisam znala nikoga, a opet su moju majku odradili vrhunski i najbolje što su mogli.

U sred one gužve mladi doktor je izleteo i urliknuo da li Miji... ima infarkt.
I od tog trenutka ja sam se odazivala na njeno prezime, govorila u njeno ime i predala je njima na brigu.
Samo od tog trenutka pustila sam joj ruku i pustila je u nepoznato.
I nisu me izneverili.

Vratila sam se sa detetom u toku noći.
I sa koronarne smo gledale kako se noćna ludnica nastavlja dole na prijemnom.

A onda su je vratili iz operacione sale i rekli nam da idemo.
I već je bilo sutra, nisam osećala noge, ali jesam onaj teg u grudima.

Prošle smo kao dva lopova kroz kilometarske hodnike u potrazi za otključanim vratima.

-Misliš da radi?, pitala me u prolazu.
-Ne znam. Previše sam skrenula za sve ove godine da drugačije... Ne, neću da ti kažem., odgovorila sam joj vukući je napolje u noć.
-Ljudi baš vole bogove, uzdahnula je.
-Bogovima su potrebni ljudi, prošlo mi je kroz glavu.

Neka tri klinca, mortus pijana, sede tu odmah na pločniku i smeju se.
-Pređi mi na drugu stranu, kažem joj ledeno. Ona izvršava bez prigovora upravo svesna da nešto može da joj se desi.
Oni zaćute dok prolazimo i gubimo se u mraku.
Nisu očekivali.

Iza ugla me pita šta oni rade tu, zar nema boljih žurki negde drugde u gradu, pa joj objašnjavam faze trežnjenja ili previjanja ubodnih rana ili snimanja arkada u mladih mužjaka natopljenih testosteronom.

Resavska je pusta negde posle 4 ujutru.

Ali se zora približava i ulazi u Kneza Miloša.

Negde pred pet u nedelju 8. maja.

I čekamo prvu trolu, jer hoću da joj pokažem ljude koji idu na posao u to doba i ljude koji se vraćaju kućama.
I prava je ledena zora.

A dve stanice kasnije već je dan.

Sledeće dve nedelje proći ćemo kroz intenzivnu i poluintenzivnu i u glavnu, i svi će nas znati. I smejaće se našim forama.

I misliće da smo sestre, pa je i ona na kraju počela da nas opisuje kao svoje ćerke.

Nismo joj pokazale da smo umorne i nismo joj dale da razmišlja.

U "standardnoj" bolnici su ordinirale standardne ćurke.
Jeste, i standardno sam se pokačila sa njenom doktorkom isterujući metabolizme i sve što ide uz to do kraja. Ali nema vajde.
Samo sam joj uputila onaj moj veštičiji blagoslov koji isto tako standardno upućujem svim doktorima - kako radiš moju majku tako će raditi tvoju. Kako radiš mene tako će raditi tvoju decu.
Pa biraj, sve je u opcijama.

Nije joj baš bilo svejedno kada sam joj pomenula Barnsove studije iz 1947., niti činjenicu da će ona prva da pere ruke ako se kao sledeći korak desi moždani udar.
Neka, nije problem. Decu nemaš, ali majku imaš.
A sve je u opcijama.
Pa i moj blagoslov.

A dani su se borili da zadrže zimu.
Setila sam se prošle godine i kako sam izgubila prijatelja tako u proleće.

Ali sam prestala i tog dana otišla po njene stvari nazad u Urgentni.

-Sine, rekla mi je, nas ovde niko ne razume. Nikom da kažemo kako je ovde teško.
-Znam, rekla sam joj. -Videla sam sama.
-Napiši sine, ma prosto osećam da negde nešto pišeš, pa napiši i o nama, da se zna.
-Hoću, obećala sam. I tek treba da sklopim tekst.
Ali prvo moram da se naspavam, pa da se sastavim, pa da počnem da dišem .

O tome sam razmišljala noseći njene stvari u crnoj kesi za đubre niz Višegradsku.

I posle je nikad bio kraj.
Rasporedile smo se sa obavezama, plaćala sam privatne lekare i skrininge i čudesa, samo da je poštedim lepota zvaničnog zdravstvenog sistema.
I da, promenila se.

Taj jedan dan u bolnici kada se završavala poseta izašla je kao da isprati Mili i mene do stepenica. Pa smo se onda nas dve okrenule da vidimo kako se sigurno vraća u sobu.
I u jednom klimavom trenutku videla sam je kao svoje dete i sve ono što sam prošla još 2011. kada se pokazalo da ja jesam bila njena majka, i kako moja vedska karta peva pesmu povratka i ponovnog rođenja u istoj porodici, i počela sam da mantram - Pogodi vrata, pogodi vrata, pogodi...
Mili je na to promrmljala -Ona je pravo dete.
-Ona je moje dete, odahnula sam kada sam videla kako konačno ulazi.

Tek sada je shvatila, tek se sada ne plaši smrti.
I zato je počela da uživa u životu.

Ali i to je nešto.

I tako... Kada se ispiše priča nema vraćanja, razmišljanja, analiziranja.
Istrese se i onda je gotovo.

I idemo dalje.