Tih godina smo se šminkale isključivo crnom olovkom. I oči i usta.
I ruke okovane srebrom i samo crno.
I te večeri sam joj dala grafički da ga precrta, a ona je "samo" svratila na Mašinac na metal veče i sela na moj kompletan projekat.
I ono kada mi je ostavila papagaje da ih čuvam dve nedelje, ne rekavši mi da su spremni da mi odgrizu prste.
I kada sam ja učila da vozim, a ona je bila sasvim neuračunljivo hrabra da bude moj prvi suvozač.
I kada je ona učila šta su jestive pečurke, a ja samoubistveno raspoložena da probam njenu prvu berbu.
I kada je izvadila flašu ulja i tetrapak mleka u danima bombardovanja, spremna da stoji u kilometarskom redu samo za mene i samo za moju bebu.
I kada sam joj dobacivala u sred nedeljnog roštiljanja: "Navataj mi dete... ma može bilo koje", "Hoćeš i muža da ti navatam gospa koko?", "Ma jok, ne znam ni sa ovim šta ću i gde ću."
I kad se opet nađemo na stepeništu hajde da presečemo te priče o sitnoj deci našoj, našim kerovima operativnim na tri noge, bivšim muževima, nesrećnim ljubavima, srećnim tapijama i vlasničkim listovima, advokatima, firmama, instalacijama, grobovima, istorijama.
Samo da sedimo i samo da fantaziramo o sledećim koracima kada jednom porastemo.
Ako ikad porastemo.
No comments:
Post a Comment