Woman taken by the wind

Napišeš priču i tada je gotovo. Nema više osvrtanja, nema analize paralize.
Gotovo.

Nekih 12 dana kasnije reći će mi da se seća trenutka kada sam iskočila iz kola i setiće se da je tu noć bila prava ludnica. Samo su se smenjivali na ulazu.
Ispred naših, mojih, njenih nosila, bio je deda sa šeširom, štapom i aktovkom.
Potpuno sam.

Dok sam u 3 sata te noći istrčavala iz sobe za opservaciju njega su vozili na jedno drugo mesto.
I dalje je bio sam.

I rekla mi je posle da se seća kako sam manevrisala nosilima kroz hodnik i kako sam se dobro uklopila sa bolničarem.
Odgovorila sam joj da sam oduševljena ekipom sa Urgentnog. Od hitne pomoći, momka koji me je vodio, do dva doktora i sestre, i hirurga i svega.
Ona mi predaje njene stvari u ogromnoj crnoj kesi za đubre i kaže: -Sine, napiši to negde. Nas stalno grde da smo najgori, a vidiš kako radimo.
Vidim.

Imala je sličicu sveca iznad kreveta, pre operacije.

Ali je susedni krevet imao više komada.
Razmišljala sam tih dana puno o bogovima. Svog sam nekako rasporedila unutra da ga ne izgubim.

I negde posle ponoći počela sam da kombinujem kako da rasteram par mužjaka i sastavim tri do četiri slobodna mesta za sedenje kao krevet. Valjalo je još čekati, trebalo je i da odspavam.

Te noći je trebalo da konačno obučem moju balsku haljinu i odigram valcer ulicu niže. Tamo u onoj svečanoj sali JRBa koju sam otključala pre šest godina i prvi put i otvorila prozore.
Gde sam radila sa nekim sjajnim ženama i dve godine kasnije se tukla sa još boljom ekipom.
Ali mi se povratak nije dao.
Plesni partneri nisu znali da sam tu u blizini, ulicu iznad, ali vojnički opremljena i spremna za akciju celu noć.

Ćerka mi se pridružila u toku noći i kasnije ćemo nas dve da provalimo sve šifre za vrata, sve hodnike, tajne prolaze i lavirinte. Ali to je došlo kasnije, u danima koji su se vukli mokri i ledeni.

Ne, nisam potezala nikakvu vezu. I da, te noći je Urgentni bio najluđe mesto u gradu. Na opservaciji nije bilo slobodnog mesta da se uguraju nosila. Ali oni su probudili hirurga oko pola dva i pozvali ga da hitno operiše. I došao je.
Znamo samo da se zove Željko. I svi moji veštičiji blagoslovi idu njemu.

Kaže da su je vozili beskrajnim lavirintom hodnika, tešili je toliko da je počela da ih zavitlava. Kaže da se sve raspada, a nas dve joj objašnjavamo da se ovde verovatno snimao onaj čuveni film "Jacob's ladder".

Urgentni centar u Beogradu se raspada.
Urgentnom centru u Beogradu je hitno potrebno sređivanje, modernizacija i proširenje.
I Beogradu je potrebno nekoliko ovakvih centara, ne samo ovih postojećih par.

I znam da možda govorim u prazno, ali ako već dižete kule i nove gradove u tom fantazmagoričnom Beogradu na vodi, pa dajte, setite se da podignete i još jedan urgentni.

Ljudi koji tamo rade - rade u strahovitim uslovima i pod strahovitim pritiscima. I nisam imala vezu, nisam znala nikoga, a opet su moju majku odradili vrhunski i najbolje što su mogli.

U sred one gužve mladi doktor je izleteo i urliknuo da li Miji... ima infarkt.
I od tog trenutka ja sam se odazivala na njeno prezime, govorila u njeno ime i predala je njima na brigu.
Samo od tog trenutka pustila sam joj ruku i pustila je u nepoznato.
I nisu me izneverili.

Vratila sam se sa detetom u toku noći.
I sa koronarne smo gledale kako se noćna ludnica nastavlja dole na prijemnom.

A onda su je vratili iz operacione sale i rekli nam da idemo.
I već je bilo sutra, nisam osećala noge, ali jesam onaj teg u grudima.

Prošle smo kao dva lopova kroz kilometarske hodnike u potrazi za otključanim vratima.

-Misliš da radi?, pitala me u prolazu.
-Ne znam. Previše sam skrenula za sve ove godine da drugačije... Ne, neću da ti kažem., odgovorila sam joj vukući je napolje u noć.
-Ljudi baš vole bogove, uzdahnula je.
-Bogovima su potrebni ljudi, prošlo mi je kroz glavu.

Neka tri klinca, mortus pijana, sede tu odmah na pločniku i smeju se.
-Pređi mi na drugu stranu, kažem joj ledeno. Ona izvršava bez prigovora upravo svesna da nešto može da joj se desi.
Oni zaćute dok prolazimo i gubimo se u mraku.
Nisu očekivali.

Iza ugla me pita šta oni rade tu, zar nema boljih žurki negde drugde u gradu, pa joj objašnjavam faze trežnjenja ili previjanja ubodnih rana ili snimanja arkada u mladih mužjaka natopljenih testosteronom.

Resavska je pusta negde posle 4 ujutru.

Ali se zora približava i ulazi u Kneza Miloša.

Negde pred pet u nedelju 8. maja.

I čekamo prvu trolu, jer hoću da joj pokažem ljude koji idu na posao u to doba i ljude koji se vraćaju kućama.
I prava je ledena zora.

A dve stanice kasnije već je dan.

Sledeće dve nedelje proći ćemo kroz intenzivnu i poluintenzivnu i u glavnu, i svi će nas znati. I smejaće se našim forama.

I misliće da smo sestre, pa je i ona na kraju počela da nas opisuje kao svoje ćerke.

Nismo joj pokazale da smo umorne i nismo joj dale da razmišlja.

U "standardnoj" bolnici su ordinirale standardne ćurke.
Jeste, i standardno sam se pokačila sa njenom doktorkom isterujući metabolizme i sve što ide uz to do kraja. Ali nema vajde.
Samo sam joj uputila onaj moj veštičiji blagoslov koji isto tako standardno upućujem svim doktorima - kako radiš moju majku tako će raditi tvoju. Kako radiš mene tako će raditi tvoju decu.
Pa biraj, sve je u opcijama.

Nije joj baš bilo svejedno kada sam joj pomenula Barnsove studije iz 1947., niti činjenicu da će ona prva da pere ruke ako se kao sledeći korak desi moždani udar.
Neka, nije problem. Decu nemaš, ali majku imaš.
A sve je u opcijama.
Pa i moj blagoslov.

A dani su se borili da zadrže zimu.
Setila sam se prošle godine i kako sam izgubila prijatelja tako u proleće.

Ali sam prestala i tog dana otišla po njene stvari nazad u Urgentni.

-Sine, rekla mi je, nas ovde niko ne razume. Nikom da kažemo kako je ovde teško.
-Znam, rekla sam joj. -Videla sam sama.
-Napiši sine, ma prosto osećam da negde nešto pišeš, pa napiši i o nama, da se zna.
-Hoću, obećala sam. I tek treba da sklopim tekst.
Ali prvo moram da se naspavam, pa da se sastavim, pa da počnem da dišem .

O tome sam razmišljala noseći njene stvari u crnoj kesi za đubre niz Višegradsku.

I posle je nikad bio kraj.
Rasporedile smo se sa obavezama, plaćala sam privatne lekare i skrininge i čudesa, samo da je poštedim lepota zvaničnog zdravstvenog sistema.
I da, promenila se.

Taj jedan dan u bolnici kada se završavala poseta izašla je kao da isprati Mili i mene do stepenica. Pa smo se onda nas dve okrenule da vidimo kako se sigurno vraća u sobu.
I u jednom klimavom trenutku videla sam je kao svoje dete i sve ono što sam prošla još 2011. kada se pokazalo da ja jesam bila njena majka, i kako moja vedska karta peva pesmu povratka i ponovnog rođenja u istoj porodici, i počela sam da mantram - Pogodi vrata, pogodi vrata, pogodi...
Mili je na to promrmljala -Ona je pravo dete.
-Ona je moje dete, odahnula sam kada sam videla kako konačno ulazi.