Spaljivanje brodova

Tu pričam nešto o brljanju sa xml-om. Ali to sam već završila.
Trebalo je malo mućnuti glavom, i uostalom koliko kodovi uopšte mogu da budu komplikovani?

Posao za koji je neko trebalo da potroši 15 minuta do pola sata svog vremena i da mi uzme minimum 50 evra je urađen za par dana, ali sada znam i sada su mi linkovi povezani, imam slike koje vrte po prvoj strani i taj blog izgleda kao pravi, moderni sajt. (Za razliku od ovog kog volim baš ovakav kakav jeste.)

Potrebno je da platim za domen (oko 36 dolara) i da prebacim mejl adresu da izgleda profi, ali to će nalog na Guglu da odradi čas posla, pošto je sve integrisano.
Znam kako se radi pozicioniranje na pretraživačima, da se držim podalje od "sivih" tehnika i kako se valjano radi in-bound i sve ostalo.

Tako da me kreiranje sajta košta 36 dolara đuture, i par dana mog mozganja. Ne košta me od 200 evra pa naviše i sa dodatnim troškovima ažuriranja, pošto imam plaformu za džabe i imam svoj ulaz, i znam gde mi se šta nalazi.
Nije da sam protiv da to radi neko drugi i dobro zaradi, ali koliko sam videla po Netu, neke firme i likovi stvarno rade kriminalne stvari nadajući se da vlasnici firmi pojma nemaju o toj "okultnoj" tehnici kao što je kreiranje i pozicioniranje sajta.
Jednog lepog dana neko drugi će da radi ove poslove umesto mene, ali do tada nije loše da znam.

E sada mi ostaje grafički dizajn.

To je po planu trebalo da odradi Mili prase, pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da joj se smeši i EOS od 500 evra, ali džabe.

Logo sam uzela sa Fripika, naravno za džabe. I naravno uglavila se letos u Premijer i nikako da se izglavim. Stvarno su prekomplikovali sve.
Te sam zbog toga skinula Pixlr drugačije zvani i sirotinjski Fotošop. Ali baš me briga.
Sad je to na redu, a da bi se uštedelo još minimum nekih 200 evara na doradu loga, podataka i cele nalepnice.

Posle se radi ozbiljan marketing.
I eto izazova da pokažem i dokažem da mogu sama, jer imam osećaj.
Jer kao ženi (i veštici) samo osećaj može da me vodi.

Mada, by the way, čitam jednu mnogo dobru knjigu Vansa Pakarda "Skriveni ubeđivači", a koja detaljno obrađuje početke radijskog, televizijskog i novinskog marketinga rađenog od prve polovine prošlog veka. Radi i dan danas, koliko vidim odlično.



Ono što nemam je mreža, i vrlo sam svesna toga.
Jedno toliko asocijalno stvorenje će sada morati da poradi i na ovom detalju.


U međuvremenu se dopingujem obrazovnim programima i materjalima, i držim se.
A kada se samo setim kako je sve počelo od jednog mitskog parazita - gliste Riste i kako se nastavilo...

Bezglutenski kadaif - totalna katastrofa

Ako neko još uvek nije čuo za kadaif ili kadif kako ga zovu Grci, evo narečenog zmajevog zuba ispod, pa može da se vidi o čemu se tu tačno radi.



I pošto ovo čudo nad čudima nikada nisam probala, a naslušala sam se epsko-lirskih eseja o tome i čak sam i znala tačku gde može da se kupi to testo za taj kadaif, ali zaboravih, reših da ga pravim pa šta god da se desi.
Uostalom koliko to komplikovano može da bude?

I tako isproveravam sve moguće recepte po Netu, detaljno se upoznam sa majstorskim fintama ( -Vidi, na vruć kadaif ide hladna agda, a na hladan vruća... i te fore), pogledam reda radi i ovo, i odlučim se. Biće ovaj recept i ova fora 20 minuta na 220 u rerni.

I znam, blogovi obiluju profi fotografijama, pa sposobnostima domaćice, pa sve je krasno i bajkovito, i reših tako i ja.
I sada imam zadatak da istinito prenesem moje iskustvo.

Dakle, nisam imala to testo, rezance, šta god za kadaif. Ali sam zato imala jako tanke pirinčane rezance. Tanje nego za supu i sa njima nisam znala šta ću uopšte, a greota da se bace. Inače su nabavljeni kod Kineza na Novom Beogradu. Imam i deblje, kao za špagete, ali od sinoć ne znam da li više smem da im priđem.

I tako... da se napravim  pametna, em prvi put pravim kadaif, em je bezglutenski, pa ima li štogođ lepše?
A pošto mi je količina rezanaca diktirala sve ostale, smanjim mere na trećinu i da vidimo kako je to izgledalo.

Narečeni rezanci i orasi.

I sve je počelo vrlo lepo. Izudarala sam orahe čekićem za meso (mrzelo me je da ih meljem) u kesi, pa preko krpa, pa udri. I počela da ređam. Prvi red kadaif (Ma šta kadaif? Ja sam car, car nad carevima, gospodar Univerzuma, imam bezglutenski kadaif), pa ulje, pa orasi i prah šećer. Pa drugi red...

A ispod sam vispreno stavila i papir za pečenje. Jedna od grešaka.

I tako je sve teklo vrlo idilično jedno četiri sloja.

Zagrejala sam puter i prelila ga preko ove geološke formacije i ubacila u rernu na, sećate se 20 minuta na 220 C. A za to vreme sam stavila šećer u šerpu, prelila vodu, dodala sok od jednog limuna i dobila fenomenalnu agdu iliti sirup.



I samo sam otvorila rernu i tras! Iz oblaka dima sam izvukla ovo.

Jao meni. U pokušaju da spasim šta se spasiti moglo, ostrugala sam gornji deo i ovo ispod je bilo kao valjano. Prelila agdom i u tom trenutku shvatila kakav je zez papir za pečenje, pošto je deo sirupa (onaj čist) bio sa druge strane.

Dobro ok. Ukus rezanaca je bio kao da jedem bakarnu žicu za kalemove, ali ovo ostalo, a što nije izgorelo, bilo je čista fantazija. A to "ostalo" su bili sitni pečeni orasi namašćeni puterom i zaliveni sirupom. Bomba za žensku liniju.
Ali sam istom prilikom shvatila da sam nadarena za pravljenje sirupa (nije mi ovo prvi put) i da od sada u mojoj kući stoji zabrana kupovine sirupa za kašalj, pošto imam svoje tinkture i to je to.
Nadala sam se da će sutradan ukus mog vaternog kadaifa da liči na nešto jer će se rezanci valjda natopiti sirupom, ali...

Uz sav trud rezanci su i dalje mogli da se koriste kao izolaciona masa u građevinarstvu i eventualno kao izolatori u nekim manjim aparaturama.

Tako da... Nije sve po blogovima bajkovito, daleko je od toga, ali nešto nisam primetila da je iko bio toliko hrabar ili glup da svoju katastrofu objavi ovako javno.
Pa da budem prva i da iskreno ne preporučim pirinčane rezance za kadaif, jer svašta može da se desi.

Nema priče

Samo akcije.
I nije gotovo.
Nikad je kraj.

Tako se valja živi.
Uz stalno usavršavanje.




Inače se umire.

Kosovska bitka

po ko zna koji put

Beba glista

Koja je odlično preživela snimanje, za razliku od memorije na mom telefonu.

A ove situacije se stalno dešavaju. Taman kad sednem da meditiram glista izmigolji ispod mojih stopala i prošeta okolo.
Baš tu i baš uvek tada.

I onda ja kao volim da umišljam kako evo da ima zmija to bi ona, ali nema, pa eto zamene. Ali simbolika je tu... I u tom smislu.
U suštini, večito moram da pazim da ne zgazim neko ljubopitljivo stvorenje.

Ovih dana u gradu

Malo skačem, jer ne mogu više da izdržim pritisak trčanja do agencije, direkcije, suda, opštine... U policiji su počeli da se smeju kad god me ugledaju, a to je postalo često. Jer stalno mi treba uverenje da nisam osuđivana, da ovo, da ono.
Vadim dokumentaciju kao profi, znam gde je šta, ne treba mi psiholog, logoped i pas-vodič slepih da se snađem po čudnim putevima državnim (ranije jesu bili potrebni).
Ali pritisak je jak, i treba mi izlaz.

I onda odem da preplivam bazen standardnih deset puta za pola sata, a u terminu kad završava žandarmerija, a pre sportista, i pre no što uđem u zgradu pola sata stojim i gledam Mercedesov kombi na kom je nalepljen papir da se prodaje.
To mi je potrebno, biće transporta.

Teško mi je, radim sve sama.
I zato skačem.
Što više.
Što bolje.

Da istresem tenziju.

A ovako to izgleda ovih poslednjih letnjih dana u gradu.

Udri