Bezglutenski kadaif - totalna katastrofa

Ako neko još uvek nije čuo za kadaif ili kadif kako ga zovu Grci, evo narečenog zmajevog zuba ispod, pa može da se vidi o čemu se tu tačno radi.



I pošto ovo čudo nad čudima nikada nisam probala, a naslušala sam se epsko-lirskih eseja o tome i čak sam i znala tačku gde može da se kupi to testo za taj kadaif, ali zaboravih, reših da ga pravim pa šta god da se desi.
Uostalom koliko to komplikovano može da bude?

I tako isproveravam sve moguće recepte po Netu, detaljno se upoznam sa majstorskim fintama ( -Vidi, na vruć kadaif ide hladna agda, a na hladan vruća... i te fore), pogledam reda radi i ovo, i odlučim se. Biće ovaj recept i ova fora 20 minuta na 220 u rerni.

I znam, blogovi obiluju profi fotografijama, pa sposobnostima domaćice, pa sve je krasno i bajkovito, i reših tako i ja.
I sada imam zadatak da istinito prenesem moje iskustvo.

Dakle, nisam imala to testo, rezance, šta god za kadaif. Ali sam zato imala jako tanke pirinčane rezance. Tanje nego za supu i sa njima nisam znala šta ću uopšte, a greota da se bace. Inače su nabavljeni kod Kineza na Novom Beogradu. Imam i deblje, kao za špagete, ali od sinoć ne znam da li više smem da im priđem.

I tako... da se napravim  pametna, em prvi put pravim kadaif, em je bezglutenski, pa ima li štogođ lepše?
A pošto mi je količina rezanaca diktirala sve ostale, smanjim mere na trećinu i da vidimo kako je to izgledalo.

Narečeni rezanci i orasi.

I sve je počelo vrlo lepo. Izudarala sam orahe čekićem za meso (mrzelo me je da ih meljem) u kesi, pa preko krpa, pa udri. I počela da ređam. Prvi red kadaif (Ma šta kadaif? Ja sam car, car nad carevima, gospodar Univerzuma, imam bezglutenski kadaif), pa ulje, pa orasi i prah šećer. Pa drugi red...

A ispod sam vispreno stavila i papir za pečenje. Jedna od grešaka.

I tako je sve teklo vrlo idilično jedno četiri sloja.

Zagrejala sam puter i prelila ga preko ove geološke formacije i ubacila u rernu na, sećate se 20 minuta na 220 C. A za to vreme sam stavila šećer u šerpu, prelila vodu, dodala sok od jednog limuna i dobila fenomenalnu agdu iliti sirup.



I samo sam otvorila rernu i tras! Iz oblaka dima sam izvukla ovo.

Jao meni. U pokušaju da spasim šta se spasiti moglo, ostrugala sam gornji deo i ovo ispod je bilo kao valjano. Prelila agdom i u tom trenutku shvatila kakav je zez papir za pečenje, pošto je deo sirupa (onaj čist) bio sa druge strane.

Dobro ok. Ukus rezanaca je bio kao da jedem bakarnu žicu za kalemove, ali ovo ostalo, a što nije izgorelo, bilo je čista fantazija. A to "ostalo" su bili sitni pečeni orasi namašćeni puterom i zaliveni sirupom. Bomba za žensku liniju.
Ali sam istom prilikom shvatila da sam nadarena za pravljenje sirupa (nije mi ovo prvi put) i da od sada u mojoj kući stoji zabrana kupovine sirupa za kašalj, pošto imam svoje tinkture i to je to.
Nadala sam se da će sutradan ukus mog vaternog kadaifa da liči na nešto jer će se rezanci valjda natopiti sirupom, ali...

Uz sav trud rezanci su i dalje mogli da se koriste kao izolaciona masa u građevinarstvu i eventualno kao izolatori u nekim manjim aparaturama.

Tako da... Nije sve po blogovima bajkovito, daleko je od toga, ali nešto nisam primetila da je iko bio toliko hrabar ili glup da svoju katastrofu objavi ovako javno.
Pa da budem prva i da iskreno ne preporučim pirinčane rezance za kadaif, jer svašta može da se desi.