Malo skačem, jer ne mogu više da izdržim pritisak trčanja do agencije, direkcije, suda, opštine... U policiji su počeli da se smeju kad god me ugledaju, a to je postalo često. Jer stalno mi treba uverenje da nisam osuđivana, da ovo, da ono.
Vadim dokumentaciju kao profi, znam gde je šta, ne treba mi psiholog, logoped i pas-vodič slepih da se snađem po čudnim putevima državnim (ranije jesu bili potrebni).
Ali pritisak je jak, i treba mi izlaz.
I onda odem da preplivam bazen standardnih deset puta za pola sata, a u terminu kad završava žandarmerija, a pre sportista, i pre no što uđem u zgradu pola sata stojim i gledam Mercedesov kombi na kom je nalepljen papir da se prodaje.
To mi je potrebno, biće transporta.
Teško mi je, radim sve sama.
I zato skačem.
Što više.
Što bolje.
Da istresem tenziju.
A ovako to izgleda ovih poslednjih letnjih dana u gradu.
No comments:
Post a Comment