Thousand stars

Preživesmo glavni uragan.

Ima još jedan iza njega, ali više nije ni važno.

Aktiviraćemo gradilište ponovo.

Ništa ni neverovatno, ni novo.
Zato i radimo više stvari u isto vreme.

Bitno je da smo zajedno.

Devil to pay

Ma... ima malo manje od dve godine.
Setim se ja madam Lj. i počnem da pretražujem Net. I nađem gospođu.
I počnem pasionirano da gledam njene prezentacije.

A inače je krvava, što bi se primetilo u mojoj porodici, ili je profesionalna kako bi se uobičajeno reklo.

Nastup sa sve kristalnim lusterom na glavi i obaveznom muštiklom.
Prava je.

Mili je naravno bila protiv, jer...
-Ako hoćeš da ti neko gleda, na primer može u karte, evo ja ću. Biću jeftinija, a i nisam prevarant.
Ali jok ja.

I uz Milino škrgutanje zakažem termin. Madam priča, ja slušam, bezobrazno joj upadam pitanjima, a Mili kao verni pisar Nabu, sedi bočno i zapisuje od reči do reči.

I jest vala, madam me je odrala, ali mi nije bilo žao ni jednog jedinog dinara. Pre više od dvadeset godina ispričala je deo moje priče mojoj majci. I koliko je sve tada zvučalo neverovatno, ispunilo se od reči do reči.

Tog trenutka bila mi je bitna zbog posla i tu se raspričala, ali je nenadano otvorila i temu moje udaje. Što je meni tada bilo otprilike van pameti.

-... I onda će on samo jednog dana da ti dođe kući i da ti kaže da se pakujete i odlazite da živite preko okeana.. E sad, ne znam da li je Amerika ili Australija, ali treće od toga nema... I ti ćeš, draga moja, da se izbezumiš, ali ćeš samo da mu klimneš glavom... Evo, vidim te kako se osmehuješ. I počećeš da se pakuješ...

-Lupa bre, lupa kao mentol, reče pisar Nabu kada se seansa završila i predade mi papir. -Uostalom, ja neću da idem ni u Ameriku, ni u Australiju. Tamo je sve debil do debila...
-Nego ćeš da ostaneš ovde? Međ elitom? Daj molim te, ne lupaj. Ići ćeš tamo gde je moja kuhinja, piše ti u horoskopu.

Eto, Mili završi obe srednje škole. Još uvek ima traume zbog Mokranjca, sanja noću ispite iz harmonije i kontrapunkta, s jeseni ima običaj da stoji sa druge strane ulice i gleda u svoj stari prozor iza koga je njen stari klavir (najbolje naštimovan klavir u gradu) i sluša kako neko novo dete vežba.

Upisala je fakultet.
Rastu deca.

Preživela sam njenu potragu za maturskom haljinom, napisala joj najbolji uvod za rad iz astronomije ikada i čak joj pomogala nešto oko amino-kiselina za prijemni.

Sa druge strane, ja sam još u starim poslovima, ali ono što mi se otvara je van svakog očekivanja. Radim na nekom projektu vezanom za Britansku van-teritoriju, preti mi se da ću na ostrva da vodim radnike odavde, blizu je Florida, blizu Kuba i Bahami, zvuči kao laž, ali čekaj, videćemo.
Moja ideja je da podignemo novu Atlantidu, za bogataše naravno. Ali prvo mora da se uradi ovaj projekat i da se sklopi priča na Etereum platformi, i kripto valute, i investitori, i idi mi dođi mi.
Konačno radim poslove za koje sam se školovala i gle čuda, tamo neki stranci me jako poštuju i obožavaju moje ideje.


I eto, pre koji dan setim se madam ponovo.
I uzmem da čitam ono tada napisano.

Učim taj feničanski, koji sam godinama najavljivala ovde na blogu.
On nije ni Srbin, ni hrišćanin, pravoslavac.
On je moja ljubav.

I on se bori sa domaćim padežima, slengom i izuzecima. Ali ne odustaje. A ni ja.

On nema pojma, ali ja znam... Onaj moj osmeh.
Videla sam perfektan ranč u Koloradu sa sve opservatorijom. Raj na zemlji. Mada znam da ćemo na neku obalu i koliko god severna Karolina bila taman po mojoj meri, sve mi nešto miriše na Kaliforniju... Ali tu imam jako dobre prijatelje... I tako, vrtim se u krug.

I fantaziram mu povremeno da hoću da mi pokloni rakuna, ali ne sad. On se osmehuje, kupiće mi konja i slona ako treba, ali rakun je dovoljan... za sada.
A i treba da sretnem neke stare, jako stare prijatelje iz Lakota ekipe.

Za sada je sve standardno. Svi granični prelazi nas znaju, hoteli, kafedžije... ali ja hoću rakuna.

I znam preko kog okeana treba da preletimo.

Preticanje

Dogovarah se tako proteklih par meseci sa jednim od Milinih (nerođenih) deda i ostalo je samo da se saglasimo oko nekih sitnih detalja i kada njegova ekipa kreće.

On je bajker (naravno).
I standardno je trebalo da okrenu krug po Srbiji u toku leta.

E ovog puta uz mene.

I jeste, gnjavila me je i sprdala se u vezi mog klimakterijuma, okasnele mladosti itd. A ja sam je gađala činjenicom da radim sve u idealno vreme. U našoj porodici se ljudi lepo obrazuju, pa prave decu i pare, pa kad im deca porastu, e tada je pravo vreme da se opuste i rade šta god im padne na pamet.
U prevodu, njoj je motor zabranjen.

Ali meni nije.

I sad... Jedina dilema je bila kako da se obučem. Kao opaki psihopata ili kao jeftina kurvetina?
Možda kombinacija?

Njen inovativni (i vasitinu mudar) komentar je bio da bi najbolje bilo da sam u erotische donjem vešu i porno štiklama, da vrtim oko šipke, a koja je smeštena u kavezu, a koji jedan od momaka na motoru u ekipi vuče na prikolici.

Brilijantna ideja.
Ali brilijantna.

Međutim, desilo se šta se desilo i čoporativno krstarenje motorima je ostavljeno za do daljeg ili nikada.

I tako... vozimo se nas dvoje ka Zagrebu i eto bajkera oko nas na autoputu.

I ja šta ću, očajnički potražim dugme za otvaranje prozora (trebalo mi je dosta da ga nađem na onoj tabli) i turim glavu kroz prozor.

I počnem...



A onda se setim da me vozi čovek koji je nekada bio profi trkač.

I podviknem:

-Da se nisi usudio!

Do sada je od srpskog toliko naučio.

U međuvremenu...

... neke sitne gluposti



koje su ipak snimljenje



i postavljene na Tjubetu

Meteorski pljuskovi

Izbacim glavu kroz prozor kao ker.
Razvučem kez kao srećni ker.
Vozimo kroz ravnicu.

I noću ležim na krovu suva.
Gledam u čisto nebo.
Gore je veliko kao u bračnom krevetu.
I nebo je veliko.

On se smeje.
On se uvek smeje.

How long till my soul gets it right..

Everything is as usual.
We are planning this summer school in Vatican observatory for her.

I still work on my assignments.
Still have to talk and write on few languages.
Still having what most people only can dream of.
Still without the things most people have.

Still looking to see the big black car driving through my neighborhood.
Still looking...

Ljubav

Ne znam, nisam sigurna.

Desilo se odjednom, ali baš tada kada je trebalo.
Malo drugačije od mojih pretpostavki, ali tačno na vreme.

Za dalje... ne znam.
Dovoljno je bajkovito i ovako da bih kvarila.

Posao

Zaključam se u sobu sa Đorđem.
I onda se udaramo,
ujedamo,
ubadamo,
kasapimo.

I posle nas otključaju i mene izvuku za noge napolje.

Taj čovek mi toliko neopevano ide na živce, a i ja njemu.
Ali zajedno radimo vrlo produktivno.

Sve je predato na vreme.

Bre, bori se, što bi rekao Šone

Dešava mi se da se zabagujem.
Toliko se radi, piše, smišlja.
Cedim mozak, reči počinju da me bodu, žuljaju, zbog njih krvarim.
Ubrzavam, učitavam, umrežavam.

Ali završavam i predaću sve na vreme.

Aleksandar Vučić, cenzura stranke i rezultati antikampanje

Pre nekoliko nedelja izazvana stalnim iskakanjem plaćenog oglasa stranice Aleksandar Vučić, a koja se nalazi na ovom linku https://www.facebook.com/pg/vucicaleksandar/posts/?ref=page_internal
napisala sam poduži komenar.

U moru uvredljivih komentara (koji ostaju na toj stranici i valjda služe kao dokaz da su ovde ljudi zaludni i prosto ne vide domete srpske vlade) moj uopšte nije bio koncipiran tako, ali jeste bio opasan.
Opasan u smislu da opisuje realnu situaciju prosečnog srpskog preduzetnika i celokupnu nesposobnu infrastrukturu države.

Komentar je stajao nekoliko sati, a zatim je obrisan.
Pošto sam ga kopirala objavila sam ga ponovo.
Ponovo je obrisan i ovog puta bila sam blokirana da dalje ne mogu da komentarišem.

I zbog tog razloga, evo celog komentara ponovo:


Poštovani gospodine Vučiću,

Potpuno sam svesna da ovo nećete pročitati i da će eventualno neko ko je zadužen da radi na ovoj strani samo da preleti očima preko mog komentara da bi proverio da ne sadrži nešto što je uvredljivo. I to je u redu.
Od države Srbije se više ne nadam ičemu.
Ali za nauk nekom ko želi da počne svoj biznis možda će mu ovaj komentar koristiti.

U proleće prošle godine sasvim slučajno sam došla do informacije o Startap programima vlade Srbije. Jedva sam našla tačne informacije, zato što su državni sajtovi pisani levom nogom i organizovani sa pola mozga. Ono što nigde u biznisu ne može da prođe sasvim lepo nalazi svoje mesto na državnom sajtu, i to je razumljivo ako znamo ko je zaposlen na tako odgovornim pozicijama.

Elem, ušla sam u Startap program Razvojne agencije Srbije u trenutku kada se talambasalo na sve strane o godini preduzetništva.
Za obuku mog tima, jer nas je bilo nekoliko grupa od po desetak osoba, bili su zaduženi ljudi iz Regionalne razvojne agencije Srbije. I dan danas, posle svega što sam prošla, ja sam zahvalna tim ljudima zato što su bili ljubazni, profesionalni i bukvalno su se polomili da nam svima pomognu.
Nisam mogla da verujem da je Srbija konačno profunkcionisala kako treba, ali sve je vodilo tome. Kakva zabluda.

U isto vreme posle samo 6 godina suđenja oko ostavine koja je vrlo jasna, posle promenjena tri suda i tri sudije, dobila sam konačno odluku svoju korist i tada je ostalo samo da sačekam da prođe kroz Apelacioni sud i da dobijem svoje nasledstvo koje mi po zakonu pripada. U tom trenutku utvrđeno je da strana koju sam tužila nije samo zaposela nekretninu oko koje se tužimo, već je podigla i novac sa deviznih računa. Dva krivična dela, ali nema veze, mislila sam, odluka je konačno donesena i uskoro će ta epska priča biti završena. U svakom slučaju imaću novac da počnem svoj biznis.

U toku obuke za predaju Startap programa RASu prijavila sam se na konkurs za besplatno korišćenje lokala, kao proizvodne jedinice.

I tada na odbrani mog biznis plana u RASu krajem avgusta komisiji se nije svidela ideja što nameravam da izvozim svoju proizvodnju. Mesec dana kasnije stiglo mi je rešenje da me odbijaju, a tada je tzv "godina preduzetništva" ionako bila na izmaku.
U isto vreme Direkcija za izgradnju grada Beograda proglašava taj isti biznis plan kao jedan od najboljih i daje mi prostor na besplatno korišćenje u sledeće dve godine.

Nije važno, mislila sam, država mi ne da pare, ali sam dobila prostor. Uložiću sopstveni novac i krećem.
Zbog ugovora sa Gradom Beogradom osnivam firmu u oktobru mesecu, ali ugovore potpisujemo tek u decembru, u isto vreme kada su potpisani i Startap programi u RASu, dakle silno vreme je protraćeno u čekanju da se RAS reorganizuje.

Počinjem brendiranje svojih proizvoda, koji još uvek fizički ne postoje, ali počelo je odlično i samo čekam svaki dan da se Apelacioni sud smiluje i da dobijem svoj novac.
Al' zamalo.

Krajem decembra sudija Apelacionog suda Ivan Negić, odbija presudu u moju korist zbog proceduralne greške. U samom obrazloženju kaže da to i neće promeniti ishod, ali što da ne, hajde da se vratimo na početak i izgubimo po sudovima još minimum godinu i po dana. Od tog trenutka (27.12.2016.) moj predmet P.br. 30538/13 stoji negde u Prvom osnovnom sudu i hvata prašinu. (Sada je zaveden pod brojem P.br. 34080/16 dodat komentar)

Moj novac je blokiran zato što se državi ne žuri.
O sudiji Negiću sam pronašla usput i neke druge interesantne podatke, ali nema veze, neka mu ovo služi na čast.

Zbog razvlačenja postupka sa EPSom u vezi proizvodnog prostora, jer tamo rade ljudi koji ne znaju koja je koja ulica u Beogradu, niko od nas nije mogao da priključi struju i ugovori treba da nam se preimenuju na martovski datum.
Da sam firmu osnovala sada mogla bih da konkurišem i dobijem sredstva za opremanje radnog prostora, jer se konkurs objavljuje u februaru, ali sam morala da je osnujem ranije zbog potpisivanja ugovora sa Gradom Beogradom, i tako mi je država vispreno ukinula i tu mogućnost.

Država me je praktično prevarila ubrzavajući mene na jednoj strani, a usporavajući sebe na drugoj kako bih ostala bez sredstava.

Zatim sam se među prvima prijavila na konkurs prvog srpskog investicionog fonda i prva im poslala pitch deck. Prva sam bila i odbijena, jer se ne bavim IT industrijom, već samo tamo nekom (pih) proizvodnjom.
Duša me moja boli kada čitam da je za reorganizaciju sajta koji se bavi nekretninama uloženo 850 000 evra, a ja ne mogu da izvučem 5000 i to sopstvenih para, jer ovu državu ne čini samo premijer i predsednik, već timovi ljudi koji bi trebalo da znaju da urade svoj posao.

Konkurse pratim, i nisam znala da li da se smejem ili plačem kada je spektakularni RAS objavio da će uložiti u "trajna obrtna sredstva". Volela bih da neko iz njihovog tima objasni šta su trajna, a obrtna sredstva. A i zbog čega svi oni maštaju o ulaganju u motore sa izvedenim fluksom ili ostale SF mašine, ako mi to uopšte nije potrebno, već potrošni materijal. Potrebna su mi ne-trajna obrtna sredstva.
(ako ima iko sa ekonomije da mi objasni taj pojam biću zahvalna)

Ne želim da ulazim u kreditne linije, niti bih mogla sve i da želim, jer nemam ništa da založim bankama.
Tražim investitore u inostranstvu i spremna sam na sve, samo da pokrenem sistem, ali ovo što slušam o ulaganjima države Srbije i onom što sam sopstvenim očima gledala, više nije ni smešno.
Sada je samo otužno.

RAS fantazira o tome kako se radi raspored troškova za proizvodnu firmu, daje pola para, ali se izuzima PDV... Pravi čitavu zavrzlamu samo da bi se videlo kako svi oni picikato obučeni službenici kao rade nešto. Na kraju ljudi koji konkurišu za RASove programe u bilanse unose četvrti laptop koji im uopšte nije potreban, samo da bi bili na liniji zahteva konkursa, a novac im fali za sirovine. To tako u realnosti izgleda, poštovani premijeru.
Konkursi ostaju otvoreni do utroška sredstava i svi se čudom čude kako niko da se javi (pa kako vam izgledaju sajtovi i obaveštenja?) i kako niko da se prijavi za program (pa da li ste čitali uslove?).

Meni je potpuno razumljivo sve što radite i koliko se trudite, ali Srbija nije samo Vučić, Srbija su svi ostali ljudi i sve ostale državne strukture.

Takva Srbija me je blokirala sa svih strana, ne želi da uloži državni novac u moju proizvodnju i ne dozvoljava meni da preuzmem svoj novac i sama ga uložim u proizvodnju.
Ja sam samohrana majka, ne koristim niti jedan jedini socijalni program, a toj istoj državi Srbiji redovno plaćam porez i na taj način plaćam i ljude iz RASa i sudije Apelacionog suda, i Kurtu i Murtu.

Neka vam ovo služi na čast.

Nekoliko sati pošto sam se "igrala" sa timom Aleksandra Vučića zaduženim da održava njegovu stranicu na Fejsbuku preobratila sam biračko telo u sopstvenoj kući. Tu više niko neće glasati za Vučića.

Bila sam jedan od nezainteresovanih glasača, jer funkcija predsednika Srbije zavisi od osobe koja je radi. U slučaju da se ta osoba recimo zove Slobodan Milošević, ta funkcija je izuzetno važna. A u slučaju da se zove Zoran Lilić, apsolutno nije važna već je samo protokolarna.

Znam vrlo dobro šta Vučić zapravo pokušava da učini za ovu državu, i da taj proces nije ni bezbolan, niti lak za izvođenje, ali Srbija nije Vučić.

Srbija su one armije nesposobnih državnih službenika, sudija Apelacionog suda i ljudi kojima je totalno neprimereno da nameravam da izvozim svoju proizvodnju u Rusiju, jer se njima zaboga ta ideja ne sviđa, ili možda tada nije bila odobrena na nekom stranačkom sastanku.

Srbija je isto tako i ona traljava organizacija Zdravstvenog osiguranja na teritoriji Savski venac koja je posle grandioznog najavljivanja novih zdravstvenih knjižica pokazala ne da je nesposobna da ih završi na vreme, već da ne ume da se javi na telefon ili odgovori na mejl.

Srbija je isto tako IT kampanja koja će da finansira jednu gomiletinu gluposti, ne shvatajući da kasni 20 godina i da je Džek Ma na forumu u Davosu lepo ljudima savetovao da sada rade off-line biznise, a da IT drže samo kao podršku.
Srbija će obučiti par hiljada IT stručnjaka, koji će zatim da stanu tačno pored one armije Indusa i ostalih azijata i da mole za posao. To pričam zato što jesam u toj IT industriji 15 godina i znam kako je krvavo zaraditi novac na svetskom tržištu.

Srbija večito kasni minimum 20 godina i Srbija sada voli habove i hakatone.
Srbija ne daje pare za obrtna sredstva, nego za "trajna obrtna sredstva" što ne postoji u ekonomiji.
I Srbija ponovo priča u prazno i baca novac poreskih obveznika uludo, jer nešto mora da se vrti i neka armija državnih službenika mora da ima papire da se zanima njima u radno vreme.

Suđenje oko ostavine koje traje 7 godina je posebna priča i upravo sam shvatila da je moj predmet od vraćanja sa Apelacionog suda i do novog ročišta proveo samo tričavih 7 meseci u nekom ormanu.
I počinjem ozbiljno da razmišljam da li se ovo radi namerno i da li je neko od sudskih službenika potplaćen ili je to prosto močvarno standardno stanje srpskog sudstva.

Na izbore ću svakako izaći.
Nekoliko godina ranije moj glas je otišao SNSu, samo da bih videla leđa nesposobnim ljudima iz Demokratske stranke. U međuvremenu morala sam da trpim iz nekog razloga i dinastiju Krkobabić i Vulina, na primer, ali nema veze.

Sve razumem i znam da smo u strahovito teškoj situaciji i da možemo da se urušimo za čas, jer se oslanjamo na sposobnosti samo jednog čoveka (Aleksandra Vučića), ali ovo što radi njegov marketinški tim u vezi kampanje i ono što se radi u Srbiji u državnim službama i dalje, odlučilo je i moj glas i glasove moje porodice.

U jednom danu za sat vremena Vučić je izgubio 4 glasa samo u jednom stanu.

Možete to slobodno da pomnožite, statistički obradite i stavite prst na čelo, ako vas uopšte interesuje.

Pitaćete se zbog čega se desilo tako i tako posle izbora i zašto taj pad glasova, ali tada će već biti kasno.

Ja i dalje čekam da počnem svoju proizvodnju i zaposlim neke druge ljude, uredno popunjavam poreske prijave, uzimam sopstvenom detetu od usta da bih to izvela i gledam ministarku Brnabić kako lepo i poetski priča o IT industriji, pošto je to sada hajp, a godine mi prolaze.

Gospodine Vučiću, meni je potpuno jasno što uz sav posao niste stigli da obučite državne službenike, promenite obrazovni sistem i uvedete red. Ali država ne može da se osloni samo na jednog čoveka.

Što se tiče podatka da je zaposleno više od 120 ili 130 hiljada ljudi u ovoj državi, molim vas da mene izuzmete iz te statistike, jer sam se zaposlila sama na podsticaj države, a onda me je država vrhunski blokirala sa svih strana da ni slučajno ne počnem proizvodnju.

Hvala Aleksandru Vučiću
Hvala sudiji Apelacionog suda u Beogradu Ivanu Negiću
Hvala Komisiji Razvojne agencije Srbije koja je zasedala 17. avgusta 2016.
I hvala Gradu Beogradu koji mi je naložio da registrujem firmu pre decembra, te mi tako uskratio sredstva koja se daju za pokretanje biznisa u februaru svake godine

Neću zaboraviti vašu brigu i podsticaje

P.S. Glasove ćemo dati opozicionom kandidatu koji će imati procentualno najveću podršku, da ih ne bi rasipali i ne bi li tog kandidata uveli u drugi krug, kada će opozicioni glasovi biti usmereni samo ka njemu

Meni je potpuno jasno šta Aleksandar Vučić radi, da ponovim još jednom, i da taj proces nije ni lak ni lep, ali ono što Srbija u obliku svojih službi radi biće njegova prava podrška u toku glasanja.

Plan za kraj leta

Nađem slučajno tražeći neku borilačku obuku koja je išla leti par nedelja u nekom manastiru.
Nit mogu da se setim imena manastira, nit šta su radili, ali znam da je bio ozbiljan dril.

I tako počnem da čačkam i iščačkam ovo.
I pošaljem mu link.

I evo, odmah me je rezervisao, i sad traži smeštaj.





Zna šta hoće u životu.

Telo traži

I telo će i dobiti.
Kontrolu, snagu, pokretljivost i gracioznost.

Gnjavim se baletom. Lažem, napajam se baletom svih ovih zimskih meseci.
Odlično je kao kontrastil borbama.
I drži mi telo u ženskom modu.

Ali šipka me zove.
I nema svrhe da se opirem.

Por amor

-I zamisli samo kako si vezan i gledaš me ispred streljačkog voda...

I njemu se samo za delić milimetra pomeri mišić ispod oka, ali odmah uspostavi kontrolu i nastavi da diše.

-Ne, moraš to da imaš u svesti. I streljački vod, i nož i davljenje.

I on zna da je tako.

Jer tako smo napravljeni, sklopljeni, to nam je suština. Iz života u život.
I naš zagrljaj je i nežnost i borba i potreba.

I dok tonem u njegovim rukama zamišljam sve ono što je drugima strahotno i nepojmljivo. I vežbam se.
Uvek se vežbam za najgore.

A posle gledam kako on stari, pa umire. Pa se ponovo srećemo. I grlimo i borimo.
Iz života u život.

Na pamet mi ne pada

da pričam ili pišem o pomračenju.
Čak sam razmišljala i o tome da zatvorim ovaj blog, to je tačno to vreme, ta tačka gde se sreću čvorovi.
Ali ne znam.

I zato neka stoji.

Tu je tetovirani.
On mi uzima vreme.

Nema tu ništa, niti će biti.
Ali mi prija.
I neka tako i ostane.

Helga

Ima onaj strip o Hogaru Strašnom kad Helga taman na miru očisti kuću, kad nenadano eto Hogara da usvinji što pre. I pita ga ona –Pa otkud ti ovako brzo kući? Zar nije trebalo da palite Englesku, pa brodovi, ovo ono? A on joj na to odgovori sav srećan: -Vodila me je moja srećna zvezda.
Poslednja sličica u stripu prikazuje Helgu kako noću ispred kuće kamenjem gađa zvezde.
E noćas gore na krovu solitera ja ću da gađam koristeći sledeće projektile: CA1, CA2, CA3, Ptolomejeve tabele, i ako sam specijalno dobro raspoložena sva tri Mileta.
(CA je skraćenica za Lilijeve Christian Astrology knjige, a Mile je čuveni Mile Dupor).

Jupiter se noćas stacionira retrogradno, pa da pomognem malo da se debeli brže okrene, jer me je razvalio ovih dana i nedelja čučeći na mom Uranu i Merkuru, dok ga je preko puta natezao tranzitni Uran. Šta god je moglo – desilo se.

Jutros lepo reče čovek da se ljudi stalno žale na Saturna, ali kao Jupiter ne može niko da te spuca onako ekspanzivno udarnički.

E pa draga moja dvojice (Jupiteru i starojko mu Uranu) lepo ste se preko mojih leđa, ali sada je dosta.
Žurka je obustavljena do daljnjeg.

Adrenalin

Valja se i to ponekad.

Tart pita od praziluka sa pavlakom

Laka i brza za pravljenje, a tako ukusna i rustična.

U međuvremenu sam počela tradicionalno da pravim više ovih testa za tartove i da ih u obliku debljih malih palačinki pakujem u kesice i ostavljam u zamrzivač. Pa kad nekom u kući padne na pamet da bi baš jeo tart sa ovim ili onim, samo ujutru izvadim testo iz friza i do podne je odleđeno. Punjenja su razna, ali je testo i za slatke i za slane tartove potpuno isto.
 
Prvo sam naučila da pravim testo za tart ili pitu po američkom receptu, što je daleko lakše i brže od onog mog standardnog. (I ovo je prekopirano iz ranijeg posta o tome kako se pravi klasični tart od bundeve).

Jako je lako. Uzme se šolja i po brašna, pola kašičice soli i pola šolje putera. Uz to ide pola čaše hladne vode, ali baš hladne i baš 100 ml. Puter se rasturi u što sitnije komadiće, uspe se pola od vode, pa se mesi, a zatim dodaje još po malo u toku daljeg mešenja  u činiji. Ali se generalno ide na to da se druga polovina vode ne iskoristi skroz.
Umešeno testo se oblikuje u kuglu, umota u providnu foliju i stavi u frižider na minimum pola sata.

I kada je prošlo pola sata, izvadila sam testo iz frižidera i umesto da ga razvučem oklagijom, pa prebacim na tart (mrzelo me, a i činilo mi se komplikovano, samo sam (na puterom namazan i pobrašnjavljen) stavila kuglu testa na sredinu i razvukla ga preko kalupa za tart (standardni reckavi kalup za tart, ne znam koji je prečnik, ali je onaj najuobičajeniji). I eto ga.

U međuvremenu sam napravila punjenje od praziluka. Ceo veliki praziluk sam oprala i iseckala na komadiće. Ubacila sam u šerpu sa oko 50gr putera i na laganoj vatri krčkala desetak do 15 minuta. Malo kasnije dodala sam začine, origano, majoram, malo majčine dušice i bosiljka, i šta god vam padne na pamet, i pošto sam imala beli luk u prahu, to je dodato tek posle pavlake.

Pošto je povrće valjano skuvano, dakle potpuno je mekano, u to sam sipala dve čaše kisele pavlake, i zbog toga nisam uopšte dodavala so. Promešala sam dobro i otišlo je na testo za tart.

Po testu sam poređala neko suvo meso, jer je to bila detetova želja, a i tako se slično pravi francuski kiš loran, pa je punjenje išlo preko svega ovoga.

Otišlo je u rernu prvo desetak minuta na 220C, pa posle otprilike pola sata na 180C. Proveravajte sami bockajući viljuškom i proveravajući koricu sa strane.

I gotovo je za čas. Eto rustična večera za pola sata ili sat u slučaju da imate unapred pripremljeno testo. I sve se jako lako pravi. A tek što miriše... fantazija.

I ode za čas.
Kao i uvek u mojoj kući.

Uzmi, sine, sve neće da se baci

Čisto da imam za podsećanja.

I malo kulture

Valja se u ovim danima.

Dangal

Eto i januara.
Razmišljam dok idem u majici, a pošto sam pola sata pre toga stajala bosa radeći Či Gong, a dva sata pre toga se valjala po blatu radeći sve moguće delove obuke koje mogu da odradim sama.

I modrice su redovne pošto moj mladi mentor nema baš toliko iskustva sa ženama, ali ume da ih baca kao blesav.

I tako idem u majici. Istina imam kapu i rukavice, ali ljudi me nekako malo čudno gledaju dobro uglavljeni u jakne i dok se tresu od hladnoće.

Nije to tek tako, i nema potrebe da se pravim važna kako ja ovo ili ono. To je nešto što se gradi godinama, zubima, krvlju i znojem.

I jeste. Ima taj muški deo i ženski deo i neutralni deo. Ali koga briga?
Ja sam Durgina služavka i dvorska dama i bibliotekarka i moram da poštujem sve ono što neke ljude čini elitom, jer su za elitu i napravljeni.

Ostali imaju šopinge, kolače i tople domove. I misle da je to sasvim dovoljno.

Meni nije.