E a sad...

...malo tišine i spokoja.



Dok sam u streljani.

Zipa čelični

Kaže mi da sam nezrela, a ja na to odgovaram da ne možemo svi da slušamo Mariju Kalas. Ona se sluša u tinejdžerskim godinama, ne u klimakteričnim. Jer kada on stane kolima ispred mene ja to počnem, a on se smeje. I nastavim do god se vozimo. I to je to.
Kada me Zemun dočeka
Sve može da sačeka
I čeka to proleće kada će dva motora na put ka jednom pajperu, sada zimski parkiranom. Tamo pored Zrenjanina. I momenat kada ću po dodiru u šaci da osetim koji su kalibri u pitanju. Ali sada sam tebra i riba i žena. I to je ok. Prijatno je.
Samo probaj da vređaš
I kažem joj da je ljubomorna, a ona uzvraća da sam u kriznom stanju, jer hoću kroz tu kramp ekipu, iako on više voli da vežba manevrisanje na meni u tangu. I ljubomorna je što nas se ljudi plaše, jer izgledamo kao opasno utreniran tim. Kaže da smo dve opasno utrenirane budale i istina je da jesmo, ali se bolje provodimo od nje i njenog dečka... Jer kad stane kolima ispred mene baci mi osmeh, ja mu vratim i uđem. Padne ljubljenje, a odmah posle toga počnem... jer znam da voli da me sluša.
Zipa đa ćene fu
Zipa šami vozi daewu

Zna se šta je konza.

Pratim beat

Godinu dana nisam prolazila tom stranom ulice, ali vreme nije izgubljeno.
Targetom je trebalo da počne, ali sva druga oružja su se izređala dok krug nije zatvoren.

 Ne bela vrata, ovog puta crna. Pa pravo u podrum.

  
Samo u jednom trenutku imala sam vremena da pomislim kako je na spratu iznad večeras verovatno trening. I kako se rade sklekovi.
Ali vratili smo se na razglabanje o zakonima do u sitna crevca i više nisam mislila o tome.

U ekipi smo bili njih dvojica, momci koji rade kao obezbeđenje i moja malenkost.
Rolku nisam imala, ali je i duks sasvim dobro poslužio.

I da prvi put nisam imala valjanog instruktora danas bih mogla samo da se slikam.
I dobro je što sam znala unapred šta sledi.

 Držanja...

...a onda me je ispravljao da se ne kaže slajd, nego nešto... nekako...

Ovde sam već imala crnu slutnju kako će to da izgleda u mom slučaju.

Da, znam palac, pa sklizne. Ali prijatelju, bolje i brže da to uradim nogama ili zubima, samo da napunim šaržer, nego po pravilu.
Ali džabe se ubeđivati.

I stavovi.
A najlepše je bilo što su njih dvojica dobila po dva metka i ćao, a mene su čekala dva šaržera sa po pet.
Gde da kažem da se plašim.
A plašim se.

I desilo se zaglavljivanje. I preživeh.
Posle me je vodio do mete da mi pokaže kako sam dobro pogodila, što me se nije preterano dojmilo.
Ako gađam pogodiću, nije problem... Pa makar i u onu disko kuglu na vrhu.
Problem je moje sitno žensko zečije srce koje je doživelo seriju infarkta pri svakom ispaljivanju.
Ali dozvolu za oružje sam dobila.

Glavno je urađeno, sada samo ponavljanje.

Beskrajno ponavljanje.

Posle me pita šta dalje, a pre pilotske dozvole.
A ja se osmehnem.

Da počnem da vozim motor.

Tvoja

Gledaju nas. Nagađaju. Još uvek ništa nije sigurno.
U njihovim glavama.

A mi..
Mi smo kao deca, raspuštena deca.
Opasnih ideja.
Zajedno smo zastrašujući.
Zajedno smo tvrđava.
Akcija to smo mi.
Od udaraca preko sklapanja, povezivanja. Kablovi, paljenja, kalibri, dani ispunjeni proučavanjima kretanja, putanja, mašina.
Mi smo mašina.

Zajedno smo tvrđava.


Oni ne znaju, samo sumnjaju.
Mi znamo.

Znamo jedno drugo.
Znamo da smo mi.

Nepečena kokos-kesten torta

...sa ukusom koji pomalo podseća na pesak tortu.

Želela sam da isprobam kombinaciju kokosa i kestena, a da istom prilikom pogodim pravi "baunti" kokos ukus. Pa da vidimo šta se desilo sa potpuno improvizovanim receptom jedne priučene, ali mesecima već vrlo lepo inspirisane kuvarice.


























Za baznu koru sam uzela mleveni keks oko 250 gr, pomešala ga dobro sa oko 100 gr putera i kašikom ruma.

Zatim sam ga dobro utisnula u kalup za tortu od 24 cm i da kora ne bi bila predebela malo sam je podigla kao bočne zidove.
Ispod je išao papir za pečenje koji mi se vrlo malo pomerio, ali preživela sam pazeći u daljim koracima.

Zatim sam preko toga što ravnije rasporedila 200 gr kestena i shvatila da nije dovoljno. Sledeći put ću pokušati sa duplom merom kako bi se jače osetio.

Zatim sam napravila ganaš od oko 100 ml slatke pavlake i 100 gr crne čokolade, a da bih jasno odvojila slojeve torte.

Pa i to rasporedila lepo po torti koju sam posle ostavila u frižider da se malo konsoliduje.

I prešla na pravljenje kokos fila.
Uzela sam 100 gr kokosovog brašna i otpilike 150 ml mleka, pomešala i ostavila da odstoji.

A u drugoj činiji sam pomešala 250 ml slatke pavlake, oko 150 gr putera, oko 50 gr kokos brašna i 1-2 kašike šećera (čisto da se oseti slatkoća, pošto je prirodna slatka pavlaka nezaslađena).

Moja početnička glupost je bila da odmah uletim u ovu mešavinu mikserom što mi se obilo o nos uzvratim napadom kocke putera. Borili smo se polako i pažljivo, i osim što sam morala da čistim fleke po kuhinjskim zidovima i par po svom licu - uspela sam. Sve je dobro umućeno.

Zatim sam u to dodala onu mešavinu mleka i kokosa od ranije i dobro, ali polako umutila kašikom.

Uzela sam oko 10 gr (puna kašičica) goveđeg želatina, pomešala dobro u par kašika vode da se rastvori i...

zatim vrlo lagano zagrejala (ali nikako ne sme da proključa inače može da se baci).

To sam dodala u glavnu smesu i polako izlila u kalup.
U prvi mah je izgledalo fantastično, no... desila se neka hemija i mleko je počelo da se odvaja. A hemija u mom mozgu je počela da mi stvara paniku da ću svojim dragim osobama servirati po kokos kašicu. Ne zbog kašice, jedu oni sve, nego zbog raznih višegodišnjih internih zevzečenja u perspektivi.
Pa sam iz par puta po malo i po pažljivo izlila oko 50 ml mleka koje sam sa radošću popila pošto je prilično podsećalo na original kokos mleko.

E da, zašto nije bilo original kokos mleka? E to je pitanje za kineskog dobavljača, jer u radnji nije bilo ničeg što redovno koristim, a da kupujem tako obične stvari po hipermarketima i po trostrukim cenama - nisu moje omiljene osobe kojima je torta namenjana toliko baš bitne.
Jednog dana možda i to uradim, ovih dana - jok.

No iako sam diskretno najavila da će moja improvizovana torta možda morati da se jede kašikom i to onom za supu, po vađenju sutradan stvari su izgledale sasvim drugačije. Fil od kokosa se stegao i sabio. Nekako je izgubio tu "baunti" aromu, a dobio ukus pesak torte, te su se svi oko mene radovali (jer su i hteli pesak tortu), a ja sam kukala (jer jedina nisam htela pesak tortu).
Većina je pobedila. I ja sam pažljivo podigla bočni deo kalupa da vidim šta se krije ispod.

Umutila sam kocku putera sa oko 100 gr gorke čokolade da dobijem glatki krem.
I dobila glatki krem.
Znam. Obećala sam još davno da ću na buvljak po šrafove za dršku za tu šerpicu, ali ne stižem.
Stvarno ne stižem.
 

























A zbog brljanja okolo sve je išlo na rešetku ispod koje je bio postavljen papir za pečenje.

I realno desilo se brljanje pošto sam shvatila da fila imam i za bočne strane torte.

Pošto se i to stabilizovalo nekih 15 minuta u frižideru ponovo sam je izvadila na svetlo dana i većim nožem vrlo pažljivo odvojila od dna kalupa i...
(Jao što sam videla skakavac. Pravi realni apsolutni opaki skakavac nož. Mora biti moj. I biće moj. I bi tako.)
Pardon, Asperbergovska pauza.

I zatim sve sa papirom ispod pažljivo prebacila na poslužavnik.
Uspelo je. U prevodu nije se raspalo, a zbog tog velikog koraka za mene, a malog za čovečanstvo, divila sam se sama sebi celih 5 minuta.
p.s. to je to parče pomerene hartije koja viri, ali je to bio i trenutak da zabašurim to što viri.

Uzela sam 250 ml slatke pavlake, 1-2 kašike šećera (ponovo zato što je nezaslađena) i počela da mutim.
Dan ranije u maniru iskusne kuvarice održala sam govor sopstvenoj majci kako realnu pavlaku ne treba mutiti mikserom pošto se vrlo brzo pretvara u puter, već samo prirodno - običnom drndačom.

Tri minuta kasnije i sa teniskim laktom u najavi otišla sam po mikser i za minut i u najsporijoj brzini umutila sve kako treba.

Odabrala ovaj otvor šprica i kasnije se setila još jedne valjane stvari.
Sledeći put ću ovaj vrh šprica da ubacim u ugao kese za zamrzivač, tako da kada je ukrašavanje gotovo kesu mogu da bacim, a ne da perem satima masnu pavlaku kao sa ove original plastike.

Prvo je išao jedan venac kružića po ivici površine, a kada su bočno udareni pilastri u stilu klasicizma shvatila sam da ću morati još jedan venac ozgo da povežem te bočne stubiće i ovo od pre. I ok je ispalo.
Podelila sam celu tortu na 8 komada, što je malo mnogo. 12 bi bila kao neka idealna mera za normalne porodice, ali mi nismo takvi na sreću.
U stvari sam htela da poklonim pola mog dela i da se ne tovim ja, nego on. I odradila sam i taj deo.

Elem kada se iseče u preseku izgleda ovako.
I javljeno mi je da je ukus neverovatno bolji kada se sačeka još jedan dan da "ukrti", pošto sam svoje parče pojela momentalno.
Mislim... za potrebe fotografisanja preseka...hmm.

Stvarne mere stvarno ne znam pošto je ovo improvizacija, ali sećam se da sam sveukupno u ovo ubacila skoro jednu kutiju mlevenog keksa (250 gr), 2 kocke putera od 125 gr, 200 gr gorke čokolade, 200 gr kestena, kesu i po valjda kokos brašna i ono nešto mleka i šećera što je već u kući.
I nije loše, za nekog ko još uvek ne bi smeo da improvizuje nije loše.
A inspiracija za ovo bila mi je čuvena rečenica velikog kuvara i malog miša "Svako može da kuva".

Osećaj je izvanredan

Moram pažljivo da se ne polomi.
I na kraju krajeva uopšte mi nije važno da li je iz gornjeg miocena ili da li je baš to echinocardium.
Moram pažljivo da se ne polomi.
I moram polako.

Neću da planiram, neću da razmišljam o ovome ili onome. I o posledicama.
Hoću da uživam u svakom trenutku.
I da ispunim ljušturu srca smehom.
I tortama.
I valcerima.

Polako.
Ponovo.

Kuvarica

Znam da sam potpuno poludela i pobrljavila, ali ako za vikend ne napravim profiterole ne znam šta da radim.