Pratim beat

Godinu dana nisam prolazila tom stranom ulice, ali vreme nije izgubljeno.
Targetom je trebalo da počne, ali sva druga oružja su se izređala dok krug nije zatvoren.

 Ne bela vrata, ovog puta crna. Pa pravo u podrum.

  
Samo u jednom trenutku imala sam vremena da pomislim kako je na spratu iznad večeras verovatno trening. I kako se rade sklekovi.
Ali vratili smo se na razglabanje o zakonima do u sitna crevca i više nisam mislila o tome.

U ekipi smo bili njih dvojica, momci koji rade kao obezbeđenje i moja malenkost.
Rolku nisam imala, ali je i duks sasvim dobro poslužio.

I da prvi put nisam imala valjanog instruktora danas bih mogla samo da se slikam.
I dobro je što sam znala unapred šta sledi.

 Držanja...

...a onda me je ispravljao da se ne kaže slajd, nego nešto... nekako...

Ovde sam već imala crnu slutnju kako će to da izgleda u mom slučaju.

Da, znam palac, pa sklizne. Ali prijatelju, bolje i brže da to uradim nogama ili zubima, samo da napunim šaržer, nego po pravilu.
Ali džabe se ubeđivati.

I stavovi.
A najlepše je bilo što su njih dvojica dobila po dva metka i ćao, a mene su čekala dva šaržera sa po pet.
Gde da kažem da se plašim.
A plašim se.

I desilo se zaglavljivanje. I preživeh.
Posle me je vodio do mete da mi pokaže kako sam dobro pogodila, što me se nije preterano dojmilo.
Ako gađam pogodiću, nije problem... Pa makar i u onu disko kuglu na vrhu.
Problem je moje sitno žensko zečije srce koje je doživelo seriju infarkta pri svakom ispaljivanju.
Ali dozvolu za oružje sam dobila.

Glavno je urađeno, sada samo ponavljanje.

Beskrajno ponavljanje.

Posle me pita šta dalje, a pre pilotske dozvole.
A ja se osmehnem.

Da počnem da vozim motor.