Josif Šlezinger je čovek čije se ime vezuje za početak muzičkog života u Srbiji.
Po priči Miloš Obrenović ga je čuo kako muzicira u Šapcu, gde je bio učitelj muzike deci Jevrema Obrenovića 1820. godine. Podatak meni neverovatan da su eto Srbi tog perioda svoju decu obučavali i muzici, a ne samo mlaćenju buzdovanima. Ali i takva čuda se dešavaju.
No, vratimo se priči... Miloš je u Kragujevcu imao svoj "dvor" i žarko je želeo da se kurtališe osmanskog uticaja i po karakteristikama približi evropskim dvorovima.
Te je tako je nastala Knjaževačko-serbska banda 1831. A u tom orkestru su bili muzičari amateri - vojnici koji su svirali po sluhu. Imali su zadatak da rade u ceremonijalne i privatne svrhe.
I mogu misliti kako je to sve zvučalo.
Ali tako se počinje.
I napreduje.
A zašto mi sve ovo prolazi kroz glavu?
Samo zbog vremena.
Muzika se menja sa vremenom i davno je to bilo kada sam u flešu shvatila da počinjem da slušam samo stare stvari, jer ničeg novog nema. I istom prilikom sam shvatila da je to i trenutak kada sam počela da starim.
I promenila tok.
Postoje osobe i bendovi od pre dvadeset i trideset godina koje sam volela i koje više ne mogu da slušam. Počne se sa vatrom i žarom, pa se stigne do akustične gitare koje se transformiše u tamburu i jedno razvučeno kafansko veče.
Cigare, glupa naklapanja, poznate face koje mlohave na moje oči, a misle isto kao pre x godina...
Nisam iz te priče.
A onda kada se osvrnem (a ne treba se osvrtati jer se dešava tzv. efekat "Lotove žene" - čovek se usalamuri i zaglavi) proteklih 15 godina na domaćoj sceni ne mogu da se setim da li je bio iko vredan baš da mogu da ga se setim. Na svetskoj je bilo takvih pojava i eto dobro se sećam kako je Mili obožavala što ima majku koja sluša uvrnute muzike za koje niko živ u gradu nije čuo.
Te "uvrnute muzike" je već godinama vode putem ozbiljnog poznavalaca muzike i muzičara.
Nekako se na sve strane uglavio taj stil imbecilnih evrovizijskih pesmičica, seks i nasilje su se toliko izlizali, patnje i sreće, ma bezveze.
I bilo bi jedno veliko ništa da pre par nedelja ne čuh pesmu koja savršeno opisuje moju letnju situaciju:
A onda sam se navukla.
Od:
-Gledaj kako dobro pratim beat,
-Wu tange (koje su postale kućna himna jedne tinejdžerke od 16 i jedne tinejdžerke od 41),
-Period neljubavnih orgija (koji je savršeno sklopljen i ume da me daleko podseti na Magentu Huverfoniksa),
-pa napr. Mališe (pitam se - je l' to nešto na moj račun?)...
I neću da pišem recenziju, neću da filozofiram, da davim, šta god.
Postoje i njene tvorevine koje ne mirišem previše, ali su u suštini pogodak u metu, kao što je recimo i ova (deo je sniman i u mom kraju).
Sajsi MC (Ivana Rešić) nije ljubimica mnogih i to mi je jasno, ali Ivana Rešić je naš Šlezinger početka dvadesetprvog veka, neko čije će ime stati na spisak srpskih poeta odmah iza imena Miodraga Pavlovića, neko ko oseća duh vremena, socijalu, sirotinju, glupost, bol, mudrost.
Ono što je strašno jeste da osim nje ne vidim više nikog.
Ivana trenutno ima 33 godine, ako sam dobro sračunala i u njoj ima hiljadu života više nego u svakoj prosečnoj domaćoj dvadesetogodišnjoj tetki. Onoj tetki koja izlazi po klubovima i kafanama, vrhunac provoda joj je cmakanje sa nekom drugom ženkom, igranje po stolu, bačene pare za nove cipele iste kao što ima i njena najbolja tetka i tetka za susednim stolom, separeom, ona tetka na ulici ili ona na televiziji.
Tetka do tetke.
Ova se ne uklapa i to plaši.
Ali ne sve, ne mene.
I dok razmišljam da osnujem žensku bandu i pokorim selo Senjak i selo Dedinje, moj naklon ide Vidikovac hood-u i jednoj jedinoj srp(b)skoj ženki koja se ne predaje.
Neko ipak ume da nastavi putem dalje.
Ima nade.
No comments:
Post a Comment