Anđeo za mojim stolom

Bilo je lako.
Zastrašujuće lako.

Rekla sam mu da nije pristojno da uopšte razgovara sa mnom, a da nema majicu na sebi. Njegova razbacana ramena i definisani mišići me apsolutno ne zanimaju.
Štaviše, mislim da je prost.

I da ne može da urla na mene i pokazuje mi kofu i metle.
To me ne interesuje.

Niti me interesuju sprave za vežbanje, ni njihov klub, ni ništa što oni smisle.
Ja tu ne pripadam.

I zašto bih uopšte zvala čoveka da me obuči kako da ubijem nekog drugog čoveka bambusovom motkom?
Zašto bih se maltretirala da uradim 150 trbušnjaka svaki put kada zakasnim više od jednog minuta?
Zašto da razmišljam samo na nivou tela?

Ja sam žensko.
Hranim se ljubavlju i čokoladom.
Pažnjom i poštovanjem.

I zahtevam samo ono što dajem.

I sada je pravo vreme da pronađem pristojne jesenje cipele sa stabilnom štiklom.
I da izvučem mrežaste čarape.
I da zaboravim gde su mi patike.

Bilo je toliko stravično lako da sam se prepala sebe same.
Prepao se i mladi trokrilni ormar.
Nije očekivao da ću da se okrenem i odem.

A zašto bih ostala? Tu više nema ničeg za mene.
Misao se završila isto onako iznenadno kao što se pojavila.
Bilo je vreme da odem na neko bolje i sasvim sigurno lepše mesto.



Vreme je za ono što ja jesam.

I više ne prihvatam ništa što je ispod toga.