3. Indijska alhemija I

Ključna karakteristika alhemije je transmutacija. Ovaj pojam može da se tumači na različite načine, u spiritualnom i fizičkom smislu, kao hemijski ili fiziološki prelaz, ili kao prenos postojanja iz materjalne u natprirodnu ravan. Osnovne ljudske težnje su besmrtnost i bogatstvo, i alhemija se i razvijala upravo u tom pravcu iznedrujući različite nauke i industrijske procese bez kojih bi današnji način života bio nezamisliv.
Najstariji indijski duhovni rukopisi Vede sadrže istovetne nagoveštaje u vezi alhemije kakvi se nalaze i u kineskim dokumentima (Artra šastra spominje živu u periodu 400 – 300 p.n.e), i sa osnovom se pretpostavlja da je ova nauka u Indiju i stigla iz „kineskog kotla“ a preko Himalaja. Dok neki budistički tekstovi spominju transmutacije osnovnih metala u zlato u periodu od 2. do 5. veka, kada je ta metoda bila popularna i u aleksandrijskim školama.
Za razliku od Kine, u Indiji je eliksir besmrtnosti bio zanemaren u odnosu na mineralne lekove specijalizovane za lečenje određenih oboljenja ili prosto samo zarad produženja života. Ali kao i svuda – alhemija je uvek tesno bila i ostala povezana sa religioznim misticizmom. Što se naročito dobro vidi u Tantrizmu (duhovna grana Hinduizma) od 12. do 14. veka, što je i dokumentovano na primer u tekstu „Rasarnava“ ili „Rasprava o metaličnim preparatima“. I za razliku od zapadnjačke škole gde su osnovni metali (zlato, srebro, kalaj, gvožđe, olovo i bakar) bili „vaskrsnuti“ da bi pokazali i svoje skrivene kvalitete, u indijskim procedurama bili su samo „ubijeni“ da bi se od njih spravljali lekovi.

Hemijski pristup

Još od doba Bhagavatgite poznato je da se duša seli iz tela u telo. Dakle, koncept je jasan – duša je besmrtna, a telo izloženo propadanju i uništenju. Zadatak indijskog alhemičara bio je da u što dužem periodu održava telo u idealnim uslovima, da mu produži trajanje ili ga čak uvede u besmrtnost. I to je naravno, kao i u svim alhemičarskim školama, moglo da se učini na fizički način, primenom hemijskih jedinjenja, na duhovni način – meditacijom i dostizanjem jedinstva sa Apsolutnim ili kombinacijom ove dve metode. Jer, izazov je bio učiniti nešto što je smrtno – besmrtnim.
Počeci ovakvih eksperimenata mogu se naći u Rigvedi gde se somarasa spominje kao izuzetni duhovni eliksir (rasa - živa). Nešto kasnije u ajurvedskom klasiku Susruta samhita tvrdi se da soma eliksiri mogu da omoguće život u trajanju od deset hiljada godina uz poboljšanje već postojećih fizičkih i mentalnih sposobnosti.
Eliksiri su bili biljnog porekla, ali su im dodavani i hemijski elementi, pogotovo zlato koje je prošlo proces „prerade“ u laboratoriji a zarad pojačanja biljnog dejstva. Uz sigurne tvrdnje da se život može produžiti na više od hiljadu godina – spekulisalo se i sa dostizanjem besmrtnosti.
Naravno, ovi čudesni napici bili su rezervisani isključivo za muškarce i to pripadnike viših kasta. Ali pošto je opšta težnja čovečanstva, bez obzira na pol ili kastu, oduvek bila da živi zdravo i večno izazvala je reakciju na drugoj strani. Tantrizam je ponudio svoj koncept siddhi moći disciplinovanim praktikantima.
Ako se ponovo pozovemo na kinesku tradiciju, a pogledamo sa “indijskog ugla“ u kosmosu ništa ne može da bude toliko yang kao Šiva. Koncept – Šiva i Šakti kao energija (ili Šiva i Parvati kao njegova žena) otkriva nam simbolički da je ustrojstvo ovog sveta zasnovano na polarnim energijama, koje u svojoj najnižoj ravni jesu (i uvek su bile) seksualne, ali sa mogućnošću transformacije u više duhovno postojanje. Pri čemu se postiže telesna besmrtnost uz uzgredno zadobijanje natprirodnih moći – animadi astasiddhi. I ovde se jasno vidi simbolizam sjedinjenja žive i sumpora (yin i yang) u cinabarit (sulfid žive). Detaljnije o tantričkim tehnikama u sledećem članku.

Rasašastra

Dokumenti koji se tiču alhemičarskih procesa se nazivaju zbirno Rasašastra i pokazuju nam da su hemijski procesi bili izuzetno brojni, vrlo precizni i kompleksni. Neki od tih procesa prerade žive ili samskara bili su: svedana – zagrevanje žive sa određenim biljkama, mineralima i solima; patana – “brušenje“ žive alkalijama, solima i ostalim preparatima, pri čemu postoje tri postupka urdhva (proces na gore), adhah (proces na dole) i tiryak (proces u stranu); niyamana – zagrevanje žive u toku tri dana sa određenim biljkama, stipsom, boraksom, sulfatomgvožđa i ostalim elementima da bi se ograničila pokretljivost žive; ranjana – proces u kome se živa tretira zlatom, srebrom, sumporom i bakrom da bi dostigla određenu boju; kao i mnogi drugi.
Živa se tretirala kroz ovakvih 17 vrlo pažljivo izvedenih postupaka i tada se verovalo da u sebi nosi sve kvalitete transmutacije. A to se testiralo tako što je proveravana da li može da transmutira osnovne metale u zlato. Tek pošto bi prošla ovaj test mogla je da se primeni i na ljudsko telo.
Pored toga postojalo je i pet tehnika za pojačanje transmutacije. Lepa Vedha – razmazivanje živinog eliksira po bakarnim ili srebrnim folijama. Ksepa Vedha – pretvaranje živinog eliksira u neki od osnovnih metala. Kunta Vedha – ulivanje transmutiranog eliksira u neki osnovni metal. Dhuma Vedha – izlaganje osnovnog metala parama živinog eliksira. Sabda Vedha – pojačanje transmutacije vibriranjem eliksira.
Međutim, indijski alhemičari, a pogotovo oni iz oblasti Tamil Nadu, znali su i da razlikuju pravo od transmutiranog zlata i to tako što bi ih dugo zagrevali ili sprašivali. Pravo zlato bi zadržavalo svoje karakteristike, dok bi se transmutirano pretvaralo u pepeo i pokazivalo svoju istinsku suštinu.

Uz naravno stotinama vrlo preciznih stihova koji se tiču „eliksira“, Rasašastra nam daje i detaljna uputstva o spravljanju brojnih konkretnih lekova. Tu se jasno i vidi da živa, arsenik, sumpor, stipsa, minerali i metali ne mogu da dostignu jatro-hemijsku svrhu ako im se ne dodaju i biljni sastojci.
Najvažniji medicinski proizvodi koji se opisuju u ovim delima pripadaju „bhasma“-ma minerala i metala. Bhasma je izuzetno lagana supstanca puderaste strukture koja na vodi pluta i širi se kao tanak film preko površine. U suštini, dobija se preradom metala i minerala, gde prvobitne komponente prolaze kroz različite hemijske procese, a zatim se više dana pažljivo zagrevaju u kravljoj balezi da bi postigle najefikasniju strukturu koja će dovesti do psiho-hemijskog (medicinskog) poboljšanja i naravno izlečenja. Ova vrsta lekova primenjuje se i dan danas, i što je zapanjujuće postiže daleko bolje rezultate od standardnih „zapadnjačkih“ preparata, što se pogotovo odnosi na vitaminske i mineralne suplemente.
Što je još važnije - indijski alhemičari su vrlo rano shvatili koliko je potencijal alhemije po pitanju medicine, te su farmaceutski preparati postali dominantni u odnosu na spravljanje eliksira.

Prošlost i budućnost

Alhemija nije važna samo sa aspekta razvoja medicine. Ona igra bitnu ulogu i po pitanjima industrije pošto je osnova za metalurške procese.
Pronađeni su materjalni dokazi prerade gvožđa u Indiji koji datiraju iz 1800. god pre nove ere. Već tristote godine sa indicijama, a dvestotine sasvim sigurno, u Indiji je proizvođen visoko kvalitetan čelik takozvanom „retorta“ tehnikom kako su je zapadnjaci zvali. Ovaj čelik sa visokim procentom ugljenika, izuzetno cenjen u celom starom svetu bio je poznat pod imenom „vuc“ u Evropi srednjeg veka.
U retortama je spajano kovano gvožđe izuzetne čistoće, ugljenik i staklo, i svi sastojci su zagrevani dok se gvožđe ne bi istopilo i asimiliralo ugljenik, a zatim se retorta hladila. Rezultat ovog postupka bio je čelik sa velikim procentom ugljenika. U toku hlađenja staklo bi privlačilo nečistoće koje bi plutale po površini, dok je gvožđe ostajalo vrlo čisto. Zatim bi se kroz porozne zidove retorte ubacivao ugljenik. Ugljen-dioksid ne reaguje sa gvožđem, ali male količine ugljen-monoksida to čine. Rezultat je izuzetno kvalitetan i postojan čelik, vekovima poznat kao najbolji na tržištu starog sveta.

Ipak, deo procesa bio je tajna. I iako su neki vispreni Evropljani (a jedan od njih bio je i čuveni naučnik Majkl Faradej) pokušavali da kopirajući postupak postignu isti rezultat – nije bilo uspeha.
Takođe, bila je izuzetno poznata i tehnika spravljanja alkohola. Još iz vedskog doba Somarasa i Artrašastra spominju različite vrste alkohola (medaka, prasanna, asava, maireya...) koje se dobijaju u procesima sa žitaricama, voćem, lišćem, korenjem, cvećem, peteljkama, drvetom i šećernom trskom.
U alhemičarskim postupcima jasno su definisane primene alkoholnih supstanci i one su kategorisane u zavisnosti od svoje primene. Tako se Dasanapasani Sura koristi u operacijama bojenja, Sarvacarani Sura za operacije mešanja sastojaka, Dravani Sura za razdvajanje supstanci, Rasampatani Sura za destilaciju žive...
Nema sumnje da su indijski alhemičari (to jest hemičari, ali u ono doba te kategorije se nisu razlikovale) majstorski vladali i drugim industrijskim procesima – bojenjem, pravljenjem sapuna, stakla, papira, mastila, cementa, alkohola, kozmetike i parfema, obradom i izmenom metala, spravljanjem soli i legura... Savršeno su poznavali procese kalcinacije, destilacije, sublimacije, zagrevanja i fiksacije.
Uticajni indijski metalurg i alhemičar Nagarjuna napisao je delo „Rasaratnakara“ u kojem pored uputstava za spravljanje živinih preparata daje i svoje mišljenje o metalurgiji i alhemiji širom indijskog potkontinenta. U ovom delu dati su i opisi rudarskih postupaka koji se tiču eksploatacije srebra, bakra, kalaja i zlata.
Ako čak zanemarimo sve ostale industrijske procese proizašle iz tradicije indijske alhemije, budućnost je opet na njenoj strani. U svetu se trenutno godišnje proizvede i proda kozmetike, suplemenata i lekova baziranih na tradicionalnim indijskim receptima smeša biljaka i neorganskih komponenti u vrednosti većoj od 60 milijardi dolara.
Mnoge od ovih receptura još uvek čekaju detaljna laboratorijska ispitivanja, kao i brojne biljke karakteristične baš za ovaj potkontinent.

Pored toga, sve popularnije su knjige indijskih autora koje po principu „sam svoj lekar“ daju gotove alhemičarske postupke u uslovima „kućne laboratorije“, a tretiraju bolesti u rasponu od kašlja do poremećaja krvi, kardio i mnogih drugih ozbiljnih oboljenja.
Glavni cilj Rasašastre Lohavedha (transformacija metala) u Dehavedha-u (transformaciju telesnih tečnosti i tkiva) evoluirao je i nastavlja da se razvija dalje na Rasayana konceptu ajurvedske medicine.