Last days of summer

Tamo pred leto oluja je uništila drvo. I mislila sam da mu nema nade.
A ipak se izvuklo.
Prosto me je obradovalo kada sam slučajno pogledala ponovo u tom pravcu.
Život je čudo.



I kada sam pomislila da za mene nema ničeg stiglo je nešto lepo.



I još lepog...



I opet nešto lepo.



Poželela sam crnog psa i on se manifestovao za par minuta. Samo mi je prišao i pitala sam ga da li želi da bude moj. Ništa mi nije odgovorio, ali sledećih nedelju dana bio je moj.



Odmah smo se razumeli. Nazvala sam ga Milutin i disciplinovano se odazivao.
Mili je insistirala da u celu tu priču uđe i mačka. Kakav je to život bez mačke, dosađivala mi je danima.

Tako je u naš život ušao i Dragutin.



Ali morala sam da ih pustim. Morala sam da pronađem način da manifestujem i novac.
Morala sam da pronađem put.
Neki ovakav.



I inspiraciju.
Možda baš ovakvu.



Ili ovakvu...



Ili ipak...



Da, definitivno takvu



Ili tajni prolaz u neki drugi život.



Obećala sam sebi da neću više.
Stojim tu gde stojim.



Nije nikakva polazna tačka, ali je moja.
Sagledala sam sve ono što me tera u očajanje i uništava mi zdravlje i mir u duši.
I presekla sam.

Nemam ništa.
A ipak imam sve.

I naći ću i put i način.
Iako se osećam matoro.



Da ne zaboravim...



Da se setim sebe same u trenutku pre no što sam započela novu stvar.
Pravi život.