Grofica od Henana i nadvojvotkinja Čukotke i Severnih zemalja

Sam mi je prišao.
Pritrčao čim me je ugledao.

Nije baš uigran, sam je to rekao. Trudi se ipak onom muškom upornošću.

Odnekud mi je poznat, ali nisam sigurna. Pogled na dole, on ne nosi patike kao ovdašnji momci. Pogled malo više, čudno i košulja na njemu nije baš uobičajena. Više bi odgovarala modi u Londonskom sitiju.
Pogled u njegovo lice, smeši se.
Opet na način na koji to ovde ne rade. Nekako naivno, previše otvoreno, oduševljeno.

I shvatam ko je. Okrećem glavu u stranu da me oči ne bi izdale.
Igramo.

Jedan od tri kraljevića.
Mi igramo.

Moj deda je prešao Albaniju uz njegovog pradedu. Govorio je da je bio sjajan čovek.
I mi smo se sreli.
Igramo.

Tamo kraj vrata stoji ih još nekoliko. Nisu naši, nisu ovi koje poznajem, sa kojima vežbam. Kasnije shvatiću da su pratnja.
To je... To nije moj način.

Ali igramo.
I sledeći tango.





Diskretno, ali vrlo otmeno se klanja i podiže mi ruku u jednom nežnom kavaljerskom pokretu.
Ne razmišljam, ne planiram, automatski izvodim savršeno otmeni poklon dvorske dame.

Njegove oči, bljesak, i trenutak oduševljenja prelazi preko njegovog lica.

Zatim se oprašta i odlazi.
Pratnja za njim.


Princ putuje inkognito.