Život 1

Ima to nešto što se zove "Tiler-Ajnštajnov zakon negativne entropije".
Po Vilijemu Tileru i ovom kako se beše zvaše...





Entropija je (valjda beše drugi) postulat termodinamike da svaki sistem teži da iz stanja više organizacije pređe u stabilnije stanje niže organizacije.





U prevodu - sve teži da se raspadne.





A život se unatoč entropiji probije nekako stidljivo...





i zasija punim sjajem.





Pod naslovom "život" ići će neke fotografije,





neke zen situacije nekih izuzetno bitnih persona u mom životu,
pa bilo da su na jednoj, dve, četiri ili više nogu.





Neke pobede života.

Ručak

Ovim primerom razbila sam tezu da od jednog povećeg patlidžana, tri tikvice i jednog korena celera ne može da se skuva ručak.
(Pirinač, začini i alge se podrazumevaju u stalnim kućnim zalihama.)

Elem, prvo skuvati pirinač u mleku (kao malo gušći sutlijaš) sa malo anisa, cimeta i karanfilića.
Ubaciti ga u modlu za kuglof i rernu, te zapeći na nižoj temperaturi.
I ostaviti ga da se hladi na prolećnom Suncu uz povremene krike upućene slučajnim prolaznicima izmilelim zbog mirisa - da nije gotovo.





Supa se dobija prostim odlivanjem tečnosti u kojoj se kuvao celer i ubacivanjem par algi. Nekako ima istočnjački šmek i apsolutno je jestiva.





A i interesantna ako se u njoj ogledaju zavese.





Elem, celer se očisti i iseče na kockice, a onda poduže kuva u vodi u kojoj je dodato vrlo malo ulja i začina C (ovo ne volim, ali viša sila).





Tikvice se prodinstaju sa crnim lukom, dodatkom origana i mirođije.





Patlidžan se očisti, iseče na komadiće i prodinsta sa obaveznim belim lukom, biberom, bosiljkom i morskom solju (koja je išla i u tikvice).
Zatim, pošto se malo propasira viljuškom, doda se neki tvrđi i slanji sir i malo prohladi.
Onda se oblikuju ćufte i brzo proprže.
Jeste, to se nije stiglo. Odoše sve ćufte...




I na kraju...
Ko je dirao kad još nije gotovo?
A ono oko mene mrtva tišina i svi ubrljani.

No, preliv se pravi tako (eksluziva: ovo je Milin recept) što se gorka čokolada pomeša sa malo kakaoa, vrlo malo mleka i putera i, doda jedno blago umućeno belance.
Tačan postupak postoji, izuzetno je važan, i mogu ga dobiti samo retki (ja nisam jedna od njih).





Dakle, ovim sam dokazala da od par predprolećnih biljaka može da se skuva ceo ručak.
I da nije istina da umem da pravim samo 2 jela.

Ali sam i dalje ostala na mestu pomoćnog šefa naše kuhinje.
Na žalost ili na sreću.

Nina

Nedeljom tačno u podne ona mi donese Ninu.
I ja onda već po navici pustim Ašu Bonsle i...

Valjda radim.

I smenjuju se dani sa vejavicama, svetlom i kišom. I svaka moja nedelja u podne data je Nini. Uzimam je u naručje kao što sam nekada držala moju i igram se. Učim je da gleda pahuljice, bubice, trice i kučine. Držim je kao moju dok osećam kako reaguje cerebelum i produžena moždina i sve redom.

I onda je odnesem. Prebacim je Tebi. Unesem je u hram i sve je tiho osim mojih koraka. Predam ti je na lotosu. Klečim ispred Tebe Gospođo.

Čudno je to, čudno koliko sam tvrdoglava. Hans mi je skoro dve godine ispirao mozak da ne obraćam pažnju na aspekte, da Duh radi iznad aspekata, da postoji superpozicioniranje. I sve sam znala, ali nisam smela.
I rekla sam joj da nema šanse, da dete nema niti jedan jedini dobar aspekt koji može da je izvuče, da je preuzela užasno težak teret, da ih sve štiti svojom mukom, da ne može, da neću da je lažem, da ne mogu...
Cerebelum.

-Ali ja je volim, ona je moja, rekla mi je. I samo time, samo u trenutku, zbrisala je sve moje gluposti.

I onda mi da u ruke Ninu i ja je uzmem. I njena ljubav je moja ljubav. I njena muka je i moja muka. I suze koje plačemo stvaraju srebrnu jezero ispod Tvojih nogu Majko.

Bile su dve žene, jedno dete i mudri car. Ali ovo nije ta priča. Nas dve dajemo jedno dete Tebi. Samo da Ti vodiš, da Ti naučiš.

I znam da sam brljiva, znam da je sve iluzija. I opet Te molim za budalaštine. Molim za dan kada Nina sama drži kašiku i viljušku. I kada sama sebi može da obriše nos i guzu, i da gleda crtaće, i da kvari tastature, i da juri mačke i keriće, gleda leptirove. Molim za one sate kada kanticom poliva pesak i pravi dvorce i kolače i kada je vade prljavu, ali nasmejanu. I kada je skidaju sa drveća i kada je umazana kremićima i blatom. I dok se smeje i ubeđuje, i plače u sred prodavnice igračaka, dok priča u snu. I za ona odrana dečija kolena.

Molim za budalaštine i znam, ali daj i njoj nekog slinavka i usranka da mu slomi srce, i nekog slinavka i usranka da on njoj slomi srce. Daj joj da krade šminku u kući dok ne iskuka za svoju, i gomiletnu nekih dronjavih, a voljenih lutaka, kocki, autića. Da puni i prazni glavu od autotrofnog hranjenja, mekušaca sa stopalom, dijagonala u deltoidu, Turaka i hajduka, deminutiva i prelaznih i neprelaznih francuskih glagola. Daj joj da deli užinu i da ogovara, da gleda starije dečake ispod oka i da se pravi da joj nije važno. Da pati.

Svesna sam da ne znam, da ne mogu da doprem, ali je prebacim na onu stranu. I ona mi priča. Stoji ispred mene, plavušica. Gledam je kako raste. Kako joj je čudno njeno telo, kako krije grudi, kako joj se menja glas, ali ne i pogled. Priča mi dok je radim kako sprema ispite, kako se bori na poslu, kako je bole bradavice posle dojenja, kako skuplja novac, kako njena deca napreduju, kako je nerviraju.
Gledam je kako stari, kako je postala žena, kako ima elemente časti, koliko je samopouzdana, kako je naučila da ćuti i sluša.
Trice i kučine, životne budalaštine, Maya, kosmička igra, iluzija.
I opet je vratim.

Tebi pred noge.

Ne znam kako, ne umem.
Nauči me.
Ma, nemoj ni da me naučiš, samo je preuzmi.

Nisam dovoljno ni čista, nikada dovoljno koncizna, nikada dovoljno usmerena.
Cigančura sam prljava u odnosu na Tebe, i isto toliko dosadna.
I zato te molim za uspostavljanje polja Majko.
Molim za nehomogeno polje, za par Kulona.
Za par Herca.

Daj 2 Herca Gospođo.
Daj 3 Herca.

Gospođo?


Ako treba da dam, da se odreknem svega što je moje - dajem.
Dajem Ti sve snove, bušotine i pogone, laboratorije. Dajem Ti sve one kolutove sa namotajima bakarne žice, cilindrične neodijumske magnete i komade kvarca koje mi mučno bruse do zadate krivine.
Dajem Ti vortekse i sve papire o Šaubergeru koje sam uspela da dobavim do sada.
Sve dajem za nehomogeno polje, za par Herca.
Tamo između sinapsi, tamo na spojevima.
Molim Te tu da poteče.
Cerebelum.


I jesam besna. I bezobrazna. Zašto da nju ne gnjavi Nina kao što je mene Mili? Zašto da ona noću ima miran san?
Neka i nju probudi šećerni glasić u sred noći.

-Slušaj.
-Daj pusti me da spavam.
-Ne... Slušaj:

Kad je bio mrak,
kad je bio mrak...

I ja se vrtim po krevetu, gunđam, režim, pokrivam se jastukom i na kraju okrećem ka njoj. Ona sedi na noši, svetlost pada iz hodnika i gleda me samouvereno kao da je pre pet minuta stigla sa nekog dvora.

-Pojurila mačka miša
čak, čak, čak...

-Jao bre, odustajem od spavanja, mada u meni još uvek gori delić nade.

-A da l' ga je progutala
il' ga nije progutala...

I onda nakrivi glavicu u dubokom razmišljanju o ovom bitnom problemu

-...To ni ona nije znala,
jer je bio mrak,
jer je bio mrak.

I onda ujutru odem da radim sa osećanjem kao da su bizoni igrali fokstrot preko mene celu noć.
A zašto da ona nema istu gnjavažu, i isti umor... I isti osmeh kad god se seti te noći.

Daj i njoj takvu noć.
Gospođo, dva Herca, tri Herca.


Neću da razmišljam, neću da pokušavam.
Ti znaš, Ti umeš da raširiš krila kada je dete u pitanju.
Ti koja držiš dete u svom naručju.
Ti sve znaš.

I da li je mačka progutala miša i kako protiče mikrostruja.
Ti sve znaš.


Nedeljom tačno u podne ona mi donese Ninu.
I onda već po navici pustim Ašu Bonsle.





I radim.
Ti radiš Gospođo.

Molim Te.

Koljem po kućama

Utorkom i subotom, taman posle treninga.

Human Planet (BBC 2011.)

The wise old bird sat in an oak.
The more he heard, the less he spoke.
The less he spoke, the more he heard.

Why don't you be like that wise old bird?

Često se pitam...

23. Homeopatija 1

Slično leči slično - ipse dixit ili klin se klinom izbija kako kaže naša narodna poslovica je aksiom Samuela Hanemana nemačkog lekara i alhemičara koji je još u 18. veku postavio novi sistem lečenja, a koji svoj temelj može da zahvali samo i jedino alhemiji.

U prethodnom tekstu ovog serijala spomenuto je kako je alhemija razvojem racionalističkog načina razmišljanja, odvajanjem i religije i nauke, i onim što će kasnije biti poznato kao princip dijalektičkog materjalizma, a što je na sreću čovečanstva odavno prevaziđeno, gurnuta u kategoriju prevaziđenih kvazi nauka. No, da li se sve odvijalo na onaj način na koji nas opšta istorija i uči?

Samuel Haneman nemački doktor i alhemičar je 1796. godine predložio homeopatiju kao novi medicinski pravac. Homeo na grčkom znači „slično“, a phatos je „patnja“. Bazirajući svoja istraživanja i lečenja na zakonu sličnosti ili da slično leči slično, Haneman je kreirao čitav sistem lečenja pripremajući i primenjujući lekove koji izazivaju slične simptome onim od kojih pate pacijenti.

Pretpostavio je da simptomi bolesti nose isti kvalitet ili vibraciju kao i njima odgovarajući mineralni, životinjski ili biljni kvaliteti. I ključno za ovo učenje, shvatio je da unošenjem vibracije novog elementa telo neutrališe vibraciju postojećeg simptoma. Ali, ako pacijent pati od klasičnih simptoma trovanja, ima visoku temperaturu, probavne probleme, vrtoglavicu..., a biljka beladona ili element arsenik izazivaju iste te simptome, da li će uzimanje beladone ili arsenika izazvati još teže simptome i možda dovesti do fatalnog rezultata, pitao se Haneman. Naravno da će to biti krajnji efekat, ali Haneman je bio i odličan alhemičar i upravo ta činjenica mu je omogućila da reši ovu zagonetku.

Uzeo je najmanju moguću količinu otrovne supstance i stavio je u vodu u bočici koju je dobro zatvorio. Zatim je bočicu više stotina puta protresao i iz nje uzeo jednu jedinu kap tečnosti. Tu kap je sada stavio u sledeću bočicu sa vodom i ponovio postupak. I ponavljao ga je na isti način više desetina puta. Ovaj postupak nazvao je potenciranje. A suština je bila u tome da sada krajnji preparat nosi vibraciju početne supstance, ali da je u isto vreme i apsolutno neotrovan.

Što je supstanca, to jest njeni tragovi u vodi, duže razblaživana i vibrirana po načelima homeopatije ima jaču potenciju i tako je i obeležena (oznakama od 1C pa sve do 200C). Na primer, homeopatski preparat „arsenik 4C“ ima istu koncentraciju arsenika koja je zakonski dozvoljena u pijaćoj vodi, dakle u ovoj metodi nema ni govora o hemijskom dejstvu elementa koji se primenjuje.
Ali kako onda homeopatija funkcioniše?

Do sada je urađeno više vrlo ozbiljnih studija koje dokazuju da homeopatija zaista funkcioniše i to u daleko daleko većem procentu od placebo efekta. Podsećanja radi neki standardni farmaceutski lekovi koji se danas koriste imaju isti procenat uspešnosti kao placebo efekat, samo što se ovi podaci nikako ne mogu naći na zvaničnim prezentacijama kompanija koje ih proizvode, a usput u toku svog delovanja kreiraju toliko loših nus-efekata da izazivaju i vrlo negativne reakcije potrošača. Jedan od takvih lekova je i Prozak, vrlo korišćena marka u zapadnom delu sveta, čiji je statistički učinak samo 30%, a koliko iznosi i kontrolni placebo podatak. No, homeopatija pokazuje rezulate. I ne samo to, ona se pokazala kao vrlo uspešna u uklanjanju simptoma i zaštite od kasnijih imuno reakcija organizma na vakcinacije, anti-malarike i antibiotike.

Haneman je sasvim ispravno i u potpunom duhu alhemije prepostavio da svaki elemenat ima svoju vibraciju. Time što se u postupku potenciranja elemenat lagano uklanja, a vibriranjem trag njegove frekvencije u vodi postaje jači, izložio je sebe podsmehu sledećih dve stotine godina. A onda se situacija preokrenula.
Razvojem kvantne fizike i njenim ulaskom u sve segmente naučne misli odjednom su religiozni i ostali do tada „hermetički“ tekstovi mogli da se čitaju kao uputstva o zakonima ovog i svih ostalih svemira, o zakonima koji konstituišu sve, pa i procese unutar elemenata.

Suština je u tome da je frekvencija elementa željeno pojačana i utisnuta baš u vodu kao nosioca. Voda je esencijalna kao nosilac životnog duha. Sav život u našem poznatom univerzumu utemeljuje se preko vode. Ali voda je poznata i po svojoj sposobnosti da „memoriše“ informacije. Doktor Masaru Emoto se već više decenija bavi proučavanjem vode i njenih svojstava, i kako ona kao Mesečev element, astrološki govoreći, može da bude i lek i otrov. Njegova istraživanja i rezultati su publikovani po celom svetu i mogu se slobodno preuzeti sa Interneta i iz više različitih izvora, vrlo naučno dokazuju ozbiljnost homeopatskog načina razmišljanja. No, vratimo se Hanemanu...

Voda kao nosilac frekvencije, po homeopatskim principima, ulazi u telo i interreaguje sa već postojećim vibracijama pojačavajući ih i u jednom trenutku transformišući ih po alhemičarskim zakonima Opusa. Telo u ovom procesu prolazi kroz standardne alhemičarske faze, nigredo, albedo i u rubedo stadijumu dostiže svoj optimum. Dakle, pacijentu u početku oseća da mu se stanje pogoršava, zatim ima neke nove i najčešće nagle reakcije, što je znak da se telo uravnotežava, a što je i krajnji cilj rubedo faze.

Homeopatija se danas tretira kao pomoćno medicinsko sredstvo, ali u nekim slučajevima ona se nameće i kao jedino rešenje. Oboljenja koja su potpuno nerešiva putem alopatskog pristupa, kao što je na primer lečenje reume, mogu fascinirajuće brzo da se potpuno izleče i nikada više ne vrate. A to je i bio Hanemanov cilj kojim je iskoristio alhemiju u čisto medicinske svrhe.

Sun gazing

Uran, prvi udar

Javio se.
Iz automobila.

Gleda kolone ljudi kako pokušavaju peške da se vrate kući.
Negde.

Noću je temperatura ispod nule.

Aktiviraju se vulkani od Kamčatke na niže.
Vetar za sada duva od Fukušime ka Pacifiku.

Mili plače danima.
Kaže da sam ja kriva. Da smo oboje krivi.
Da nije trebalo da joj puštam onaj film o Černobilju pre par nedelja.
Da je trebalo da ćutim.
Da ne pišem gluposti.

Kao da išta zavisi od mene.


Javio se.
Držim se za tu jednu dobru stvar, jer nemam ništa drugo.

Siguran znak

... da proleće stiže je moja potraga za MOJIM skejtom, te popravka istog i kampanja da se neki okanu MOG skejta i bave se svojim bajsom.

Venezia

Dogovorili smo se.

On dolazi sa kopna, sa severne strane... Sam.
Nema uvežbane i disciplinovane konjanike, ni ubojito oružje. Ništa...
Donosi samo preciznost i čistoću duha. Mir kojim pokorava i kontroliše.
Čovek sa severa misli da je to način.

Ja ću napasti sa mora - južna strana.
Nosim strast i dovoljno vatre u krvi i zvezdama koje su me vodile.
Ljudi pod mojom komandom su divlji i brzi.
U zoru će brodovi prepuni baruta početi još jedan pobednički pohod.
Iako sam žena - ne mogu da napravim grešku.
Ako i ništa drugo ne umem, strategiju znam.

Neka lav otvori knjigu.

Serenissima, objavljen ti je rat.


Dogovorila sva se.

On prihaja s kopnega, s severne strani....Sam.
Nima podložne, discipčinirane konjenice, ne morilskega irožja. Nič...
Prinaša samo priciznost in čistočo duha. Podložni mir, s katerim kontrolira.
Človek s severa, misli da je to prava pot.

Jaz napadem z morja - z južne strani.
Polna strasti in ognja v krvi, ter zvezd, ki so me vodile.
Ljudje pod mojim poveljstvom so divji in hitri.
Z zoro, bodo ladje polne smodnika, začele še en zmagovalen pohod.
Čeprav sem ženska - ne morem storiti napake.
Tudi če ne znam nič drugega- znam strategijo.

Naj lev odpre knjigo.

Serenisima, vojna se lahko začne.




...sledeći dan





Vem...

Vsak, ki pride v Benetke, si zaželi, da umre ravno tu.
To mesto tako ubija kot inspirira.
Ne želim si razmišljati o Tomasu Manu.
Mislim na jutranjo svetlost.
Prhteči in neverjetni.

Le kako naj jo ujamem?



Znam...

Svako ko dodje u Veneciju, poželi da umre baš tu.
To mesto toliko umrtvljuje i inspiriše istovremeno.
Uopšte ne želim da razmišljam o Tomasu Manu.
Mislim o jutarnjoj svetlosti.
Treperavoj i neverovatnoj...

I kako pobogu da je uhvatim?





Uvek me je zanimalo da li bi se ovde snašla Leni Riefenstahl. I kako bi njena precizna estetika raščistila ulice i ljude.
Zamišljam organizovanu ekipu kako u oklopnim vozilima stiže u zoru. Velika Dama užurbano izdaje naredjenja i okreće se nervozno da izabere na koje krovove će postaviti kamere.
...Ali nema takvog mesta.

O braći Kaufman ne mogu ni da pomislim, a da ne počnem da se smejem. Džiga Vertov pogotovo, on bi se odmah razboleo.
(Flaerty bi spavao dok bi mu budžet trajao.)
Ako je za Damu bilo nemoguće da ovde pronadje estetsku čistoću, Braća bi se odmah ubedačila. Mrtvo je.
Ma koliko pokušavao, ne možeš da napraviš dinamičan film o Veneciji... Sve se usporava.


Vedno me je zanimalo, kako bi bilo če bi bila tu Leni Riefenstahl in kako bi nejena pricizna estetika prečistila ulice in ljudi.
Predstavljam si organizirano skupino, kako z oklepnimi vozili prihaja v zori. Velika Dama pospešeno poveljuje in se nemirno obrača, da bi izbrala strehe, na katere bi postavila kamero.
...Toda takega mesta ni.

O bratih Kaufman ne morem niti pomisliti, ne da bi se zasmejala. Še posebno Džiga Vertov, on bi takoj zbolel.
(Flaerty bi spal dokler bi mel poln proračun.)
Če je bilo za Damo nemogoče tu poiskati estetiku čistino, Brata bi takoj padla v depresijo.
Mrtvo je.
Kakorkoli se trudiš, ne moreš ustvariti dinamičnega filma o Benetkah...Vse se nasprotuje.






Z durge strani pa se fotografije obnašajo ravno nasprotno.
Zgodovina pritiska na vse strani in kamorkoli se obrneš, ne moreš odstraniti odvečne objekte.
Prerivajo se, medseboj zaletavajo.

Med ekspozicijo pomislim na mehaniko fluida.
Začnem preračunavati pretok zgodovine skozi presek kamna.
Pretok vode skozi vodo.
Povečanje notranje energije fluida pritiskam marčevskega neba.
Vem da obstaja zavist, nekakšna funkcija v funkciji formule.
Da se bitje mora diferencirati.
Če to ne more rešiti višja matematika, verjetno to lahko stori relativna fizika...
Ali filozofija.
In potem se zopet nasmehnem. Samo - znotraj sebe, da ne nasitim sliko še s enim detjlom.



Sa druge strane, fotografije se ponašaju upravo suprotno.
Istorija pritiska sa svake strane. I kako god da se okreneš, ne možeš nikako da skloniš suvišne objekte.
Guraju se, udaraju medjusobno.

U sred ekspozicije pomislim na mehaniku fluida.
Počnem da računam protok istorije kroz presek kamena.
Protok vode kroz vodu.
Povećanje unutrašnje energije fluida pritiskom martovskog neba.
Znam da postoji zavisnost, neka funkcija u funkciji formule. Biće da treba da se diferencira.
Ako to ne može da reši viša matematika, valjda će moći relativna fizika...
Ili filozofija.
I tada se opet nasmešim. Samo - unutar sebe, da ne pretrpavam sliku još jednim detaljem.





I tako...Pošto mi ne dozvoljava da je nekako snimim (dinamički ili statički), Venecija počinje da me nervira mislima o psihologiji.
Koliko svi mi volimo utvrdjene i zaštićene gradove, memljive podrume i novac od trgovine.
Koliko postajemo dekadentni i nenormalni kada smo bogati.
...I ostale bezvezne misli.
Moram odmah da prestanem... da mislim.
Nema ozbiljne strategije kad "hoću sve i hoću odmah".
Ali na ovom čudnom mestu izgleda uopšte nema nikakve strategije.
Kao da je neko na galaksiji eonima dalekoj sanjao vodeni grad...
I on se, eto, iz tog sna stvorio baš tu.

Sa Venecijom, kao i sa ženom, ne možeš ništa na silu.
Povlačim se u sramoti. Moji borbeni brodovi još uvek sagorevaju u luci.

Otvaram put čoveku sa severa.
Neka on pokuša.


In tako...Glede na to, da mi ne dovoli, da jo nekako snemam (dinamično in statično), me Benetke začnejo preganjati z mislimi o psihologiji.
Kako vsi mi občudujemo utrjene in zaščitene gradove, mamljive kleti in denar od trgovine. Kako samo postanemo dekadentni in nenormalni, ko smo bogati.
...In ostale brezvezne misli.
Moram ustaviti...svoje misli.
Ne obstaja resna strategija ko "hočem vse in takoj".
Ampak na tem čudnem mestu, zgleda da sploh ni nobene strategije.
Kot da je nekdo na galaksiji, eonima daleč, sanjal o vodnem mestu.
In on, se je ravno iz teh sanj, pojavil ravno tu.

Z Benetkami, kot z ženskami, ne mored nič na silo.
Iz sramu se povlečem. Moje bojevite ladje, še vedno gnijo v luki.

Odpiram pot človeki s severa.
Naj poskusi on.




...njegov dan


Ja, on je bil bolj moder od mene...
Neopazno se je prikradel v mesto... Ne enkrat, tisočkrat.
Premikal se je neobremajoče med gnečo turistov. Ves zainteresiran je opazoval kako vodiči mahajo z dežniki, poslušal neznane govore kot babilonski eko...

Prihajal je v zimskem času, po najhladnejšem dežju, po največjem mrazu.
Njegov nahrbtnik se je dotaknil vsakega dela Rimskega trga. Poznal je razpored želežniških prog, razpored avtobusa...

Skrival se je v nepomembnih ulicah.

Ni mislil.
Samo sanjal.




Da, on je bio mudriji od mene, bučne i bezobrazne.
Neopažen se uvukao u grad... Ne jednom, hiljadu puta.
Muvao se neobavezno u gomili turista. Zainteresovano je pratio kako vodiči mašu kišobranima, slušao nepoznate govore kao vavilonski eho...

Dolazio je zimi, po najhladnijoj kiši, po najtežem mrazu.
Njegov ranac je dotakao svaki deo Rimskog trga. Znao je raspored železničkih šina, raspored autobusa, buku sa razglasa.

Zavlačio se u nevažne ulice.

Nije mislio.
Samo je sanjao.





Sedeo je na stepeništu kanala koji izlazi na more i pričao sa starcima o vremenu.
Ne, nije pričao, slušao ih je zainteresovano.
Prvi put ih je pažljivo slušao potpuni stranac.
Slušao je, nije mislio.

Nasmešio se uljudno prodavačici maski već prošlog karnevala.
Gledao je sa interesovanjem kako sa maski otpada perje i sjajni premaz...
...Debele golubove i još deblje mačke u rukama bogatih gospodja.

Poznata lepotica u dugoj bundi i sa zlatnim lancem oko zgloba noge je prošla pored njega. Celo pristanište se okrenulo za njom i njenim najnovijim pratiocem.
On nije.

Upravo je video božanski odsjaj negde izmedju vode i vazduha.
Počeo je da shvata...


Sedel je na stopnicah kanala, kateri se izliva v morje in se pogovarjal z ostarelm o vremenu.
Ne, ni govoril, le z zanimanjem poslušal.
Prvič je z zanimanjem poslušal popolnega tujca.
Poslušal je, ni mislil.

Vljudno se je nasmehnil prodajalki mask že minulega karnevala.
Z zanimanjem je opazoval kako z mask odpada perje in sijoči premaz...
...Debele golobe in še bolj debele mačke v rokah bogatih gospa.

Znana lepotica v dolgi bundi in z zlato zapestnico okoli gležnje je šla pravkar mimo njega. Celo pristanišče se je zvedavo obrnilo za njo in njenim novim spremljevalcem.
On ni.

Pravkar je opazil božanski odsev nekje med vodo in nebom.
Zdaj je razumel...







Nihče ni opazil ko je začel krasti svetlobo.
Ni storil samo tega.

...Začel je krasti tudi temo.




Niko nije ni primetio kada je počeo da krade svetlost.
Ali nije uradio samo to.

...Počeo je da krade i tamu.






Svi su ga znali, zato niko nije obraćao pažnju kad bi on prolazio.
Toliko je bio svuda, da ga više niko nije primećivao.
Mogao je na miru da...

Ne, nije otimao.
Samo je uzimao po malo.
Trpao je komadiće svetlosti ispod jakne, da bi mu dali snagu i toplotu. Komadiće srebrnog plamena, otrovnog u velikim količinama.

Pomalo lepljive komade tame je ostavljao po džepovima.
Ponovo sastavljeni - bili bi smrtonosni za potencijalnog napadača.
U manjim količinama odlično su služili za sakrivanje.


Vsi so ga poznali zato ni nobeden obračal pozornosti, ko bi šel mimo.
Toliko je bil "povsod", da ga več nobeden ni opazil.
Lahko je v miru...

Ne, ni odremal.
Samo je jemal, jemal po malo.
Pod jakno je tlačil koščke svetlobe, da bi ga nopolnili z močjo in toploto. Koščke srebrnega plamena, strupenega v velikih količinah.

Zlepljene koščke teme je puščal po žepih.
Ponovno sestavljeni- bi bili smrtonosni za potencialnega napadalca.
Majhne količine so odlično služile za skrivanje.







Normalno počasi je začutil direktne posledice.

Čas je izgubil smisel. Zgodil se je preklop.
Začelo se je čisto slučajno. Neko jutro v pristanišču med turističnimi hidrogliserji je zasijala galija.
Nobeden je ni videl razen njega.

Potem je na trgu srečal četo vojakov, samo še Napoleon je mankal. Verjetno je kakšen zgodovinski film je pomislil.
...Dokler se ni obrnil.

Cel prostor je bil preplavljen s srednjeveškim tovorom, s perzimski trgovci, osli ter konji.
Turisti so igrali vlogo mimoidočih kot da jih ne opazijo.
Nobeden ni obračal pozornosti na glasen vrvež, neznosen smrad in prah kateri se je dvigoval nad njimi.



Naravno da je počeo da oseća direktne posledice.

Vreme je izgubilo smisao. Desilo se preklapanje.
Počelo sasvim slučajno. Na pristaništu je jedno jutro medju turističkim hidrogliserima osvanula galija.
Sem njega, niko je nije video.

Sledeći put je na trgu sreo četu vojnika. Izgledali su kao da im samo Napoleon fali. Pomislio je da se verovatno snima neki istorijski film.
...Dok se nije okrenuo.

Čitav prostor bio je pretrpan srednjovekovnim tovarima, persijskim trgovcima, magarcima i konjima.
Turisti su prolazili nezainteresovano, kao da ih ne vide.
Niko nije obraćao pažnju na buku, nesnosnan smrad i prašinu koja se kovitlala iznad njih.


njegovi koraci





Nije njega uplašilo vremensko preklapanje.

Sledio ga je prizor budućnosti. Grad pod vodom u tišini i skladu.
Na nebu čudne letelice, dolaze po tačnom rasporedu.
Unutra turisti (naravno) - snimaju mrtav grad.

I odlaze.


Niga preplašil vremenski preklop.

Zasledoval ga je prizor prihodnosti. Mesto pod vodo, v skladu s tišino. Na nebu čudna letala prihajajo po točnem razporedu.
Znotraj turisti (normalno) snemajo mrtvo mesto.

In odhajajo.






Da se bo to zgodilo je vedel.
Ampak upal je, da ne tako kmalu...Vsaj še sto let ne.
Še sto, petdeset...

Tako kot sebično misliš, da lahko nekoga poseduješ samo zato ker ga ljubiš.

To ne gre tako.



Znao je da će se to desiti jednog dana.
Ali se nadao da neće tako brzo... Makar još par stotina godina.
Još sto godina, pedeset...

Kao kad sebično misliš da poseduješ nekog samo zato što ga voliš.

To tako ne ide.





...Ali komadići svetlosti ga nisu samo otrovali.
Dali su mu i novi pogled.
Kada se sreo sa sopstvenim likom na Murano staklu, shvatio je da su mu oči dobile boju vode, i kamena, i neba iznad grada.

Da kroz njegove oči protiče čarolija, i živa i mrtva.

Komadići svetlosti i komadići mraka...


...Toda koščki svetlobe ga niso samo zastrupili.
Dali so mu tudi nov pogled.
Ko se je srečal s svojim likom na muranovem steklu, je opazil da so oči dobile barve vode in kamna, ter neba nad mestom.

Spoznal je da se skozi njegove oči pretaka čarovnija, tako živa kot mrtva.

Koščki svetlobe in koščki teme...






...Skozi njegove oči.
...Kroz njegove oči.


(Photos by Primož Bizjak)

Salutiram

Ja te neću zaboraviti.
Ni tvoje oči kroz koje sam mogla da vidim sve.
Ni način na koji mi držiš ruku.
Ni način na koji moja ruka klizi preko tvoje podlaktice prekrivene podlivima.

I sva ona lica i sve one kese prepune rastvora i krvnih pločica.
I kako me konspirativno ubacuju sa maskom na licu na odeljenje.

I knjigu koju si tada čitao.

Neću da zaboravim.





Ostali ne znaju, oni obični, kako je lep pogled na crveni zalazak Sunca tamo na desetom spratu, na hematologiji.



Pozdrav i poljubac,
dok se ne sretnemo ponovo na onoj strani.

Devojačka dilema

Jedna od velikih prednosti koju mač ima u odnosu na čitanje knjiga, sastoji se u tome da se, čim se napravi pogrešan korak, protivniku daje šansa da te pobedi.
Tu neprestano moraš da budeš na oprezu. Iako pripravnost ne znači vrhunac mačevalaštva, ona nas održava vernim sebi; to jest, ona nam ne dopušta da se upuštamo u beskorisna razmišljanja. Iako je razmišljanje višestruko korisno, postoje neke prilike kada ono ometa rad i kada od njega treba dići ruke i pustiti nesvesno u prvi plan. U takvim slučajevima čovek prestaje da bude svoj svesni gospodar i postaje oruđe u rukama nepoznatog. Nepoznato nema ego-svest, a u skladu sa tim ni misao o pobedi u takmičenju jer se kreće na nivou ne-dualiteta, gde nema ni subjekta ni objekta.
Ovo je praktična primena nekih učenja škole mačevanja o "delanju ne-delanjem", pa je savršena pobeda ona koja se ostvari bez namere da se pobedi.

D.T. Suzuki
Zen i samuraji


Dugo sam se dvoumila.
Žena u meni se zadovoljila igrajući, i sada je bilo pravo vreme da pustim na volju i muškarcu u meni.
Žena u meni je Škorpija. Ona uvek zna tačno i ona uvek drži fokus.
Dok joj ne dosadi.

Muškarac u meni je kombinacija Vage i Škorpije. Često se dvoumi.

I sad... bilo je ovo





ili ovo.





I odlučila sam.

Žena u meni se raduje.
Muškarac je u frci.


Neka vam je iskrenost temelj, vodite se ispravnim umom, široko sagledajte borilačku veštinu, imajte jasno i ispravno razumevanje i razmišljajte sveobuhvatno.
Shodno tome, prazninu ćete načiniti Putem, i videti Put kao prazninu.

Mijamoto Musaši
Knjiga pet prstenova


Džabe.
Muškarac u meni je izbezumljen.