Nina

Nedeljom tačno u podne ona mi donese Ninu.
I ja onda već po navici pustim Ašu Bonsle i...

Valjda radim.

I smenjuju se dani sa vejavicama, svetlom i kišom. I svaka moja nedelja u podne data je Nini. Uzimam je u naručje kao što sam nekada držala moju i igram se. Učim je da gleda pahuljice, bubice, trice i kučine. Držim je kao moju dok osećam kako reaguje cerebelum i produžena moždina i sve redom.

I onda je odnesem. Prebacim je Tebi. Unesem je u hram i sve je tiho osim mojih koraka. Predam ti je na lotosu. Klečim ispred Tebe Gospođo.

Čudno je to, čudno koliko sam tvrdoglava. Hans mi je skoro dve godine ispirao mozak da ne obraćam pažnju na aspekte, da Duh radi iznad aspekata, da postoji superpozicioniranje. I sve sam znala, ali nisam smela.
I rekla sam joj da nema šanse, da dete nema niti jedan jedini dobar aspekt koji može da je izvuče, da je preuzela užasno težak teret, da ih sve štiti svojom mukom, da ne može, da neću da je lažem, da ne mogu...
Cerebelum.

-Ali ja je volim, ona je moja, rekla mi je. I samo time, samo u trenutku, zbrisala je sve moje gluposti.

I onda mi da u ruke Ninu i ja je uzmem. I njena ljubav je moja ljubav. I njena muka je i moja muka. I suze koje plačemo stvaraju srebrnu jezero ispod Tvojih nogu Majko.

Bile su dve žene, jedno dete i mudri car. Ali ovo nije ta priča. Nas dve dajemo jedno dete Tebi. Samo da Ti vodiš, da Ti naučiš.

I znam da sam brljiva, znam da je sve iluzija. I opet Te molim za budalaštine. Molim za dan kada Nina sama drži kašiku i viljušku. I kada sama sebi može da obriše nos i guzu, i da gleda crtaće, i da kvari tastature, i da juri mačke i keriće, gleda leptirove. Molim za one sate kada kanticom poliva pesak i pravi dvorce i kolače i kada je vade prljavu, ali nasmejanu. I kada je skidaju sa drveća i kada je umazana kremićima i blatom. I dok se smeje i ubeđuje, i plače u sred prodavnice igračaka, dok priča u snu. I za ona odrana dečija kolena.

Molim za budalaštine i znam, ali daj i njoj nekog slinavka i usranka da mu slomi srce, i nekog slinavka i usranka da on njoj slomi srce. Daj joj da krade šminku u kući dok ne iskuka za svoju, i gomiletnu nekih dronjavih, a voljenih lutaka, kocki, autića. Da puni i prazni glavu od autotrofnog hranjenja, mekušaca sa stopalom, dijagonala u deltoidu, Turaka i hajduka, deminutiva i prelaznih i neprelaznih francuskih glagola. Daj joj da deli užinu i da ogovara, da gleda starije dečake ispod oka i da se pravi da joj nije važno. Da pati.

Svesna sam da ne znam, da ne mogu da doprem, ali je prebacim na onu stranu. I ona mi priča. Stoji ispred mene, plavušica. Gledam je kako raste. Kako joj je čudno njeno telo, kako krije grudi, kako joj se menja glas, ali ne i pogled. Priča mi dok je radim kako sprema ispite, kako se bori na poslu, kako je bole bradavice posle dojenja, kako skuplja novac, kako njena deca napreduju, kako je nerviraju.
Gledam je kako stari, kako je postala žena, kako ima elemente časti, koliko je samopouzdana, kako je naučila da ćuti i sluša.
Trice i kučine, životne budalaštine, Maya, kosmička igra, iluzija.
I opet je vratim.

Tebi pred noge.

Ne znam kako, ne umem.
Nauči me.
Ma, nemoj ni da me naučiš, samo je preuzmi.

Nisam dovoljno ni čista, nikada dovoljno koncizna, nikada dovoljno usmerena.
Cigančura sam prljava u odnosu na Tebe, i isto toliko dosadna.
I zato te molim za uspostavljanje polja Majko.
Molim za nehomogeno polje, za par Kulona.
Za par Herca.

Daj 2 Herca Gospođo.
Daj 3 Herca.

Gospođo?


Ako treba da dam, da se odreknem svega što je moje - dajem.
Dajem Ti sve snove, bušotine i pogone, laboratorije. Dajem Ti sve one kolutove sa namotajima bakarne žice, cilindrične neodijumske magnete i komade kvarca koje mi mučno bruse do zadate krivine.
Dajem Ti vortekse i sve papire o Šaubergeru koje sam uspela da dobavim do sada.
Sve dajem za nehomogeno polje, za par Herca.
Tamo između sinapsi, tamo na spojevima.
Molim Te tu da poteče.
Cerebelum.


I jesam besna. I bezobrazna. Zašto da nju ne gnjavi Nina kao što je mene Mili? Zašto da ona noću ima miran san?
Neka i nju probudi šećerni glasić u sred noći.

-Slušaj.
-Daj pusti me da spavam.
-Ne... Slušaj:

Kad je bio mrak,
kad je bio mrak...

I ja se vrtim po krevetu, gunđam, režim, pokrivam se jastukom i na kraju okrećem ka njoj. Ona sedi na noši, svetlost pada iz hodnika i gleda me samouvereno kao da je pre pet minuta stigla sa nekog dvora.

-Pojurila mačka miša
čak, čak, čak...

-Jao bre, odustajem od spavanja, mada u meni još uvek gori delić nade.

-A da l' ga je progutala
il' ga nije progutala...

I onda nakrivi glavicu u dubokom razmišljanju o ovom bitnom problemu

-...To ni ona nije znala,
jer je bio mrak,
jer je bio mrak.

I onda ujutru odem da radim sa osećanjem kao da su bizoni igrali fokstrot preko mene celu noć.
A zašto da ona nema istu gnjavažu, i isti umor... I isti osmeh kad god se seti te noći.

Daj i njoj takvu noć.
Gospođo, dva Herca, tri Herca.


Neću da razmišljam, neću da pokušavam.
Ti znaš, Ti umeš da raširiš krila kada je dete u pitanju.
Ti koja držiš dete u svom naručju.
Ti sve znaš.

I da li je mačka progutala miša i kako protiče mikrostruja.
Ti sve znaš.


Nedeljom tačno u podne ona mi donese Ninu.
I onda već po navici pustim Ašu Bonsle.





I radim.
Ti radiš Gospođo.

Molim Te.