U parteru

Juče sam nezgodno pala na strunjače.
I tako se umetnički okinula u repak da sam videla sve zvezde.
(Mahnula i Hedi Lamar, što bi rekao patak Dača...)

Za trenutak strah, za milisekundni trenutak.
A onda sam izdahnula i bila spremna i za umiranje.

Dakle, još uvek me jedna milisekunda deli od savršenstva.

Celu noć me je bolelo i celo prepodne.

U šumu sam otišla bauljajući.
Na brvno nisam znala kako da se popnem.
Ali nisam odustala.

Najčudnije od svega bio je potpuni nedostatak straha.
Pretrčavala sam ga po prvi put sa onim dečijim samopouzdanjem.
I nisam pala.
Prosto mi je bilo žao kada je trebalo da pođem dalje.

U toku vežbanja drugačiji osećaj, drugačija percepcija.
Veverica mi je prišla.
A ja sam nju gledala kao da je vidim prvi put u životu.

Bose noge u blatu, pravi osećaj.

I na kraju mačevanje, prva kata, shomenuchi, obe ruke, sve ok.
A onda slobodni stil.
Jedna ruka.

I bam, samo se otvorilo.
Postala sam prava životinja.
Sad mi samo kasurigama fali da se kompletno iskažem...


Da sam samo znala.
Da sam samo, samo znala...

Život 6

aparati

(Ovo je eksluzivan post - samo i jedino za mene... da ne zaboravim. Ali u slučaju da se nađe neko toliko dokon i zaluđen, i zaguljen po konstruktorskim pitanjima ovde može da pogleda sate i sate predavanja o patentima Viktora Šaubergera i Džona Kilija.)

Zmaj - feniks

Upravo se dešava aktivacija na 5-9 Cap, 29 Aqu-3 Pis, 20-24 Ari, 11-15 Gem, 2-6 Leo, 23-27 Vir, and 14-18 Sco.

Pun Mesec na 23 Cap je skoro počeo transformaciju tačaka na 7-9 Tau, 28-30 Gem, 19-21 Leo, 11-13 Lib, 2-4 Sag, 23-25 Cap, and 15-17 Pis i usmerio svu energiju tačno na prvih 5 Lib.

Datumi su sledeći: 17. avgust (taj je r'n'r i udariće blizu, Turska, Mala Azija?), 11., 19. i 27. septembar (EM interferencija - ode elektronika na poduže pomračenje i mlad Mesec ponovo u Lib), 28. oktobar, 11, 23, i 24. novembar.

Za sve one sa škorpionskim planetama i pogotovo za sve one koji su preživeli inicijaciju zimus i proletos, a da pojma nisu imali šta se dešava i zblanuto su posmatrali vrlo čudne efekte, i za sve one koji su vrlo mučno i vrlo dugo učili na sopstvenim greškama - vreme je za feniks transformaciju.

Konačno je vreme.

Uranska astrologija

I dan danas nije baš svim astrolozima dovoljno jasno da li uranska astrologija barata hipotetičnim nebeskim telima tamo negde u Kujperovom asteroidnom prstenu ili su u pitanju klasične proračunske tačke. Kao i uvek kada je nešto uransko u igri mišljenja su podeljena.

Nemački astrolog Alfred Witte se smatra osnivačem Hamburške škole astrologije, nazvanoj po grupi astrologa koja se pod Viteovim vođstvom okupljala u Hamburgu početkom 20. veka. Sam naziv škole nastao je u Lajpcigu 1923. godine na Drugom nemačkom astrološkom kongresu. A najvažniji Viteovi učenici i naslednici bili su Fridrih Zigrin i Ludvig Rudolf. A priča počinje ovako...

Prvi Viteovi spisi bavili su se brojnim istorijskim astrološkim tehikama, kao što su pozicije kuća, sistemi planetarnih vladarstava, planetarne formule slične arapskim tačkama, i u njima je ovaj detaljan i vrlo koncizan astrolog pokušavao da utvrdi stepen verodostojnosti. Nešto kasnije inspiraciju je pronašao na samim granicama Mlečnog puta.
U svojoj potrazi za Plutonom, čije se postojanje tada matematički pretpostavljalo, Vite je tvrdio da postoji još 4 nebeska tela iza samog Plutona, dok je Zigrin tvrdio da ih je čak 8. Vite ih je nazvao Kupidon, Had, Zevs i Kronos, a Zigrin je dodatnih 4 priključio pod imenima Admetos, Vulkan, Poseidon i Apolon. Slagali su se u činjenici da se ove planete nalaze u „transneptunskoj“ regiji, području Kujperovog pojasa ili Oortovog prstena. I zbog toga su uopšteno označavana kao transneptunska tela, iako astronomski ni do današnjeg dana nisu potvrđena. Dalji rad Hamburške škole bavio se proračunskim tačkama.
Ludvig Rudolf je 1932. godine štampao „Priručnik planetarnih uticaja“ gde je detaljno opisao Viteovu astrološku filozofiju. Ali s obzirom da su tada, a pogotovo u Nemačkoj zbog jačajućeg nacizma, vremena bila vrlo opasna ova knjiga je bila jedna od onih koje su gorele po nemačkim trgovima. I naravno, kao što se i moglo očekivati, Vite i Rudolf su bili proglašeni neprijateljima države i upućeni da izdržavaju kazne u koncentracionom logoru. Pre samog transporta Vite je izvršio samoubistvo, dok je Rudolf strpljivo izdržao teret sudbine i uspeo da dočeka pad Trećeg Rajha.
U toku samog rata nezvanični student Hamburške škole Rajnhold Ebertin preradio je Rudolfov priručnik i bukvalno ga očistio od transneptunskih tela, te se fokusirao na tumačenje proračunskih tački. Ovo delo je nazvao „Kosmobiologija“ i kasnije je preštampano pod imenom „Kombinacija zvezdanih uticaja“ i doživelo je nebrojeno mnogo izdanja u celom svetu.


Nova astrološka psihologija

Završetkom rata Hamburška škola je doživela preporod, mada je preovlađujuća struja u njoj bila ona koja se bavila samo proračunskim tačkama. Nešto kasnije u obavezan deo obuke astrologa i analize karti uvedeni su aspekti koje klasično poimanje astrologije zanemaruje kao nebitne. Tako se ova škola bavila i aspektima polukvadrata, seskikvadrata, kao i uticajima uglova od 22,5º, 67,5º, 112,5º, 157,5º . Bivši podpredsednik Hamburške astrološke škole Rut Brumund odvojila je ova učenja i osnovala Novu školu uranske astrologije. Dakle, „Uranska astrologija“ barata proračunskim tačkama, te nisu u pitanju još uvek nedokazana nebeska tela.

Proračunske tačke nisu ništa novo u astrologiji, i one koje se pamte i vrlo često koriste razvio je Al Biruni arapski naučnik još u doba Srednjeg veka. Ali „standardne“ ili birunijevske tačke se dobijaju sabiranjem ili oduzimanjem lučnih stepeni nebeskih tela, dok Uranska astrologija koristi metodu tetive. Na zodijačkom krugu se povuče tetiva između određenih planeta i pronađe njena sredina. Ta dobijena tačka je i pozicija tražene proračunske tačke.

Uranska astrologija je decenijama smatrana za neku vrstu razbibrige među „ozbiljnim“ astrolozima, da bi od 1970. godine pa naovamo počela da zauzima daleko poštovanije pozicije. Usmeravanjem konsultacija od konkretnih predikcija ka psihološkim uticajima, ona je pronašla svoje pravo mesto.
Iako fizički nedokazana tela, uranske planete se tretiraju kao neka vrsta psiholoških čvorišta i tumačenja se zato i odnose samo na procenu karaktera.

Uopšteno rečeno Kupidon predstavlja našu sposobnost udruživanja, umetničke kvalitete ili stremljenja, njegova negativna strana je eksluzivitet i često snobizam. Had je ona tamna, tajanstvena strana ličnosti koja se bavi prošlošću i sramotom. Za osobe sa istaknutim Hadom kaže se da mogu da biraju da li će biti lekari, pogotovo hirurzi, astrolozi ili će se baviti prostitucijom. U njemu zaista postoji nešto što osobu prosto tera da se bavi nekom vrstom ogoljavanja, a način na koji će to postići zavisiće od ličnih afiniteta i naravno moralnih kodeksa. Zevs predstavlja vatrene, dinamičke, kreativne i liderske tendencije. Odlične pozicije zauzima kod inženjera, mada su njegove negative osobine preterano samopouzdanje i često bes. Kronos predstavlja eksentričnosti psihe, vrstu vođstva i nezavisnosti koja se u idealnim slučajevima pokazuje kod psihijatara ili vodećih ljudi u kompanijama, dok je Apolon deo onih progresivnih energija obilja i entuzijazma. On je želja za putovanjima, trgovinom, komunikacijom, dok sa negativne strane može odvesti ili u preterano detaljisanje ili u površnost. Admetos je fokus, intenzivirana energija, mada se za njega često kaže i da je pokazatelj početka i kraja života. Može biti izražen kod astrologa, mada najbolje funkcioniše kod izumitelja-praktičara. Vulkan je osnovna “sirova” zapravo instiktivna energija, energija regeneracije. Vezan je i za zanimanja koja se tiču energetike i koliko god može da izazove metereološku i umnu oluju, isto toliko je sposoban da osobu zavede snovima o svemoći. Posejdon predstavlja idealističku ili “časnu” stranu svakog od nas. Trebalo bi da je dobro postavljen kod religioznih vođa, medijuma i proroka, uopšte ljudima koji se bave divinacijom. Međutim, u odličnim pozicijama nalazi se i kod glumaca i zabavljača.

I možda deluje čudno, ali uranske planete funkcionišu slikajući naš unutrašnji portret. A s obzirom da danas gotovo svi astrološki programi poseduju prikaze ovih tela možete i sami pomalo istraživati u ovom pravcu, i možda sagledati neku kartu na potpuno nov način.

Big G, električar i energetičar

Pale se svetla, zuji elektrika,
Kroz vazduh zuji čista energija.

Anergija ili eksergija?

Gledam u pod, a pod se pomera,
Pod nogama


Vreme je da malo grmimo...


E-dur mi izlazi iz svih ćelija,
Doboš me udara samo na dva.

Tamo posle 15. avgusta.

Ja ne znam kol'ko imam napona
U voltima

...ili nekim drugim mernim jedinicama.

Život 5

U doba kada žene histerično pokazuju tela i panično se plaše nedostataka, da li je previše bezobrazno slikati guzu bubamare... pitam se pitam.

20. juli 1973.

Bio je na poslovnom sastanku i nije se osećao dobro. Kolega mu je ponudio tabletu nekog leka koji je stalno koristio protiv glavobolje i muke.
Pola sata kasnije pozlilo mu je.

Dva sata kasnije preselio se u legendu.


27 November 1940 – 20 July 1973





Iza sebe je ostavio Jeet Kune Do.
I sjajnog naslednika po imenu Den Inosanto.

A šta ovaj, sada čikica (samo dve godine mlađi od mog oca i 40 godina pokretljiviji od njega) može da izvede slušala sam od mojih trenera o seminaru održanom u Nemačkoj pre mesec i po dana gde ih je Inosanto, moje veličine i težine, bukvalno razbacivao po svim krajevima dođoa.





Te godine kada je Brus Li napustio ovu dimenziju rodila sam se ja.
Valjda nije moglo da nas bude dvoje u isto vreme.

A na ovu moju "reče mrtva 'ladna i ostade živa" izjavu moji treneri se samo široko, vrlo široko osmehnu i obećavaju mi da će me obavezno upoznati sa sifu Denom.


Ali, i posle svega, istina ostaje - Ako želiš da se boriš, prvo nauči kako da se ne boriš.

Inicijacija

Dobra sam sa noževima.
Koliko god neko od 53 kile može da bude dobar dok oduzima oružje, onesposobljava i obara na zemlju nekog od 93 kile.
I one od preko 100 kila.

Rekao mi je da je odavno vreme da polažem prvi stepen.
To mu dođe nešto kao dan u istočnjačkim veštinama.
I potrebno mi je 6 ispita da dobijem zvanje instruktora.

Nisam razmišljala o tome.
Zbunio me je.
Rekao je da su retke žene kojima ide tako dobro sa noževima.

Ne, nisam o tome razmišljala.
Ispred mene su aerodrom u Rimu i još jedan u Stokholmu.
I plus što vrlo ozbiljno proučavam onu za sletanje i poletanje priručnu livadu pored Valjeva.
Tu me čekaju prve tri faze pilotske obuke.
I četvrta na Surčinu.

Rekao je da sam stvarno brza.
Peđa mi je na plesu rekao da sam stravično brza u razumevanju partnera.
Na uglu Beogradske i Njegoševe rekla sam mu da želim dalje da šetam sama, da sam poprilično autistična i da ne želim razgovore.

Imala sam svilenu latino haljinu i nisam htela da pažnju bacam na neke prazne priče. Nije haljina bila za to. Samo sam želela da uživam u punom Mesecu dok isprobavam sladoled od đumbira. Sama.

Razumeo je, klimnuo glavom.
Mahnuo mi.


Razmišljala sam o lekarskom pregledu, pa ponovo o livadi kraj Valjeva, pa o ona dva aerodroma na kojima moram što pre da...


U subotu su me momci vodili u njihovu kafanu.
Izgleda da sam postala integralni deo ekipe, jedna od njih, jedan od njih.
A onda sam se odvojila i krenula ka senjačkoj pijaci.
Sve je pusto u to rano predvečerje.

Svratila sam do prodavnice, kupila to što treba i vratila se na početnu stanicu četrdesetčetvorke.
Sedela na klupi.
Čekala na inicijaciju.

Tražila u sebi bol, prazninu, nešto, bilo šta.
Mogla sam da pronađem samo mir.

I tada je stala ispred mene.

Vukove sam viđala retko u gradu. U stvari, samo dva puta do sada.
Mislim da su pokušavali da uđu u neke čopore, ali nije to to. Vuk uvek nekako štrči, ne pripada.
Ona je bila sama.

Samo je stala ispred mene i gledala me.
Tu ispod mosta gde su dve klupe i promaja, i pogled ka zalasku crvenog Sunca tamo blizu novobeogradskih blokova nas dve smo se gledale.

Jedno oko joj je ćoravo. Samo beonjača i providan sloj krvi preko nje.
Osetila sam bol u svom korenu.
Otvorila kutiju i dala joj da jede.

Posle me je pogledala i to njeno oko ličilo je na crveno Sunce tamo iza nje.
I onda je otišla.

Sedela sam na klupi ispod mosta dok se Sunce gubilo svesna da više nemam vremena, da se sada sve otvorilo, da moram da pozavršavam još milion stvari pre odlaska i pre novog deteta.


Rekao mi je da sam savršena sa noževima.
I da treba da idem dalje.

pluton

Borilačke veštine - Kali seminar Beograd juli 2011

Obaveštenje:





U ponedeljak 11. jula 2011. u 11:00 održaće se mini seminar borilačke veštine KALI u organizaciji CFC/JKD kluba (Contemporary Fighting Concepts/ Jeet Kune Doo klub Ruska 1 Beograd).

Instruktor seminara je Dragan Romić iz Kanade, i to preko linije Paul Vunak/Larry Hartsell.

Seminar će se održati na Adi Ciganliji. Okupljanje je zakazano za 10:40 prepodne kod megalita na samom početku Ade.
U slučaju kiše prelazimo u salu/dođo kluba u Ruskoj.
Kotizacija iznosi 10 evra za obuku u trajanju od oko 2-3 sata.







Ako ste samo zainteresovani, bez ikakvog iskustva ili vrlo malo upoznati sa ovom i ostalim MMA veštinama slobodno dođite - dobrodošli ste.
Ako ste profesionalci, onda sve znate. Prisustvo je obavezno.






Poželjno je donošenje sopstvenog naoružanja, ako ga posedujete:

-par palica za kali/eskrimu
-trenažni noževi


Ako imate svoj drveni tanto - ponesite ga.
Ako imate oklagiju za razvlačenje tankih kora - ponesite je (u slučaju da vam domaćica dozvoli).

Ako nemate sopstveno naoružanje dobićete ga u toku obuke.

Takođe, ako imate - ponesite suspenzore i štitnike za ruke i noge (za svaki slučaj).
Udarci u glavu će biti izbegavani, ali ako već toliko gorite ponesite i svoje men kacige za kendo.
Uz malo sreće izgledaćemo kao maskembal "Ratova zvezda".

Šalu na stranu, ponedeljak, Ada postaje jugoistočna Azija, a boginja Kali igra svoj ratnički ples...


Za sve detaljnije informacije kontakt osoba je Igor Sučević 064/258-97-56

22.06.

Stojim kod 3 bika. Umorna sam, osećam koliko sam umorna. Dan je sumoran, baš onakav kakvog sam ga i želela. Ali drago mi je da sam tu, van kuće. Negde.
Imam vodu, pare, kompas, fotoaparat. Sve osim preko potrebnog autobusa broj 32.

Okrećem se, ništa. Verovatno da postoji razlog što kasnim. Ponovo pogled ka Dunavu, pa isti okret glavom.
On stoji podalje sa devojkom. Dijabola, samo mi istrčava iz mozga, on nosi brojanice oko vrata. I to one prave, velike, budističke.
Nešto se dogovaraju, ljube, ponovo dogovaraju. Fokusirana sam na ono što on drži u ruci.
U prvoj sekundi sam pomislila da je pribor za pecanje, ali ako i jeste ta torba je tačno ono što mi treba. Malo kasnije, deseti slučajni pogled za redom i potpuno mi je jasno šta je u njoj.
Moram da ga pitam, prosto moram. Moram da im priđem i da ih prekinem i samo da ga pitam, samo za torbu, ništa više.
Ali neću. Neću da ih prekidam.
Ljube se, to je svetinja.
Neću.
32 i tačno zavučeno prazno mesto. Treba da idem do kraja, treba da uživam u prizorima Višnjičke banje, ali meni pogled privlači snop sunčevih zraka nad Dunavom.
Bog ipak voli još neka mesta. Ne znam odakle mi ovo, ne mogu da se setim, rečenica zvuči poznato, ali...
Okrećem se, on je vodi da sedne tačno kraj mene i daje joj torbu u krilo. Ovo jeste znak, treba svakako da ga pitam.
Izvinjavam se njoj, pitam, on počinje priču.
-Unutra je šinken.
-Znam, odgovaram mu.
Svesna sam da po prvi put ulazim u taj kraj grada, ali ne smem da gledam, vrlo pažljivo slušam baš njega. Ponekad samo kratak pogled na onaj ogromni snop svetla. Bog voli još neka mesta...

Daje mi vizit kartu, kendo sensei, tu je link preko kog ću pronaći kako se naručuje oprema. Mi se razumemo, istovetno je to poštovanje ka maču.
Njoj se ponovo izvinjavam. I ona razume, kroz osmeh.
Pitaju me ko mene obučava, objašnjavam da je kapap jedno, a mačevanje sasvim drugo. Mi smo seljaci, motke, noževi, poluge, ulični stil, klinč.
Mač je filozofija, svetinja. Učim Ken-gi, tek ga učim, ništa ne znam. Dvoumim se između jiana i japanskih stilova.
-Dođi jedan dan u naš dođo.
Posle mi objašnjava kako ide transport, da se oružje prijavljuje, da ga stavljaju u kavez u avionu. Da je osećaj pomalo čudan kada je čovek odvojen od svog mača.
Znam, moj boken i moje brojanice su sada kod kuće. I osećaj je baš takav, baš kao kada je Mili bila beba i kada je trebalo negde na kratko da odem bez nje.
Neobično, prazno.

Na poslednjoj stanici se opraštamo. Penjem se uz brdo dok se oni ponovo ljube.
I dalje se dvoumim između stilova.




Zašto se to sada, baš sada desilo, pitam se, dok zadržavam dah da bih se popela uz kosinu. Treba da se sretnem sa Esmeraldom Vederveks, najvećom vešticom Disk sveta. Ona ne zna da joj u goste stiže Gita Og, niti je to sada bitno. Pretpostavljam da ne čitamo iste knjige.

Pitam tri seljaka uz put i konačno prilazim vratima. Sa druge strane tras, i udarac. Srce mi kuca jače. Čekam 7 sekundi, brojim, zvonim.
Izvinjavamo se međusobno, ja zato što kasnim, ona zato što je ispustila činijicu za mlekom. Malo starija od mene, plavuša, mila kao neka dobra tetka sa okruglim naočarima, ima veliku ćerku, ona će obrisati sve prosuto.
-Izuj patike i idi u sobu, treba da legneš.

Za veštičiji brlog je previše čisto, dnevna soba kao u reklamama savršeno srećne porodice. Gledam u knjige, neke i vrede. Srce mi udara.
Pogled na ogromnu mačku. Pitoma i čista kao da je oprana arijelom. Strah odjednom. Ako treba da putujem mačka može da me izbezumi. Može da skoči na mene, da prekine tok.
Razgovaramo. Meni se žuri. Sve znam, izuzetno sam ljubazna, mekana na neki način, nema potrebe da me ubeđuje u bilo šta. Ne očekujem ništa, ne nadam se ničemu, nemam stav o bilo čemu što me čeka.
Plašim se i zato želim što pre.
-Lezi.
-Molim Vas, samo iznesite mačku pre svega.
-Izašla je.

Nije. Osetila bih da jeste.

-...Ah, tu je. Evo, iznela sam je. I samo da zamračimo sobu. Deca dižu graju iz dvorišta.
-Neka, ne smetaju mi.
-Znaš, mačka dođe i sedne na osobu sa kojom radim i onda pokupi svu negativnu energiju...

I izazove momentalni infarkt. Toga se i plašim.
Jao, Bože gospode... Nema negativnih energija, sve vas sa mačkama na jedan električarski kurs...

Radimo vizuelnu proveru. Jedno malo svetlo gori blizu nje, otkucava sat, deca se čuju. Provera završena. Putovanje počinje.

-Šta vidiš, opiši je.
-Kuća. Kao naša stara kruševačka. Ne vredi to krpiti.
-Šta treba da se uradi?
-Jao... ja sam kao neki građevinac. Serklaž oko zidova, ojačanja čelikom, zamena krova, pipavo unutrašnje sređivanje temelja. Nema tu vajde, srušila bih je. Ili bi se srušila sama od sebe... Srušiće se sama od sebe. Ionako niko ne živi tu.

Na neki način zadovoljna je odgovorom. Gasi mi svest. Gasi se i nelagodnost u mojim grudima. Provera postupka, svest je negde... van mene.

Mrak je, gledam, pod je providan i ispod je provalija. Strah.
-Gde je strah?
-U stomaku.
-U tvom ili još negde?
-U njenom.
-Ti si u njoj. Koji mesec je trudna?
-Treći.
-Šta se dešava?
-Ona sedi u sobi, izbezumljena. Ne želi me, zna ko sam ja, deo nje je upravo shvatio, mrzi me... U toku porođaja oči će joj stravično oslabiti... zbog straha.
-Korak nazad, vrati se na to.
-Neka bezvezna svađa, njena baba nešto priča, nebitno.
-Gde joj je majka?
-Ona nema majku.
-Vrati se u nju. Izađi. Šta znaš?
-Ja sam učitelj.
Idiote, naravno da jesi. Čudila bih se da nisi.
-Izađi u to. Gde si? Opiši.
-Neka čistina u šumi, kao livada. Držim mač. Imam opremu na sebi, poprilično je sve kabasto. Ja sam učitelj mačevanja.
Jao...
-Šta radiš?
-On dolazi sa moje desne strane. Umoran sam. Sečem ga dijagonalno od njegovog desnog ramena ka levom kuku. Samo plitak zasek. Stojim, čekam.
-Pogledaj ga u lice.
-Nervozan je, pomalo lud, neiskusan. Nije dobar učenik, nisam zadovoljan. Nije stekao mir.
-Da li ga prepoznaješ? Čije lice je to?
-Takvi su otprilike bili moji bivši... Niko ponaosob, prosto takvi.
-Korak napred. Šta se dešava?
-Ubada me u stomak. Rez pa ubod, kroz slezinu, pa kroz levo plućno krilo. Osećam olakšanje.
Dve embolije pluća. Jedna '98 pred trudnoću, druga pre skoro pet godina. Preživela sam.

-Vrati se majci. Šta vidiš?
-Ona plače. Bedno i neutešno. Ima 5, 6, posle 9 godina. Potrebna sam joj.
-Šta se desilo? Zašto nisi uz nju?
-Operacija slepog creva. Pijani hirurg. Ubio je više od njih dvadeset u toj selendri gde su ga poslali po kazni.
-Šta osećaš?
-Olakšanje.
-Nisi htela da se vratiš? Da pokušaš da preživiš?
-Ne.

Umorna sam. Radim na njivi, onda dojim bebu, pa je ostavljam sa strane u hlad. Ona mi viče da požurim. Par godina ranije palili su nam žito. Braća su mi plakala od gladi. Dedu, i posle oca, su ubili. Starce su vezali kanapom i vodili ih preko kamenjara. Tamo su ih bacili u provaliju. Sve sam gledala sakrivena iznad u šumi.
Posle su doneli zver i pustili ga u brda.

Znam sve čudne i skrivene puteve. Idem tamo i berem bilje. Imam dva mala brata, stalno su gladni. Volim šumu, tu je mir.

Majka me šalje da drugovima odnesem pomoć.
-Ti se ne plašiš tigera drugarice?, on me gleda izazivački.
Žena tigrica u jogističkoj tantričkoj praksi... Odakle mi ovo?
Zbunjuje me njegov pogled. Dajem mu torbu sa pogačom i čarapama. Okrećem se i zadižem suknju. Odmotavam kablove. To mu najviše treba.
Nežno prelazi rukom preko njih. Još uvek su topli.
Crvenim kao bulka, želim da pobegnem. Želim da me pojede tiger.

Posle oslobođenja on je heroj.
Ostaviće me zbog druge žene u trenutku porođaja.
Vratila sam se majci i braći. Dete sam upisala pod mojim prezimenom.

Radim na njivi, dojim bebu, pa je ostavljam u hlad. Ona viče da požurim.
Umorna sam.

Videla sam ga '80, kada mi se tetka udavala. Došao je sa četvrtom ženom.
Meni je bilo dosadno, igrala sam se sa bratom nekako blizu njega. Počeo je da me ispituje, postala sam nervozna. Stalno me je gledao.

Želeo je da me pobedi. Dobio je borbu. Sve je izgubio.

Posle mi je rekla da je to njen otac. Bilo mi je čudno što se pravi kao da ga ne poznaje. Nisam mogla da shvatim, ja sam volela svog oca.

Rekao je da je želeo da joj se vrati, da ju je voleo, ali bilo je kasno.
Ona je već umrla.

-Nisi htela ni da pokušaš?
-Ne. Taj život je monoton i težak, mučan.
-Vrati se svojoj majci. Šta ona sada radi?
-Plače, još uvek neutešno plače. Sama je na svetu. Raste agresivna, štiti sebe. Pravi se da ne vidi neke bolne stvari, uništava svoje oči. Teško joj je. Grlim je. I dalje tužno grca.

-Voli je.

Tukla me je, razvaljivala, ubijala Boga u meni. Ne sećam se te noći. To sam saznala tek kasnije. Svaki put kada bih se ispovraćala ona bi me tako krvnički izudarala jer sam isprljala posteljinu.
Sećam se samo jutra. Kako lekarka govori da sam modra i da me odmah prebace u operacionu salu. Sećam se lifta, neki momak treba da me preveze nosilima. Ona stoji i plače. Pitam je -Zašto plačeš? -Ne plačem. A suze liju iz nje.
Sećam se posle kako je čekam da me vrati kući.
Sva deca su odavno otišla samo ja sedim satima i gledam kroz prozor.
Mislila je da ću umreti.
Nisam.
Vratila sam se.
Ovog puta sam se vratila.

Ona me ostavlja svaki put kada je smrt blizu. Svaki put kada umirem.


Volim je. Sada razumem.


-Gledaj u to. Uđi u to. Šta vidiš?
-Bojno polje. Nebo je crveno. Vojska.
-Ko stoji tačno ispred tebe?
-Ludak. Izbezumljeni bedni ludak. Takve smo uvek koristili kao ratno meso, glup, lako se radi sa takvima, lako ginu. Prljav, bedan, razbarušena duga kosa, sav crven, ima neke prljave sive gaće na sebi... i mačetu.
Fali mu još samo majica sa likom Majkla Džeksona da bi bio kompletan...
Napada me.
-Pokloni se. Pokloni se njemu.
Saginjem se. Padam ispred njega. On zamahuje i ubada me više puta onom mačetom u leđa. Onda pada uz mene i grli me.
Plačemo. Smrdimo na znoj, blato i barut. Ali smo zagrljeni, uplakani, slinavi. Podižem pogled i shvatam da je to On. Savršen, predivan, blistav.

-Ti si onaj koji želi, onaj koji ne želi, onaj koji posmatra. Gde si sada?
-U šumi, na nekoj čistini. Puna sam energije i mira. Vežbam, zglobovi na rukama su mi jaki, elastični. Radim sa pravim mačem, ali sam nečujna. Životinje me posmatraju, ne plaše se. U toku sam, u struji. To je savršen život.

-Ono što zadržavaš, što pokušavaš da zadržiš biće ti oduzeto. Ono što guraš, što odbijaš od sebe stalno će biti tu. Pusti to što imaš u ruci.

Otvaram šaku i moj mač se podiže u vazduh. Nestaje u svetlosti.
Ne žalim.

-Vrati se na bojno polje. Šta sada vidiš?
-On i dalje stoji ispred mene, ali... nema više mačetu. Urla, pokušava nešto da mi dokaže.
-Slušaj ga pažljivo. Šta ti govori?
-Ne znam, ne mogu da ga razumem. Nešto u vezi energija. Krv, biohemija, struje unutar ćelija, to je borba. Ne razumem, nešto u vezi Marsa i Urana. Besan je, misli da sam glupa.
-Pokloni mu se.

Padam ispred njega. Udara me pesnicama u leđa, a onda me ponovo grli. On me voli.

-Koliko godina traje?
-Dvadeset.
-Koliko će još trajati?
-Još šest.
-Šta si naučila za sve to vreme?
-Da svaki svoj trenutak provedem kao da je dijamantski, da ne gubim ni sekundu.
-Zašto se treseš?

Kroz mene prolazi reka. Duboka, ledena. Plavo srebrnasta voda, od stopala ka glavi. Kao da se ispiram.

-Kroz mene teče reka.


-Vrati se u svoje telo u oklopu. Šta sada znaš?
-Bila sam dobar učitelj, ali rigidan. Ljudi su me se plašili. Trebalo je malo lakše, mekše... Stalno su me izazivali, želeli su moje mesto. Dao sam im moje mesto. Umorio sam se.
-Gledaj svoje sadašnje telo. Šta misliš o njoj?
-Žensko telo... Nije baš savršeno. Previše je osetljiva, a i ružna mi je. Žene treba da su okrugle, povučene, glupe. Ova je kao neka izgladnela orlušina.

-Pokloni joj se. Poljubi zemlju po kojoj ona hoda. Ona je sve što imaš.

Padam, klanjam se, savijam do njenih stopala. Ona je sve moje. Volim je. Volim je onako kako nisam voleo ni jednu ženu. Ona je ja. Ona je i tigar i orlušina, i glupača i kukavica. Ali ja je volim.

-Izađi iz njega i uđi u svoje žensko telo. Voli ga.

On je divan, opasan. On je mator, umoran. On je moj muškarac, sve što imam. Grlim ga i konačno sam zaštićena. Mi se volimo onako kako se nijedan par nikada nije voleo.
Iz sebe sada volim sebe onda. Volim sebe sada.

Grlimo se, smejemo.

-Šta radite?
-Igramo engleski valcer, smejuljim se. Odličan je, ratnici moraju dobro da se kreću. Ona je savršena, ne osećam je dok je nosim. Potpuni smo, i kao muško i kao žensko, i kao par.
Suze nam se slivaju niz lice, suze mi se upravo slivaju tačno u uši.

-Znaš šta treba da uradiš?
-Znam... da ga pustim.
-Pusti ga da ode.

Ne žalim. Ne žalim svega mi. Nijedan nije on.
I otvaram ruke, otvaram zagrljaj i on se stapa sa svetlošću. Igram sama, ali igram.

-Kako se osećaš sada?
-Sada mi je toplo. Kao da sam ispunjena zlatnom svetlošću, blaga je, kao yin svetlo. Lepo je.

-Šta si naučila kada je dobro?
-Da uživam.
-Šta si naučila kada je loše?
-Da uživam još više, smejem se.

-Vrati se na bojno polje. Pogledaj sada. Šta vidiš?
-Nije više to. Ne postoji. Stoji jedna bedna, mršava babica. Znam da je sa očeve strane.
-Kako izgleda?
-Sirotinjski. Čista, ali iskrpljena. Haljina i cipele su joj stari, uštirkana je, pristojna, ali znam da je bedna. Celog života je bila više gladna nego sita. Večito neka deca koju treba prehraniti. Zelje, zelje na sto načina. Jedno pile na hiljadu načina, gozba. Kilogram brašna koji razvlači unedogled.
Imam glutensku alergiju. Umem sve sa testom, ali ponekad, u stvari često, povraćam noću dok ga ne izbacim iz sebe. Zaobilazim pekare, nemam šta da tražim po prodavnicama tamo gde drže hleb.
Brašno koje razvlači unedogled, danima, godinama, životima. Da nahrani decu. Da pošalje muškarcima na njive, na ratišta. Da podeli sa kerom koru hleba. Sa golubom, sa vrapcem.
I ne može da govori koliko je izbezumljen. Ja ga tešim, pokušavam. Priča o oluji, sve voće je uništeno. Kuka za malinama. Molim ga da pusti, pa nećemo umreti od gladi... Ali ne mogu da ga ubedim.
Prodaje cveće, zeleniš iz bašte da kupi knjige. Da učimo, da se ne mučimo kao ona.
Porađa žene, krave, koze, mačke. Leči žene, krave, koze, mačke.
Briše suze deci, daje jabuke.
Tresem se, užasno mi je hladno.
Užasno me je sramota.
Idem ulicom, kao u groznici. Gladna sam. Toliko sam gladna i umorna da se pridržavam za banderu. On me drži tamo samo da bi me iskorišćavao. Ne isplaćuje mi pare, ali me koristi, moj rad. Gađa me nekim bednim pričama o pozicioniranju, o ambiciji. Ja se švercujem danima, nemam tri dinara za kartu. Ja se onesvešćujem od mirisa kada prođem pored pekare. Ja gledam ogromnim izgladnelim očima ljude koji jedu po ulicama, onda spuštam pogled, sramota me je.
Ona me svaki put sačeka u hodniku dok otključavam vrata. Nada se da sam joj kupila kinder jaje. To košta 48 dinara. Mrzim kinder jaja, mrzim ceo svet. On mi ne da moje pare... Noću želim da plačem, ali ne mogu. Osećam kako mi je srce blokirano, kako moram da plačem da ne eksplodiram, da ne umrem. Ne smem da umrem, ne još. Ona je mala i želi to jedno kinder jaje.
Posle sam pronašla mir u radionici. Drvofiks ispod noktiju, piljevina u kosi, pun mozak isparenja dvokomponentnog laka. Malo para, ali redovno, pošteno. Povlastica, nove farmerke i planina kinder jaja.
Vrti mi se u glavi. Dva dana ranije rasklopila sam ormane, utovarila univere, istovarila ih i ponovo sklopila tamo u Mileševskoj. Mislim da sam umorna. Isključujem abrihter, vadim ga iz struje za svaki slučaj i ostavljam na sigurno. Onda padam, razbijam glavu o pločice.
Sledeće dve godine biću zatvorenik, moj čuvar se zvao Koksaki.
Nisam mogla da plačem, to je sve.
Ali nisam mogla ni da odem. Obećala sam sebi, obećala sam da ću ostati.

-Šta osećaš dok je gledaš?
-Sramotu i bedu... Strahopoštovanje.
-Neke bitke su ipak teže od mačevanja, zar ne?
-Da... Neke ženske bitke.
-...Pokloni joj se.

Padam ispred nje. Želela bih da je zagrlim, ali ne smem, ne usuđujem se. Grcam u suzama, u svim onim suzama koje godinama nisam mogla da isplačem. Gušim se, davim.

-Šta se dešava?
-Ona me miluje po glavi. Kaže mi - Ne boj se. Ne boj se sine, Bog te blagoslovio.

-Smiri se malo, molim te.
-Ne mogu... Teško mi je.
-Okreni se ka svom ocu.
-On se smeje, grli me.
-Pokloni mu se... Gledaj kako se on okreće ka svojim roditeljima i kako im se poklanja. I gledaj kako se oni okreću svojim roditeljima i poklanjaju se. I kako se parovi muškaraca i žena okreću svojim precima i klanjaju se njihovoj muci i bolu...

Prizor je zastrašujuć. Suze prestaju dok gledam reke parova koji se okreću unazad.

-Pogledaj sada kako se svi okreću prvom paru. Da li možeš?
-Mogu. Vidim ih iznad svih nas. Vidim kako on spušta oružje i kako se okreće ka njoj. Ona drži dete u rukama... Nema više bola, nema straha...


-Reci mi, gde je centar?
-Srce.
-Kako je tvoje srce?
-Kao da je skinut teg sa njega. Dišem punim plućima.
-Onim tvojim plućima koja su nekada davno isečena mačem?
Smejem se... Pa prestajem.

-Kako si?
-Čudno, kao da mi je hladno, ali nije. Osećam u kostima, u ligamentima kao platinastu svetlost. Nešto se dešava u mojoj srži. Ovo je Saturn, prikovana sam za podlogu. Menjam svoju suštinu...
-To je snaga predaka. Samo pusti...

Ne znam da li vreme prolazi. Ne znam više ništa. Samo osećam svoje kosti i ništa izvan ne postoji.

-Hajde da se vratimo, čujem njen glas iz daljine. - Vrati se. Pogledaj sada.
-I dalje je mrak, ali nije prazno. Pod više nije providan, staklen. Sada je kao neki poluprovidni mineral. Ima interesantne šare, žutobeličasto sa intruzijama plavog i crnog.
-Vrati se.

Vraćam se.

-Izađi na svetlost i kreni... Podigni glavu, pogledaj sada onu kuću.
-Nije više ta. Sada je sasvim drugačija. Velika... Nije to ni kuća. Više neka škola, istraživački centar. Obložena je crnim mermerom, vidim svetla u laboratorijama. Tamo na spratu vidim i ljude koji nešto rade. Posvećeni, mirni. Tu se uči neka medicina, oni nešto istražuju.
-Misliš li da treba da uđeš?
-Znam da treba da uđem... samo što se plašim.
-Čega?
-Ne znam. Da li će me primiti? Nisam više učitelj, samo učenik.
-Uđi slobodno... To si ti.

-Vraćam te u telo.

Uključuje mi svest kroz telo, deo po deo. Proveravamo... Dvostruka provera. Sve je uključeno.
Kao iz daljine čujem dečiju graju, sat otkucava tu negde blizu. Sve me boli, ne mogu da se pomerim.
Ona me okreće na bok.
-Idem da ti donesem čaj.
Izlazi. Mačka ulazi. Mene i dalje sve boli, ne želim da se popne na mene. Ona prilazi, gleda me, njuši mi prst. Mazi se na mojoj ruci.
Prava je ženskica.

-Mili, prava si ženskica, kažem joj dok mi se umiljava.
-Nisam ja kao ti i tajgerka. Vas dve ste i muško i žensko. Ne znate baš šta ste.

Ne mogu da se pomerim osim tih par prstiju kojim mazim mačku. Nežna je, negovana, čista... Ja sam imala jednu, ali je bila jadna, bedna. Večito gladna, stalno je morala da se bori... Prava tajgerka.
Razumele smo se.

Suze su mi napravile dve bele crte razmazanog pudera sa obe strane oka. Osećam kako se zateže koža ispod slojeva soli.
Pantalone na meni su teške. Ne razumem zašto sam obučena kao muškarac. Čudno se osećam.

Vederveksova, najveća veštica Disk sveta se vraća, polako me uspravlja da sednem. Izgleda mi zadovoljna kako sam prošla mačkin test. Kaže da joj je sada žao što me nije snimala. Meni je svejedno.
Pokušavam da joj ispričam kako sam srela jednog kendoku na putu ka njoj, ali mislim da neće razumeti pa prestajem.

-Je l' možeš da se vratiš kući sama?
-Ne znam, valjda mogu. Pokušaću. Imam telefone uz sebe. Ne brinite.

Zahvaljujem joj se dok mi otključava vrata.
Napolju je noć i miriše Dunav.
Želim da slikam sa vrha brda, ali u tom trenutku baterije zamiru.
Silazim, čekam 32. Neki klinci idu u grad, pomažu mi da se orjentišem.

Kod 3 bika ponovo se gubim. Deo mog mozga otkazuje. Ulazim u 16, ali ne znam gde sam, ni gde idem. Samo gledam ispred sebe. Obrati pažnju na tunel, tu ćeš sići. Šta je to "tunel"?
Izlazim na Zelenjaku, stojim na stanici. Šta sada? Hodaj. Tamo hodaj. Zastajem, gledam u nešto providno svetlucavo (staklo). Iza je nešto što valjda volim, ali ne razumem, ne znam šta je to (sladoled). Da li treba da jedem to? Hodaj dalje. Skreni desno, siđi ispod.
Čovek ima neke životinjice u kutiji. Zainteresovano gledam, ali ne znam kako se zovu. To su hrčci, ne zečići, hrčci, ipak su zečići. Šta god to značilo.
Izlazim. Prelazim. Znam samo da treba da obratim pažnju na 53, 56, 52. To su moji brojevi, samo brojeve sada razumem.
Nešto se uključuje i isključuje u mojoj svesti, samo razumem brojeve, proste korake. Ništa više.

Ulazim, znam da treba da siđem na drugoj stanici, ali ne znam šta je to "stanica". Brojim. Čovek me gleda. Suze ponovo naviru.
-Da li si dobro?
Šta je to "dobro"?
-Da.
Izlazim.
Ponovo čekam.
Prolazi 44. Znam da mi je nešto važan u životu, ali korak unazad, sada mi ne treba. Čekam moje kombinacije brojeva. Opet 2 stanice. Ne sećam se kako sam došla do kuće.
Sećam se samo da mi je pogled bio prikovan za displej u troli. 22.06. 22:26... vrteli su se brojevi.


Danima spavam. Danima plačem. Danima pada kiša.
Danima dišem.
Nosim mač u šumu i vežbam.
Danima.

Posle odlazim u dođo na trening.
-Uzmi mačetu... i budi milosrdna.
Smejemo se.
Volim svoje momke u dođou.


On vraća sondu, daje mi papir da se obrišem.
-Nisam dugo video tako zdravo srce.
-Dovoljno dobro za pilotsku dozvolu?
-Odlično za pilotsku dozvolu, smeje se. -Sada sredi pluća. To ti je hitno.

Da, pluća...

Ali tek pošto uradim jednu hitnu stvar.


Dugo me je maltretirao, dugo me je mrzeo. Znao je da ja nikada neću moći da budem tako dobra sa oružjem kao što je bio on. Koliko god se trudila.
A onda je shvatio da postoje i neke druge stvari. Neke koje su njemu bile zabranjene. Da briše suze deci i daje jabuke. Da leči mačke i popravlja lutke.

Treba da jednog matorog, umornog momka odvedem na engleski valcer.
I da pustim da me vodi.

Da njega vodim ja.