U parteru

Juče sam nezgodno pala na strunjače.
I tako se umetnički okinula u repak da sam videla sve zvezde.
(Mahnula i Hedi Lamar, što bi rekao patak Dača...)

Za trenutak strah, za milisekundni trenutak.
A onda sam izdahnula i bila spremna i za umiranje.

Dakle, još uvek me jedna milisekunda deli od savršenstva.

Celu noć me je bolelo i celo prepodne.

U šumu sam otišla bauljajući.
Na brvno nisam znala kako da se popnem.
Ali nisam odustala.

Najčudnije od svega bio je potpuni nedostatak straha.
Pretrčavala sam ga po prvi put sa onim dečijim samopouzdanjem.
I nisam pala.
Prosto mi je bilo žao kada je trebalo da pođem dalje.

U toku vežbanja drugačiji osećaj, drugačija percepcija.
Veverica mi je prišla.
A ja sam nju gledala kao da je vidim prvi put u životu.

Bose noge u blatu, pravi osećaj.

I na kraju mačevanje, prva kata, shomenuchi, obe ruke, sve ok.
A onda slobodni stil.
Jedna ruka.

I bam, samo se otvorilo.
Postala sam prava životinja.
Sad mi samo kasurigama fali da se kompletno iskažem...


Da sam samo znala.
Da sam samo, samo znala...