Inicijacija

Dobra sam sa noževima.
Koliko god neko od 53 kile može da bude dobar dok oduzima oružje, onesposobljava i obara na zemlju nekog od 93 kile.
I one od preko 100 kila.

Rekao mi je da je odavno vreme da polažem prvi stepen.
To mu dođe nešto kao dan u istočnjačkim veštinama.
I potrebno mi je 6 ispita da dobijem zvanje instruktora.

Nisam razmišljala o tome.
Zbunio me je.
Rekao je da su retke žene kojima ide tako dobro sa noževima.

Ne, nisam o tome razmišljala.
Ispred mene su aerodrom u Rimu i još jedan u Stokholmu.
I plus što vrlo ozbiljno proučavam onu za sletanje i poletanje priručnu livadu pored Valjeva.
Tu me čekaju prve tri faze pilotske obuke.
I četvrta na Surčinu.

Rekao je da sam stvarno brza.
Peđa mi je na plesu rekao da sam stravično brza u razumevanju partnera.
Na uglu Beogradske i Njegoševe rekla sam mu da želim dalje da šetam sama, da sam poprilično autistična i da ne želim razgovore.

Imala sam svilenu latino haljinu i nisam htela da pažnju bacam na neke prazne priče. Nije haljina bila za to. Samo sam želela da uživam u punom Mesecu dok isprobavam sladoled od đumbira. Sama.

Razumeo je, klimnuo glavom.
Mahnuo mi.


Razmišljala sam o lekarskom pregledu, pa ponovo o livadi kraj Valjeva, pa o ona dva aerodroma na kojima moram što pre da...


U subotu su me momci vodili u njihovu kafanu.
Izgleda da sam postala integralni deo ekipe, jedna od njih, jedan od njih.
A onda sam se odvojila i krenula ka senjačkoj pijaci.
Sve je pusto u to rano predvečerje.

Svratila sam do prodavnice, kupila to što treba i vratila se na početnu stanicu četrdesetčetvorke.
Sedela na klupi.
Čekala na inicijaciju.

Tražila u sebi bol, prazninu, nešto, bilo šta.
Mogla sam da pronađem samo mir.

I tada je stala ispred mene.

Vukove sam viđala retko u gradu. U stvari, samo dva puta do sada.
Mislim da su pokušavali da uđu u neke čopore, ali nije to to. Vuk uvek nekako štrči, ne pripada.
Ona je bila sama.

Samo je stala ispred mene i gledala me.
Tu ispod mosta gde su dve klupe i promaja, i pogled ka zalasku crvenog Sunca tamo blizu novobeogradskih blokova nas dve smo se gledale.

Jedno oko joj je ćoravo. Samo beonjača i providan sloj krvi preko nje.
Osetila sam bol u svom korenu.
Otvorila kutiju i dala joj da jede.

Posle me je pogledala i to njeno oko ličilo je na crveno Sunce tamo iza nje.
I onda je otišla.

Sedela sam na klupi ispod mosta dok se Sunce gubilo svesna da više nemam vremena, da se sada sve otvorilo, da moram da pozavršavam još milion stvari pre odlaska i pre novog deteta.


Rekao mi je da sam savršena sa noževima.
I da treba da idem dalje.