Refract/Re::spect - Japan juni 2011.

Nikako da stignem i da prebacim slike.





I onaj trenutak kada mi kaže - Misliš da uopšte treba da uđemo tu?
Naravno da treba.





I nije joj bilo žao.





Jer gde mi tu i hrana.





Maki forever.





I pokazna vežba kako se pravilno drže štapići.
(Zna dete japansko.)





I postupak zavijanja maki.
Prvo nori alga, pa pirinač, pa punjenje... Sa tankim slojem razmazanog vasabija.





I oštar, mokar nož.
Sa naglaskom na oštar.





I pohvale za uređenje enetrijera.
Znam nekog sa identičnim ukusom.





I neki nepoznati ljudi sa kojima ćemo se sprijateljiti u narednim danima.





I osećanje opuštenosti.





I neki bitni ljudi, neka bitna osoba, koju volimo.
I sa kojom možemo da se trujemo vasabijem do besvesti.





I koju nikad ne mrzi da pomogne, čak i u ovom Kamuievom projektu.





I sumrak...





I noć koja polako pada na grad.





I poneka amajlija za sreću.
Čisto da se ne zaboravi.