
Nikako da stignem i da prebacim slike.

I onaj trenutak kada mi kaže - Misliš da uopšte treba da uđemo tu?
Naravno da treba.

I nije joj bilo žao.

Jer gde mi tu i hrana.

Maki forever.

I pokazna vežba kako se pravilno drže štapići.
(Zna dete japansko.)

I postupak zavijanja maki.
Prvo nori alga, pa pirinač, pa punjenje... Sa tankim slojem razmazanog vasabija.

I oštar, mokar nož.
Sa naglaskom na oštar.

I pohvale za uređenje enetrijera.
Znam nekog sa identičnim ukusom.

I neki nepoznati ljudi sa kojima ćemo se sprijateljiti u narednim danima.

I osećanje opuštenosti.

I neki bitni ljudi, neka bitna osoba, koju volimo.
I sa kojom možemo da se trujemo vasabijem do besvesti.

I koju nikad ne mrzi da pomogne, čak i u ovom Kamuievom projektu.

I sumrak...

I noć koja polako pada na grad.

I poneka amajlija za sreću.
Čisto da se ne zaboravi.
i nama ne bi žao :) sa naglaskom na sumračenje!
ReplyDeleteLepo je bilo, a meni minus što se sa prijateljima viđam u razmacima na po godinu dana... :-/
ReplyDeleteThis comment has been removed by a blog administrator.
ReplyDelete