put praznine

Uzdignuti mač nema svoju sopstvenu volju, on je sav od praznine. On je poput bljeska munje. Čovek koji će biti oboren takođe je od praznine, a to važi i za onog koji drži mač. Nijedan od njih ne poseduje um koji je iole stvaran. Kako je svako od njih od praznine i nema "um", čovek koji zadaje udarac nije čovek, mač u njegovim rukama nije mač, a "ja" koje tek što nije primilo udarac nalik je rasecanju prolećnog povetarca u bljesku munje. Kada se um ne "zaustavlja" zamasi mača ne mogu biti ništa slabiji od udara vetra.
Vetar nije svestan sebe kad udari na drveće stvarajući pustoš. Tako je i sa mačem.

Ova "prazno-um-nost" odnosi se na sve aktivnosti koje možemo da obavljamo, kao što je na primer ples, baš kao što se odnosi na mačevanje. Igrač podiže lepezu i počinje da pokreće noge. Ukoliko on uopšte ima bilo kakvu ideju o tome kako da prikaže svoju umetnost kako treba, on prestaje da bude dobar igrač, jer se njegov um zaustavlja na svakoj kretnji kroz koju prolazi. Ma o čemu da je reč, važno je zaboraviti svoj "um" i postati jedno sa onim što radimo.







Prema tome, neka ti se um ne "zaustavlja" na maču koji dižeš; zaboravi šta radiš i udari na neprijatelja. Ne zadržavaj um na osobi koja stoji pred tobom.
Svi su oni od praznine, ali se pazi da ti se um ne uhvati za samu prazninu.


D.T.Suzuki
Zen i mačevanje