..Negde oko 59. minuta ide prikaz "nebeske sahrane", najčistijeg stila na ovoj planeti.
Jedino su zaboravili onaj detalj da u toku komadanja tela studenti medicine imaju i svoj redovan čas.
I poslednjih desetak minuta koje bih mogla da gledam ponovo i ponovo.
Kada je Bodisatva Avalokitešvara prebivao u dubokoj Prađna Paramita meditaciji shvatio je da su svih pet Skanda prazne.
I tako je prevazišao sve bolesti i patnje.
O, Sariputra, Oblici se ne razlikuju od Praznine. i Praznina se ne razlikuje od Oblika. Oblik jeste Praznina i Praznina je Oblik; isto važi i za Osećanja, Precepciju, Volju i Svesnost.
Sariputra, Karakteristike Praznine svih Darmi su ne-podižuće, ne-nestajuće, ne-oskrnavljene, ne-čiste, ne-povećavajuće, ne-smanjujuće.
Zato u Praznini nema Oblika, nema Osećanja, Percepcija, Volje i Svesnosti.
Nema Oka, Uveta, Nosa, Jezika, Tela ili Uma; nema Oblika, Zvuka, Mirisa, Ukusa, Dodira ili Misli; Nema Stvarnosti Oka, dok ne stignemo do ne-Prebivajuće Svesnosti.
Nema Neznanja i takođe nema Kraja Neznanju, dok ne stignemo do ne-Starosti i Smrti i nema Kraja Starosti i Smrti.
Isto tako, nema Istine u Patnji, zbog Uzroka Patnje zbog Prestanka Patnje, niti zbog Staze.
Nema Mudrosti, nema nikakvog Postignuća.
Zato što nema Ničeg da bi bilo Postignuto, Bodisatva koji se oslanja na Prađna Paramitu nema Ometanja u svom Umu.
Zato što nema Ometanja, on nema Strah.
I prolazi jako daleko iza Zamagljene Mašte.
I dostiže Krajnju Nirvanu.
Bude Prošlosti, Sadašnjosti i Budućnosti, oslanjajući se na Prađna Paramitu su dostigli Najviše Prosvetljenje.
Zbog toga je Prađna Paramita Velika Čudesna Mantra, Mantra Osvetljenja, Najviša Mantra, koja zaista može da Zaštiti od sve Patnje bez Greške.
Zato je On izgovorio Mantru Prađnaparamite, rekavši
Otišlo Otišlo Otišlo daleko Otišlo sve daleko na onu stranu O Prosvetljenje! Neka bude tako.
U galeriji O3One u utorak 26.03.2013. održano je predavanje o Kalmicima/Tibetancima u predratnom Beogradu. A predavač je bio profesor Radosav Pušić, direktor Instituta Konfucije. Neki opšti podaci mogu da se pronađu u Wikipediji pod naslovom Kalmički budistički hram u Beogradu.
Toliko o zvaničnim podacima. Zvuči vrlo... hm, ne mogu trenutno da se setim pravog termina. Suvoparno, da, to je ta reč.
A ovako se stvarno dešavalo.
Dan ranije dobila sam obaveštenje sasvim slučajno (a nema "sasvim slučajno", ne postoji). Zaglavila sve druge obaveze i izašla u zavejanu gradsku prolećnu noć. U slučaju da prevoz ne funkcioniše taktika je bila da se okrenem i vratim čarima centralnog grejanja, ali izlaskom na stanicu vrata trole se otvoriše ispred mene, vozio je Niki Lauda i ja sam bukvalno 7 minuta kasnije ušla u galeriju. Sve se namestilo da budem tamo. Standardno, malo sam slikala, a onda sela, zatvorila usta i otvorila uši ne očekujući ništa spektakularno. No, međutim...
Beograd dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka bio je jedno magično mesto. Nikola Tesla je održao predavanje o etru i elektricitetu na Visokoj tehničkoj školi, a za to vreme je ulicama šetao jedan mladić po imenu Jovan, Rus poreklom. Dotični Jovan je pobegao pred komunistima i stigao ovde da studira bogosloviju. Kasnije se vratio u Rusiju i primio na sebe misionarski posao da širi hrišćanstvo u Šangaju. Tadašnji razvoj (kulturni, arhitektonski i tehnički) Šangaj može da zahvali Rusima i Jevrejima, koji su, bežeći pred komunistima i nacistima, preneli svoje znanje i bogatstvo na Orjent i tamo ga uložili.
Elem, Jovan je ozbiljno shvatio svoj poziv i, sasvim prirodno, počeo je da izvodi "čuda" praktikujući ono što propoveda. Zbog toga je kanonizovan u sveca sa imenom Jovan Šangajski ili u novije vreme Jovan Čudotvorac.
Pored Tesle i sv. Jovana Šangajskog Beograd tog doba obilovao je članovima Teozofskog društva (obično bogatijim i viđenijim ljudima) i znao se red.
Ah, ta dobra, stara vremena...
Rekoh detetu - zamisli samo da smo tada živele? Spremale bi se za balove, igrale čarlston i fokstrot. Ja bih pravila slatko od ruža i belih trešanja, a popodne bih se dopisivala sa gospođom Blavatcki i gospodinom Štajnerom.
Verovatno bih sedela pored moje baba/tetke u Visokoj školi i zajedno bi se unosile u problematike fizike, matematike i hemije. Bez brige, pradeda je sve to finansirao. Voleo je lepe, ali obrazovane žene oko sebe.
Eh...
Dete odgovori da mi od svega toga fali samo ono slatko i da ne gubim vreme, no da odmah počnem.
Da se vratim priči gosn Pušića..
Bežeći pred boljševicima, jer su se borili na strani Carske garde i užasavali komunizma, nekoliko grupa Kalmika, naroda sa Tibeta, ušlo je u Kraljevinu Jugoslaviju. Spomenuti su podaci o grupama u Tuzli i Gornjem Milanovcu, ali sva pažnja je bila na ekipi koja je stigla do Beograda.
Naselili su se na dalekoj periferiji negde iza Zvezdare, praktično zona Malog Mokrog Luga (nemojte me daviti da li je ovo napisano pravilno, ionako sam cimana svaki dan po pitanju pravopisa jer se Mili prase sprema za prijemni ispit za srednju školu).
Za one koji ne znaju, i nisu im pričali u srednjoj školi na časovima urbanizma, Slavija je bila močvarna zona i tu su vikendom muškarci išli da love patke. Sve iza bila je Terra Incognita, velika lovišta, livade, šume, divljina.
Ekipa od oko 500 Kalmika (sa sve nekoliko budističkih sveštenika, ženama i decama) pronašla je utočiše u retko naseljenom seocetu i pokušala da nastavi tamo gde je stala pre revolucije.
Kao i svaki narod mongolskog porekla bili su jako vezani za konje i odmah su počeli da se raspituju kako da kupe neke primerke.
Srbi su im poklonili par konja i ostalo je legenda.
Razmnožavajući svoju malu ergelu Kalmici su konje najviše vodili u jedan kraj iza grada, vrlo zgodan za treninge i napasanje. Taj kraj je zbog toga tada nazvan Konjarnik i ime je ostalo.
Sada možemo da se hvalimo da se deo grada zove zbog Tibetanaca, pa ko razume shvatio je.
Beograđani su ih zvali prosto "Kinezi", što potvrđuje moju tezu da mi bez Kineza ne možemo, a Politika je vrlo često izveštavala o njihovim aktivnostima, i na osnovu toga 1998. napisana je i knjiga o boravku Kalmika kod nas.
Važili su za vrlo vredne i poštene ljude i radili su najteže poslove. Većina je govorila i ruski jezik, ali s obzirom da je tada veronauka bila obavezan predmet u svim školama a SPC i zakonski bila vezana sa državom, Kalmici su imali problem.
Kada je Sinodu SPC stigao zvanični dopis Kalmika da žele da obrazuju svoju decu i ostale vernike sopstvenoj veri - budizmu, nisu znali šta da rade, ali bili su pošteni. Obavestili su državu i država je izdala dozvolu.
Kalmici su iznajmili dve prostorije u ulici Vojislava Ilića i počeli budističke službe.
Naravno, ulica Vojislava Ilića, vezana za moj život, što ponovo nije slučajnost.
Pošto je država tada bila vrlo svesna, a zakonski nije mogla da sama finansira podizanje budističkog hrama, podsticala je bogatije, viđenije ljude da ulože svoj novac u nešto što se finansijski ne isplati, ali je vrlo lepo i moralno.
A s obzirom da je puno baš bogatijih ljudi tada, za razliku od ovih današnjih, bilo obrazovano i vezano za ostatak sveta, pa su neki od njih bili i članovi Teozofskog društva - novac je sakupljen i hram je podignut.
Na inicijativu japanskog ambasadora, smeštenog u Bukureštu, iz Tokija je stigla velika statua bronzanog Bude i to baš 25. marta 1934. godine. Ulica u kojoj se nalazio hram nazvana je Budistička, da bi posle oslobođenja bila preimenovana u Budvansku.
Budistički hram u Beogradu je bio jedini evropski budistički hram i u toku specijalnih svetih dana u Beograd su stizali budisti iz Evrope, čak i iz Amerike da prisustvuju službama.
A specijalno za ovaj hram čuveni Nikolaj Rerih (ko ne zna ko je on nek se pokrije ušima) naslikao je nekoliko verskih slika i poslao ih u Beograd.
Hram je posetila i kalmička princeza Nirdžidma Torgutska. Ova dama je školovana u Parizu, zatim se vratila na Tibet, udala za svog sunarodnika plemića, ali je po njegovoj pogibiji izbegla u Šangaj, gde se kasnije preudala za francuskog konzula, a zatim ponovo vratila u Pariz, gde je i prešla u bardo 1983.
Interesantna žena, interesantna tema za istraživanje.
Kalmici su važili za vrlo fin narod i nikada nije bilo problema sa nama, lokalnim domorocima. Bili su poprilično zatvoreni, mada je bilo retkih mešanih brakova.
I dan danas, kada Kalmici objavljuju svoje knjige u Americi sve što se odnosi na boravak ovde prožeto je lepim uspomenama.
Kasnije, po predavanju, jedan momak će ispričati priču o dami u godinama koja je skoro stigla upravo iz Amerike da poseti rodbinu ovde i koja mu je ispričala najlepše priče o vezi Srba i Tibetanaca.
U toku boravka ovde jedan od njih (a ubijte me - nisam upamtila ime) objavio je knjigu i održao predavanje na Visokoj školi o Džingis kanu.
Kalmici su se užasavali komunizma, no pored toga, bili su i u vezi sa nacistima. Nacistička ideologija je tesno vezana za budizam, to jest neke vrste bon religije (tibetanskog šamanizma) i tezu da Arijevci vuku poreklo sa Tibeta.
Kako je rat napredovao, Rusi se približavali Beogradu, a nacisti sasvim sigurno gubili rat, Kalmici su prvo pokušali da pobegnu u Nemačku, a zatim preko Pariza u Ameriku.
I tako su i otišli.
Ne treba Kalmike, niti bilo koju drugu vrstu Tibetanaca okrivljavati za rat. Budizam je religija koja propoveda nenasilje i ubiti bilo koje živo biće je najstrašnija stvar.
Tibet nije ni krojio politiku, niti vodio ratnu strategiju.
Samo je poslužio kao vrlo lep zaklon za neke bolesne umove i to je sve.
To se dešava i danas. Ništa novo.
Hram je u toku savezničkog bombardovanja direktno baš gađan i pogođen, ne zanemarujući činjenicu da je na vrhu imao svastiku, drevni znak obrtanja Univerzuma, a koji su iskoristili i nacisti.
Kasnije je na njegovim temeljima podignut neki dom kulture, pa ga je otkupila neka firma, pa je tu bio neki njihov servis, pa je i to srušeno.
Danas nema ni traga o ovoj čudnoj priči.
A da predavanje gosn Pušića ne bi ostalo samo dalek san nas tridesetak okupljenih u zavejanoj noći, naterala sam se da njegu priču prepričam ovde i da ostane neki trag.
"Neznanje" (avidja) znači odsustvo prosvetljenja, to jest zabludu. "Prebivajući stadijum" znači "tačku na kojoj um prestaje da prebiva". U budističkom učenju govorimo o pedesetdva stadijuma, od kojih je jedan stadijum onaj u kojem se um vezuje za bilo koji predmet na koji naiđe. Ovo vezivanje je poznato kao tomaru - "zaustavljanje" ili "prebivanje". Um se zaustavlja na jednom predmetu umesto da teče od jednog predmeta do drugog (kao što um čini kad sledi sopstvenu prirodu). U slučaju mačevalaštva, na primer, kad protivnik pokuša da te udari, tvoje oči istog trenutka hvataju pokret njegovog mača i ti onda možeš da nastojiš da ga pratiš. Ali, čim se to dogodi, ti prestaješ da budeš svoj gospodar i sigurno je da ćeš biti poražen. Ovo se naziva "zaustavljenjem". (Međutim, postoji i drugi način dočekivanja protivnikovog mača.) Nema sumnje da vidiš mač koji tek što se nije sručio na tebe, ali nemoj svoj um tu da zaustavljaš. Nemoj smerati protivnapad da bi uzvratio na njegov preteći udarac, nemoj imati nikakvih proračunatih misli. Jednostavno registruj protivnikov pokret, nemoj dozvoliti umu da se na njemu "zaustavlja", već nastavi da se prirodno krećeš ka protivniku i iskoristi njegov napad okrećući ga protiv njega samog. Tako će njegov mač koji je trebalo da te ubije postati tvoj i oružje će pasti na tvog protivnika. U zenu, ovo je poznato kao "prisvajanje neprijateljevog koplja i njegovo korišćenje kao smrtonosnog oružja". Suština je u tome da protivnikov mač, nakon što pređe u tvoje ruke, postaje instrument njegovog sopstvenog uništenja. Ovo se naziva "bez-mača" u tvojoj terminologiji. Čim se um "zaustavi" na predmetu bilo kakve prirode - bio to protivnik ili tvoj sopstveni mač, na čoveku koji se sprema da ti zada udarac ili na maču u njegovim rukama, vrsti ili snazi njegovog pokreta - ti prestaješ da budeš svoj gospodar i sigurno ćeš postati žrtva neprijateljevog mača. Kada staneš nasupret njega, on će odneti tvoj um sa sobom. Zato nemoj uopšte razmišljati o sebi . To jest, potrebno je prevazići suprotstavljanje subjekta i objekta.
...
Mudri ljudi, sa druge strane, koji se približavaju stanju prosvetljenja, shvataju da Fudo simboliše Nepokretnu prađnu kao razoritelja. Onog koji na taj način postane prosvetljen i koji vodi svoj život u skladu sa primerom koji daje Fudo Myo, neće dotaći đavolski duhovi. Myo je simbol nepokretnosti duha i tela. Ne kretati se znači ne "zaustavljati" se na predmetu koji vidimo. Jer čim je opažen, on nastavlja svojim putem i um se ne zarobljava. Kada se um "zaustavlja" na svakom predmetu koji se pojavi, on je uznemiren svakojakim mislima i osećanjima. Ovo "zaustavljanje" neizbežno dovodi do kretanja koje predstavlja uznemirenje. Mada je um izložen "zaustavljanjima", on u sebi ostaje nepokretan iako površno gledano nije tako.
Na primer, pretpostavimo da pred tobom stoji deset protivnika od kojih svaki čeka spreman da na tebe udari mačem. Čim se rešiš jednog, ti prelaziš na drugog, ne dozvoljavajući svom umu da se "zaustavi" na bilo kojem od njih. Ma koliko brzo se smenjivali udarci, ti ne dozvoljavaš da prođe bilo koje vreme između dva udarca. Na ovaj način ti ćeš uspešno izaći na kraj sa svom desetoricom. Ovo je moguće samo onda kada se um kreće sa jednog predmeta na drugi tako da ga ništa ne "zaustavlja" ili zarobljava.Ukoliko tvoj um nije u stanju da se kreće na ovaj način, izvesno je da ćeš izgubiti bitku negde između dva dvoboja.
Takuanovo pismo Jagju Tađima No Kami Munenoriju o tajni pokretne radnje
Danas se Venera stacionira direktno.
U toku retrogradnosti bila je simbol borbe i rata.
Pošto je u pitanju moj vladar znam jako dobro kako to izgleda.
Borila sam se sa desetoricom istovremeno bez zaustavljanja uma.
Uspela sam.
Sada idemo dalje.
Prema umu se ne sme ponašati kao prema mački vezanoj za uzicu. Um mora biti prepušten sam sebi, potpuno slobodan da se kreće u skladu sa svojom sopstvenom prirodom. Ne smeštati ga i ne parcijalizovati ga je cilj duhovne obuke. Kad on nije nigde, on je svugde. Kad on zauzima jednu desetinu, on je odsutan u svih devet desetina. Mačevalac treba da disciplinuje sebe da mu um ide svojim sopstvenim putem, a ne da svesno pokušava da ga negde zatoči.
Za "Nepokretni Um" o kome se govori u različitim delima o mačevalaštvu može se u izvesnom smislu reći da je ona ista stvar koja se spominje u Takuanovom pismu Jagju Tađima no kamiju, koji je bio Takuanov laički učenik i učitelj tada vladajućeg gošuna Ijemicua. Međutim, Takuanov um prodire mnogo dublje od mačevaočevog, jer se ovaj obično zaustavlja na nivou psihologije, dok se Takuan kao zen učitelj zagleda u sam izvor stvarnosti koji možemo nazvati metafizičkim kosmičkim Nesvesnim, iako se ovaj termin lako pogrešno tumači zbog svoje psihološke konotacije. Najvažnija stvar jeste da je mačevaočev uvid ograničen, on nosi mač; on se suočava sa protivnikom ili protivnicima; on vidi da mu je život u pitanju mada se uopšte ne boji da se suoči sa tom situacijom; njegova instiktivna žudnja za životom, iako sasvim nesvesna nije uništena, on još uvek nije dostigao stanje praznine u koje čovek dolazi nakon što je rezervoar "alajaviđnane" u potpunosti slomljen. Njemu sve ide od ruke kada je reč o poslu koji mu neposredno predstoji. Međutim, kada se on vrati svom uobičajenom životu njegova svakodnevna svest takođe se vraća i on je ponovo običan čovek sa svim svojim željama, skolonostima i nesigurnostima.
Sa zen majstorom je drugačije. On počinje sa fundamentalnim problemom stvarnosti, s konačnim smislom života, sa sveobuhvatnošću svoje ličnosti. Mačevalac se takođe suočava sa pitanjem života i smrti koje prekriva skoro čitav raspon postojanja, međutim, tek kada on oseti snažan poriv da ide mnogo dublje, on i zen majstor počinju da idu jedan pokraj drugog duž puta konačne stvarnosti. Mačevalac zastaje kao ukopan pred instiktivnim Nesvesnim, dok zen-čovek nastavlja da se kreće sve dok se ceo univerzum, tačnije čitava praznina svemira, ne raspadne na komade. U pravu je Jagju Tađima no kami kada kaže:
"Um je sama praznina, ali se iz ove praznine stvara neizmerno mnogo radnji: rukama on hvata, stopalima hoda, očima vidi, itd. Ovog Uma moramo se jednom domoći mada je zaista veoma teško imati ovo iskustvo, jer do njega ne možemo doći samo preko učenja ili samo preko slušanja drugih koji o njemu govore. Mačevalaštvo se sastoji u ličnom položaju kroz ovo iskustvo. Kad je to učinjeno, čovekove reči su sama iskrenost, njegovo ponašanje dolazi pravo iz Prvobitnog Uma iz koga su ispražnji svi egocentrični sadržaji. Um koji mi obično imamo je zamagljen, a Prvobitni Um je čist - on je sam Tao."
Odagiri Ičiunov rukopis o mačevalaštvu, ovo pitanje još više osvetljava. Krajnji izvor svih stvari opisuje kao "ne prebivajući". "Ne zadržavajući" ili "bez ikakvog prebivalištva bilo gde" znači da je konačni izvor svih stvari iznad ljudskog razumevanja, izvan kategorija vremena i prostora. Kako on na taj način transcenduje sve oblike relativnosti, za njega se kaže da "nema nikakvo prebivalište", na šta se mogu primeniti sve moguće tvrdnje. Mač koji koriste ljudi ove škole, prema tome, nije običan mač koji ima svoj oblik, ili bar konačno određen oblik. S obzirom da su oni mačevaoci, nema sumnje da drže mač u svojim rukama kada se suočavaju sa stvarnim protivnikom, ali taj mač je bezobličnog oblika. Zato, kada neprijatelj stoji pred njim, on ne zna kako s njim da izađe na kraj jer ne može da uđe u trag njegovim pokretima i pre nego što je u stanju da se prilagodi on je već pobeđen. Protivnik nikad ne može da shvati kako se sve to dogodilo jer istoga trenutka kada se on pojavi pred ovim "ne-prebivajućim" mačem, možemo reći da mu glava više nije na ramenima.
Uzdignuti mač nema svoju sopstvenu volju, on je sav od praznine. On je poput bljeska munje. Čovek koji će biti oboren takođe je od praznine, a to važi i za onog koji drži mač. Nijedan od njih ne poseduje um koji je iole stvaran. Kako je svako od njih od praznine i nema "um", čovek koji zadaje udarac nije čovek, mač u njegovim rukama nije mač, a "ja" koje tek što nije primilo udarac nalik je rasecanju prolećnog povetarca u bljesku munje. Kada se um ne "zaustavlja" zamasi mača ne mogu biti ništa slabiji od udara vetra. Vetar nije svestan sebe kad udari na drveće stvarajući pustoš. Tako je i sa mačem.
Ova "prazno-um-nost" odnosi se na sve aktivnosti koje možemo da obavljamo, kao što je na primer ples, baš kao što se odnosi na mačevanje. Igrač podiže lepezu i počinje da pokreće noge. Ukoliko on uopšte ima bilo kakvu ideju o tome kako da prikaže svoju umetnost kako treba, on prestaje da bude dobar igrač, jer se njegov um zaustavlja na svakoj kretnji kroz koju prolazi. Ma o čemu da je reč, važno je zaboraviti svoj "um" i postati jedno sa onim što radimo.
Prema tome, neka ti se um ne "zaustavlja" na maču koji dižeš; zaboravi šta radiš i udari na neprijatelja. Ne zadržavaj um na osobi koja stoji pred tobom. Svi su oni od praznine, ali se pazi da ti se um ne uhvati za samu prazninu.
Alexandra David-Nell Mystiques et Magicieus du Tibet
Kasnije sam prošla kroz kraj koji se pruža iza dalekih planina koji je tog dana ograničavao moj vidokrug. Videla sam Lasu, Šigatce, pustinju od trave sa jezerima velikim kao mora, Kam, kraj razbojnika - vitezova i čudotvoraca, neistražene šume Poa i čarobne doline Tsaronga u kojima su zrili narovi, ali ništa nije moglo da umanji uspomenu na taj prvi susret sa Tibetom. Posle nekoliko nedelja lepog vremena sneg je ponovo počeo da pada. Moje su se zalihe iscrple. Nosači i posluga su se uznemirili i počeli da se svađaju; jednog sam dana morala da razdvajam dva muškarca koji su se sa noževima u rukama tukli za mesto pored vatre...
1912. godine kada je dalaj-lama boravio na Himalajima postavila sam mu različita pitanja koja su se odnosila na lamaističko učenje. On mi je na njih prvo odgovorio usmeno. Zatim je od mene, da bi izbegao nesporazume, zatražio da načinim listu novih pitanja koja se tiču tačaka koje mi još uvek nisu jasne, a dobila sam pisane ogovore na njih. Ovo je odlomak iz tih pisanih odgovora. "Bodisatva je", kaže dalaj-lama, "baza iz koje mogu da se stvore bezbrojni magični oblici. Snaga koju ona stvara iz savršene koncentracije misli omogućava joj da istovremeno stvori fantom koji je njoj sličan među hiljadama miliona ljudi. Ona može da stvara ne samo ljudske oblike, već i mnoge druge, čak i neživa bića kao što su kuće, ograde, šume, putevi, mostovi, itd. Može da izaziva atmosferske pojave, kao i napitke za besmrtnost koji utoljuju svaku žeđ." (Ovaj izraz, objasnio mi je, treba da se shvati i bukvalno i simbolično.) "U stvari", zaključuje dalaj-lama, "njena moć da stvara magične oblike je neograničena." Teorija koju je ustanovio najveći autoritet zvaničnog lamaizma je istovetna sa teorijom objavljenom u mahajana budističkim spisima. Tu je nabrojano deset vrsta magičnih tvorevina koje mogu da proizvedu bodisatve. Ono što je rečeno o načinu na koji neki buda može da stvara magične oblike, može da se primeni na bilo koje drugo ljudsko biće, pa bilo ono božansko ili demonsko. Postoji samo jedna razlika u stupnju moći, a ona zavisi jedino od jačine koncentracije duha i "kvaliteta" samog duha. Tulkui mističnih ličnosti koje supostoje sa svojim tvorcem, mogu da se poštuju odvojeno, što je dokaz više da Tibetanci ne veruju da je božanska, ili neka druga ličnost, potpuno ovaploćena u svom tulkuu. Tako, dok dalaj-lama koji je tulku Čenreciga boravi u Lasi, govori se da Čenrecig boraviu Nankai Potali, ostrvu nedaleko od kineske obale. Eupagmed, čiji je trači-lama tulku, stanuje u zapadnom raju - Noub Devačenu. Priča se za naših dana, da kada je trači-lama pobegao iz Šigatcea, za sobom ostavio utvaru koja mu je savršeno bila slična i koja se ponašala onako kako je on to imao običaj da radi, i tako je uspeo da sve zavara. Kada je lama bio na sigurnom, van granice, utvara je nestala.
(čod)
Vizije đavolske crvene gozbe nestaju, smeh i krici moraju da prestanu. Potpunu samoću u tmini i ćutanje zamenjuje mračna pijanka, a oduševljenje koje je prouzrokovalo njegovo dramatično žrtvovanje se malo-pomalo smiruje kod slavljenika.
On sada treba da zamisli da je postao mala gomila ugljenisanih ostataka koja se izdiže iz jednog blatnjavog crnog jezera - kal duhovne prljavštine koju je navukao i loša dela koja je izvršio tokom mnogobrojnih uzastopnih života čiji se početak gubi u tmini vremena. On treba da shvati da je ideja o žrtvovanju koja ga upravo oduševljava samo iluzija rođena iz slepog ponosa koji je bez osnove. U stvari, on nema ŠTA da pruži zato što je i sam NIŠTA. (GČOD)
Po Padmasambavi etape duhovnog napretka u "Direktnom putu" odvijaju se na sledeći način. 1. Treba pročitati veliki broj knjiga o religijama i različitim filozofijama; slušati rasprave učenih ljudi i učitelja koji propovedaju razne teorije; sam eksperimentisati sa metodama svakevrste.
2. Među svim učenjima koja smo ispitali odabrati jedno, a napustiti ostala isto tako kao što orao bira svoj plen među čitavim stadom.
3. Živeti skromno, izgledati pokorno, izbrisati svoju ličnost, ne težiti da se bude velikan. Ali iza te fasade beznačajnosti uzdizati svoj duh i lebdeti iznad svih počasti i iznad zemaljske slave.
4. Biti ravnodušan na sve. Raditi kao pas ili svinja koji jedu ono što im je dato. Ništa ne odabirati među stvarima koje nam se daju. Ne naprezati se da bi se nešto dobilo ili izbeglo; uzeti ono što dođe, bogatsvo ili siromaštvo, pohvala ili prezir. Prestati sa razlučivanjem vrline od mane, slave od stida, dobra od zla. Uopšte se ne žalostiti, ne kajati se, ne žaliti pa bilo šta da smo učinili, a sa druge strane sebi ne čestitati ni na čemu, ne uznositi se ni zbog čega.
5. Posmatrati bez uzbuđenja, bistra duha, sukob mišljenja i druge razne aktivnosti. Misliti: "Takva je priroda stvari, način da svi budu posebne jedinke." Gledati na svet kao što čovek koji se nalazi na najvišoj planini gleda ispod sebe doline i vrhove koji su manje uzdignuti od njegovog.
6. Šesta etapa ne može da se opiše, ona je jednaka stvaranju praznine.
147. Pogledaj ovo telo. Obojena lutka sa pripojenim udovima, koja ponekad pati i prekrivena je čirevima, prepuno izmišljotina, nikada postojano, večno promenljivo.
149. Pogledaj ove sivo-bele osušene kosti, slične praznim osušenim tikvama odbačenim na kraju leta. Ko će se radovati dok ih gleda?
155. Ljudi koji u mladosti nisu živeli u skladu sa samim sobom, niti sakupili prava životna blaga, kasnije podsećaju na stare dugonoge čaplje koje tužno stoje pored jezera.
156. Oni koji u mladosti nisu živeli u skladu sa samim sobom, niti sakupili prava životna blaga, kasnije podsećaju na slomljene lukove, stalno žaleći za stvarima koje su prošle i nestale.
329. Ali ako na putu kroz život čovek ne može naći mudrog i pametnog prijatelja koji je dobar i upravlja sobom, neka onda putuje sam, kao kralj koji je napustio svoju zemlju, ili kao slon, sam u šumi.
330. Jer bolje je hodati stazom života sam, nego imati budalu za saputnika. Sa nekoliko želja i nekoliko briga, ostavljajući iza sebe sve grehe, neka čovek putuje sam, kao veliki slon, sam u šumi.
370. Odrekni se ovih pet stvari: sebičnosti, sumnje, uzaludnog odricanja i obreda, pohote i mržnje. Odbaci ovih pet stvari: želje da se rodiš sa telom ili bez njega, samovolje, nemira, neznanja, ali ceni ovih pet stvari: veru, opreznost, energiju, kontemplaciju, viđenje. Čovek koji je raskinuo pet okova - pohotu, mržnju, obmanu, ponos, pogrešna gledišta - to je čovek koji je prešao na drugu obalu.
Kao slon sam u šumi... i kao onaj koji se sprema da pređe na drugu obalu.
U drugoj polovini 16. veka najveći majstori mačevanja u istočnom delu Japana bili su Cukahara Bokuden i gospodar Koizumi od Isea. U centralnom delu glavnog ostrva Honšu njihovu slavu su dostizali Jošioka Kenpo iz Kjota i Jagju Munejoši iz Jamatoa. Pored njih, po veštini beše poznat i gospodar Kitabatake Tonomori od Kuvane, izvrstan mačevalac, borac i dobar upravitelj svojih ljudi i imanja. Čak i dugo posle njegove smrti stanovnici oblasti Kuvana govorili su sa ljubavlju o njemu - ime tog gospodara simbolisalo je dobru vladavinu i opšti napredak.
Kitabatake je mačevanje i veštinu borenja uopšte izučio kod Cukahare Bokudena koji mu je preneo "Visoku vešinu mačevanja", njegove najtajnije od tajnih načina borenja. Cukaharin sin, Hikoširo, iako je nasledio ime i imanje svog oca, nije bio nagrađen i znanjem o tajnom očevom blagu, tako da stil borenja nazvan kasnije Bokuden nije rasprostranjen na istoku, gde je živeo Hokuširo, nego u oblasti Kuvana u kojoj je vladao Kitabatake.
Predanje kaže da je posle Bokudenove smrti Hikoširo otišao u Kuvanu i pokušao da od Kitabatakea prevarom izvuče tajne načine borenja koje je ovome preneo njegov otac.
"Moj otac me je", kažu da je rekao Kitabakeu, "davno učio veštini borenja, ali sada čujem da je neke veštine preneo i tebi. Sad sam u nedoumici. Da li je otac učio iste stvari i mene i tebe, ili se ono što nas je učio po nečemu razlikuje? Pokaži mi ono što je tebe učio, pa ćemo vrlo lako moći da uporedimo."
Kitabake je bio mudar čovek i odmah je shvatio šta želi Hikoširo. Nije, međutim, hteo da uvredi Bokudenovog naslednika i odmah je pristao na demonstraciju veštine. Ono što je on pokazao Hikoširu bio je, međutim, samo spoljašnji vid "Visoke veštine mačevanja", ne i ono što je bilo glavno u njoj. Tako se dogodilo da je Kitabake Tonomori ostao jedini pravi majstor koji se borio Bokudenovim stilom i da bi ga izučili mnogi mladi ronini morali su da idu čak u Kuvanu. Na istoku je ostao Hikoširo da na mlade generacije prenosi ono što je u stvari bila prazna hladna školjka, ljuštura veličine njegovog oca, samo spoljni oblik, bez srca.
...
Više od svega Musašija je uznemiravala pomisao na to koliko je nedozreo kad se uporedi sa starim Jagjuom Sekišjusaijem. Misleći na savršenstvo koje je postigao stari Jagju, Musaši je često bio tužan, a ponekad čak i besan što je toliko daleko od njega. U takvim trenucima zabranjivao je sebi da uopšte govori o putu samuraja i putu mača, na kome je Jagju praktično došao do onog krajnjeg cilja koji je Musaši žarko želeo da dostigne.
Sećajući se Jagjua, svet oko njega, za koji je govorio da je ispunjen glupacima, činio mu se velikim, zastrašujuće velikim. U takvom svetu život nije stvar logike, niti je mač stvar logike. U takvim trenucima osećao je da mnogo više ljudi oko njega, mnogo više nego što je to obično mislio, može da bude bolje od njega, ali ni tada nije gubio nadu da će ipak jednog dana biti savršen. Samo mu se tada taj cilj činio suviše dalekim.
Kad bi se ti trenuci sumnje u samog sebe suviše odužili, Musaši bi odlazio na planine i u njihovoj samoći tražio pribežište. Kada bi se otuda ponovo vraćao među ljude, po njegovom izgledu moglo je da se shvati šta je sve tamo preživeo. Upalih obraza, tela prekrivenog ranama i ogrebotinama, sa kosom ulepljenom jer nije moglo da je opere ni dugo stajanje pod ledenim vodopadima. Spavao je samo na goloj zemlji i odeća i telo bili su mu toliko prljavi da su mu svetleli samo zubi i oči.
Ali, to je bila samo spoljašnjost. Iznutra, on je tada skoro goreo od samopouzdanja, skoro arogancije, a energija u njemu je tada bila toliko velika da niko koga bi sreo nije mogao da mu se suprotstavi. Susreti koje je tada imao sa mačevaocima bili su prave provere njegove odvažnosti, i zato je voleo to vreme kada siđe sa planina.
Sada je krenuo na put da sazna šta zna taj umetnik u borbi kasurigamom. Desetak dana pre zakazanog susreta u Kjotu imao je taman toliko vremena da ode do Kuvane i u okolnim planinama sazna šta to Šišido Baiken može da uradi tim opasnim oružjem. Da li je taj čovek jedan od onih pravih ili je samo jedan od mnogih insekata koji jedu pirinač i naseljavaju zemlju, to je trebalo tek da se vidi. Kasurigama ili njegov mač, ko je jači? To je tek trebalo da se vidi.
Nemam roditelje; od neba i zemlje stvaram sebi roditelje. Nemam dom; od tačke u stomaku stvaram sebi dom. Nemam božansku moć; od čestitosti stvaram svoju božansku moć. Nemam nikakvih ciljeva; od popustljivosti stvaram svoj cilj. Nemam magijsku moć; od ličnosti stvaram svoju magijsku moć. Nemam ni život ni smrt; od A UM stvaram svoj život i smrt. Nemam telo; od ravnodušnosti stvaram sebi telo. Nemam oči; od bljeska munje stvaram svoje oči. Nemam uši; od osećajnosti stvaram svoje uši. Nemam udove; od pripravnosti stvaram sebi udove. Nemam pravila; od samo-zaštite stvaram svoje pravilo. Nemam strategije; od "slobodan da ubije i slobodan da obnovi život" stvaram svoju strategiju. Nemam planova; od "iskorišćavanja dobre prilike" stvaram svoje planove. Nemam čuda; od pravednih zakona stvaram čuda. Nemam načela; od prilagodljivosti svim prilikama stvaram sebi načelo. Nemam taktiku; od praznine i punoće stvaram svoju taktiku. Nemam dara; od hitrog uma stvaram svoj dar. Nemam prijatelja; od mog uma stvaram prijatelje. Nemam neprijatelja; od nebudnosti stvaram neprijatelja. Nemam oklop; od dobrote i ispravnosti stvaram sebi oklop. Nemam zamak; od nepokretnog uma stvaram zamak. Nemam mač; odsutnost uma jeste moj mač.
If ones tries to vanquish foes in the outer world, They increase in greater measure. If one conquers his Self-mind within, All his foes soon disappear.
Bilo je teško poverovati, posmatrajući kroz nezastakljene prozore, da je to onaj isti Tibet, ista Lasa, koje sam od ranije poznavao. Ovde je i dalje zlatno Sunce bacalo svoje blještave zrake kroz planinske klance, srebrnasti Mesec se i dalje kretao tamom noćnog neba, a daleke obojene tačkice svetla, zapravo zvezde, još su titrale na nebeskom svodu. No, noćne ptice se nisu oglašavale kao ranije, jer su kineski komunisti ubijali sve što bi ugledali. Užasnut, otkrio sam da su okončavali živote onih bića koja sam toliko voleo. Ptice, govorili su, jedu žito, zbog čega bi ljudi gladovali. Ubijali su mačke, pa zato više, rekli su mi, u Lasi nije bilo nijedne mačke. Kinezi su ubijali i jeli pse. Činilo se da je to bila kineska poslastica. I tako nisu samo ljudi skončavali u rukama kineskih komunista, već i životinje, miljenice bogova, i njih su bespotrebno tamanili. Srce me je bolelo zbog svih užasa koji su vršeni nad bezopasnim ljudima. Dok sam zurio u nebo koje je tamnelo preplavili su me osećaji, prožela tuga, a onda sam pomislio da moram da obavim taj posao iako mi je mnogo zla pretskazano. Nadao sam se da sam dovoljno jak da istrpim sva pretskazanja.
Neko vreme nisam bio svestan velikog uzbuđenja, ozračja iščekivanja, moju pažnju je privlačila Lasa. Teleskop je bio fantastičan. Ali je bilo teško gledati kroz usko prozorsko okno, kroz tako nezgrapan predmet, pa sam uzeo dvogled koji je uvećavao dvadeset puta. On je takođe donet ovde i pružao mi je velike manevarske mogućnosti posmatranja van ugla pod kojim se kroz prozor moglo gledati teleskopom.
Moje posmatranje su iznenada omela tri čoveka koji su ušli u prostoriju, dvojica su prdržavala trećeg. Okrenuo sam se i sa užasom ga pogledao, bio je slep, oči su mu bile izdubljene, a umesto njih su mu ostala samo crvena jezerca. Nije imao nos. Dva muškarca koji su došli sa njim nežno su ga poseli i ja sam užasnut, ali i fasciniran, prepoznao čoveka kojeg sam ranije poznavao. Prepoznao sam lamu koji mi je pomagao u toku studija u Chakporiju. Njegova dva pratioca su se poklonila i izašla.
Lama i ja smo bili licima okrenuti jedan drugom, a onda je on progovorio tihim glasom: "Brate moj", rekao je, "dokučio sam tvoje misli. Pitaš se kako sam dospeo u ovakvo stanje. Ispričaću ti. Izašao sam zbog prirodne potrebe i slučajno bacio pogled ka Železnoj planini. Jedan kineski oficir koji je sedeo u kolima iznenada se okrenuo i optužio me da buljim u njega i da mu šaljem zle misli. Ja sam, naravno, porekao optužbe, jer su bile neistinite; ja sam, naime, samo gledao naš voljeni dom. Ali ne, oficir je rekao da su svi sveštenici lažovi i reakcionari, te je odrešito zapovedio svojim ljudima. Ščepali su me i udarcem srušili na zemlju, a onda su mi konopac omotali oko grudi i na leđima zavezali čvor, a drugi kraj su vezali za zadnji deo auta u kom je sedeo taj oficir. I onda sa uzvikom oduševljenja pokrenuo je auto vukući me licem po putu."
Stari lama je ućutao i podigao svoju svešteničku haljinu. Zinuo sam od užasa jer su mu sva koža i deo mesa bili odrani od glave do pete; komadići mesa su visili, a njegova haljina je iznutra bila obložena krvavom masom. Pažljivo je spustio haljinu i rekao: "Da, zbog izbočina na putu ostao sam bez nosa i drugih delova tela. Čekam prelaz u Zemlju Izvan Ove. Ali pre tog izbavljenja moram da obavim još jedan zadatak."
Zastao je trenutak dva da povrati trunčicu snage, a onda je rekao: "Transmigracija i mogućnost njene primene je poznata godinama. Kako sam lično bio zadužen za taj zadatak, morao sam da proučim stare rukopise da bih što više saznao o tome. Morao sam da pregledam Akashičke zapise i da prikupim što više znanja o tome." Ponovo je zaćutao, a onda nastavio: "Kinezi su me konačno oslobodili, ali je onaj oficir izveo još jedan zao čin. Udario me je nogom dok sam ležao na leđima u prljavštini i rekao: "Buljio si u mene i želeo mi zlo, zato više nećeš buljiti!" Jedan od njegovih ljudi podigao je sa puta oštar, uzan kremen i zabio ga u moje očne jabučice, prvo u jednu, a zatim u drugu, i naprosto ih iskopao tako da su mi visile niz obraze. I tada su uz glasan smeh otišli i ostavili me bez nosa, bez izvesnih delova tela, pa se više nije znalo da li sam muškarac ili žena, a niz obraze su mi visile probušene očne jabučice, a iz očnih duplji izlivala se tečnost i slivala u moje uši.
Kada su mogli, preneraženi ljudi su mi pritekli u pomoć, podigli su me i uneli u neku kuću. Onesvestio sam se, a kada sam došao svesti otkrio sam da su mi odstranili očne jabučice i da su me dobro lečili biljnim oblozima. Noću su me krišom odneli u planine da te sačekam. Moram ti mnogo toga reći i, osim toga, putovaćemo zajedno u astralni svet iz kog se ja neću vratiti..."
Imao je olovnu boju i životna snaga kao da mu se gasila. Lama Mingyar Dondup zatraži vrelu vodu; bila je već spremna i on spusti u nju neke trave. Dok sam ja mešao sadržinu, on pregleda starca koji pri padu beše razbio glavu. Jedna ulubljena kost pritiskala mu je mozak. Kada se tečnost ohladila, oprasmo čelo bolesniku, a moj učitelj u preostalom delu propra ruke. Uzimajući zatim naoštren nož on brzo načini zarez u obliku slova U. Zahvaljujući travama krvarenje je bilo neznatno. Oprasmo još malo onom tečnošću i odigosmo komad tkiva da bismo otkrili lobanju. S beskrajnom pažnjom lama Mingyar Dondup pregleda glavu pacijenta i nađe deo čeone kosti koji se od udara beše spustio. On zatim izvadi iz posude instrumente koje je ostavio da se dezinfikuju u tečnosti, dve žice od srebra koje su na krajevima bile spljoštene i nazubljene. Veoma oprezno on zavuče kraj jedne od njih u sred preloma i tu je učvrsti. Drugom dobro poduhvati kost koju odiže da bi je vratio u normalan položaj. Pružih mu posudu i on iz nje tada izvadi srebrni ekserčić, jedan sićušni trouglasti umetak, kojim se posluži da bi blokirao rascep između lobanje i prelomljene kosti, koja je u tom trenutku bila izdignuta iznad svog uobičajenog mesta. On malo pritisnu na kost i ona se neprimetno pomeri. Još jedan lagani pritisak i kost je bila na mestu. -Srašćavanje će ići samo od sebe, reče on, a pošto je srebro postojano, neće biti komplikacija. On očisti ranu tečnošću i pažljivo vrati na mesto komad tkiva koji se držao na jednom kraju. Rana je zatim bila zašivena vlaknom od konjske grive provučenim kroz ključalu vodu i previjena zavojem sa namazom od trava.
Čim mu je mozak bio oslobođen pritiska starom svešteniku počela je da se vraća životna snaga. Uglavismo ga među jastučiće da bi mogao da sedi. Isprah instrumente, obrisah ih krpom koja je takođe bila prokuvana, i pažljivo ih složih u dve torbe. U trenutku kada sam brisao ruke, starac otvori oči i osmehnu se slabašno prepoznajući lamu Mingyar Dondupa koji je bio nagnut nad njim. -Znao sam da me samo ti možeš spasiti, reče on, zbog toga sam poslao mentalnu poruku u Potalu. Još nisam ispunio svoju dužnost i nisam spreman da napustim telo. Moj učitelj ga pažljivo osmotri i odgovori: -Ozdravićeš. Nekoliko teških dana, malo glavobolje, i moći ćeš da se vratiš svojim poslovima. Ipak, kada budeš spavao, neko će morati da ostane kraj tebe da ti ne bi dozvolio da se opružiš. Još tri, četiri dana i više se ne moraš bojati.
...Sera ili Ograda divlje Ruže, da je nazovem tačnim imenom, smeštena je na pet kilometara od Potale i sastavni je deo grupe lamaserija nazvanih: "Tri sedišta". Drepung, čije ljudstvo ne broji manje od deset hiljada kaluđera, je najveći. Zatim dolazi Sera sa oko sedam i po hiljada kaluđera, pa onda Ganden koji ih ima jedva šest hiljada. Sve tri lamaserije su pravi gradovi, sa ulicama, školama, hramovima i svim potrebnim administrativnim zgradama. Komuna Chakpori bila je mala, ali veoma uticajna. Kao Hram Medicine, ona je tada bila "Sedište medicinskih nauka" i imala je značajno predstavništvo u Savetu vlade.
U Chakporiju su nas sve učili onome, što ću ovde u nedostatku druge reči, nazvati "džudoom", pošto tibetanska oznaka za sung-thru Kyon-pa-tu de-po le-le-po ne može da bude prevedena, kao ni naša tehnička reč amaree. "Džudo" je samo vrlo elementaran oblik našeg sistema. Nije se učio u svim lamaserijama; u našoj je služio tome da nas uvežba da budemo gospodari svojih refleksa, da uspavljujemo ljude u medicinske svrhe i da nas učini sposobnim da bezbedno putujemo i po najopasnijim krajevima. Kao lama-doktori, u stvari, mi smo neprestano bili na putu.
Stari Tzu je bio učitelj džudoa, možda najbolji na Tibetu, i on me je naučio svemu što je znao iz čistog zadovoljstva koje donosi obavljena dužnost. Većina muškaraca i mladih ljudi znali su osnovne zahvate i poduhvate, ali što se mene tiče, ja sam ih primenjivao još od četvrte godine. Ova umetnost, kako mi mislimo, treba da služi da bismo se branili i kontrolisali, a ne da bismo se ponašali kao profesionalni borci. Mi često kažemo na Tibetu da snažan čovek može da dozvoli sebi da bude blag, dok su hvalisanje i razmetanje svojstvo slabih.
To znanje pomagalo nam je, na primer, da uspavamo osobu prilikom nameštanja preloma, ili bezbolnog i bezopasnog vađenja zuba. Čovek se može dovesti u stanje nesvesti i bez njegovog znanja, i već posle nekoliko časova ili čak nekoliko sekundi može mu se vratiti sva lucidnost, bez ikakvih štetnih posledica. Čudna stvar, čovek uspavan u trenutku dok govori, završiće svoju rečenicu prilikom buđenja. Iz razloga očigledne opasnosti koju predstavlja ova tehnika anestezije, džudo i "trenutnu" hipnozu učili su samo oni koji su mogli da prođu najstrože testove. A kao dodatak opreza, bili su podvrgnuti izvesnim magnetskim uticajima, koji su ih sprečavali da zloupotrebljavaju svoje moći...
...Lama koji se stajao uz mene pokazivao mi je rukom najzanimljivije predele u tom kraju. Desno od reke, mogao se naći u izobilju Noli-me-tangere čiji sok služi da se skidaju otvrdline i bradavice, i da se ublažava vodena bolest i žutica. Pod vodama jednog jezerca koje mi je pokazao, rastao je Polygorum Hydropiper, trava sa bodljama i ružičastim cvetićima čiji listovi leče reumatične bolove i od kojih se spravlja lek protiv kolere. Ali tu su bile samo vrste poznatih trava, jer su one ređe rasle samo u Gornjim oblastima.
Allium sativum je veoma dobar antiseptik koji takođe služi da se leči astma i plućna oboljenja. Drugi izvrstan antiseptik, ali samo u malim dozama, je Balsamodendron myrrha, koji se naročito primenjuje na desni i sluzokožu. U obliku napitka, ublažava histeriju.
Sok jedne krupne biljke s kremastim cvetom odbija sve insekte koji hoće da ubadaju. Njeno latinsko ime je Becconia cordata. Jedna druga biljka ima to dejstvo da širi zenice, Ephedra sinica, koja deluje slično kao atropin, i koja je posebno efikasna u slučajevima niskog arterijskog pritiska, dajući nam istovremeno i jedan od najboljih lekova protiv astme. Da bi se pripremila, njene grančice i koren, posle sušenja, tucani su u prah.
Neprijatan zadah koji nastaje gnojenjem čini koleru još neugodnijom i za lekara i za bolesnika. Ligusticum levisticum uništava sve zadahe. Jedna stvar za žene: laticama Hibiscus-rosis sinesis-a Kineskinje se služe da bi crnile obrve i cipele. Ovo lišće, prokuvano, daje osvežavajući losion za one koji pate od groznice. Evo i još nečega za žene: Lilium tigrinum leči potpuno bolove jajnika, dok lišće Flacourita indica-e pomaže ženama da prebrode većinu teškoća "osobenih" za njih.
U grupi Sumachs Rhus, Vernicifera služi Kinezima i Japancima za spravljanje "kineskog" laka. Glabra pomaže dijabetičarima, a Aromatica je od velike pomoći za bolesti kože, mokraćne puteve i cistitise. Drugi moćan konstriktor, koji se koristi kod gnojenja bešike, dobija se iz lišća Arctestaphylouva ursi. Kinezi više vole cvet Bignonia grans diflora od koga se spravlja konstriktor za čestu upotrebu. Kasnije, u zarobljeničkim logorima, imao sam priliku da proverim stvarnu efikasnost Polygonum bistorta-e u slučajevima hronične dizenterije.
U slučaju opekotina mi možemo da pacijentu damo "novu kožu", Siegesbeckia orientalis je visoka biljka koja ide više od metar u visinu i čiji je cvet žut. Njen sok primenjen na rane ili opekotine presvlači ih novom kožom poput lepka. Kao napitak ima slično dejstvo kao kamilica. Piper augustifolium služi za zrugšnjavanje krvi na ranama...
Ovde se radi samo o vrlo poznatim vrstama. Što se tiče ostalih, one u većini nemaju latinska imena, jer zapadni svet koji ima zadatak da ih krštava i ne zna za njih...
Lopsang Rampa Treće oko
Formalno sam zatražio dozvolu da prisustvujem njegovim predavanjima i to mi je odobreno. Na jednom od predavanja, dok smo svi sedeli na podu, naš predavač je ušao u razred. Mi smo uobičajeno ustali i stajali sve dok nam nije rekao da sednemo. Zatim nam se obratio: "Smrt ne postoji!". Nema smrti, pomislio sam, aha, nazvaće smrt "prelazom", što je zapravo tačno. Ali, stari nas je učitelj pustio da se jedno vreme krčkamo u sopstvenom nestrpljenju, a onda se nasmešio i nastavio: "To mislim bukvalno. Kada bismo samo znali kako bismo mogli da produžimo život u beskonačnost. Pogledajmo proces starenja, a onda se nadam da ćete shvatiti šta mislim time."
Pričao je: "Dete se rodi i sledi određeni model rasta. U nekom životnom periodu, koji varira od osobe do osobe, smatra se da se razvoj završava rastom; tada počinje proces degeneracije poznat kao starenje, kada svaki čovek postaje sve niži zato što se njegove kosti smanjuju." Osvrnuo se oko sebe da proveri da li ga pratimo, a kada je primetio da pokazujem posebno zanimanje, klimnuo mi je glavom i prijateljski mi se nasmešio. Nastavio je: "Čovek mora da se ćeliju po ćeliju ponovo izgradi tako da, ako isečemo jedan režanj, deo mozga mora pre sečenja da zapamti model građe čovečijeg mesa, tj. tkiva, kako bi organizam opskrbio istovetnim ili gotovo istovetnim ćelijama da bi popravio to stanje. Dakle, svaki put kada se pokrenemo, uzrokujemo razaranje ćelija, a sve te ćelije moraju da se obnove, moraju da se nadomeste. Bez memorije ne bismo mogli ponovo da izgradimo telo onako kako je bilo."
Ponovo je pogledao okolo, onda je skupio usne i nastavio: "Ako telo, ili tačnije, mozak, zaboravi model građe, onda ćelije mogu bujati, rasti u neskladu sa pređašnjim modelom, a te su podivljale ćelije ćelije karcinoma. One su, znači, izmakle kontroli onog dela mozga koji je morao da reguliše njihov model. Tako imate osobu sa velikim izraslinama na telu. To je uzrokovano nasumičnim rastom ćelija, rastom ćelija koje su izmakle kontroli mozga."
Zastao je da popije gutljaj vode, a zatim je nastavio: "Kod većine nas centar za rast i regeneraciju ćelija u mozgu ima pogrešnu memoriju. Pošto nekoliko hiljada puta reprodukuje ćelije, on zaboravlja tačan model i svakim sledećim rastom ćelija nastaje razlika tako da konačno počinje proces koji zovemo starenje. No, kada bismo mogli stalno da podsećamo mozak na tačan oblik i veličinu svake ćelije koja treba da se zameni, onda bi telo izgledalo uvek isto, uvek bi izgledalo kao da je u istom stanju. Ukratko, imali bismo besmrtnost, osim u slučaju potpune destrukcije tela ili uništenja ćelija."
Razmišljao sam o ovome, a onda mi je sinulo da je moj učitelj lama Mingyar Dondup pričao o tome, ali drugačijim rečima, a ja sam bio premlad ili preglup, ili oboje, da shvatim šta je zapravo mislio.
Godinama sam joj puštala album Sine Vodjani-ja, Sacret Buddha, ali sada ga sluša.
I pre par meseci, taman pre Budinog punog Meseca, uvela sam je u budizam. U stvari, počela ponovo da ga učim, ali ovog puta sa njom. Čisto da joj pokažem kako su sve interpretacije božanskog u osnovi iste.
Svideo joj je princip praznine.
A počele smo Rampom, sjajnim tibetanskim hirurgom-pilotom.
Potala je nezavisna komuna sagrađena na omanjoj planini. Tu se vode svi verski i svetovni poslovi Tibeta. Ta zgrada ili tačnije ta skupina zgrada je srce države, predmet svih misli, izvor svih nada. U unutrašnjosti pojasa, u zgradama Trezora, čuvaju se zlatne poluge, nebrojene vreće dragog kamenja i neobični predmeti, iz najstarijeg doba. zgrade nisu starije od tri i po veka, ali podignute su na temeljima jedne stare palate. Nekada se nad planinom dizala tvrđava. Planina je vulkanskog porekla i u svojoj utrobi krije ogromnu pećinu iz koje se šire prolazi. Jedan od njih vodi do jezera. Samo mali broj privilegovanih sišao je dole i zna za njegovo postojanje...
L.Rampa
Negde u centru grada jedna devojčica sa velikim očima hoda i u sebi nosi želje da nauči tibetanski stil anesteziranja i operisanja, da pođe u Visoke zemlje i sakuplja čudesne biljke, da pogleda neke drevne spise i samo za tren da okusi tsampu i čaj od jaka.
Vreme je da stekne duhovnu snagu i vreme je da uđe u prazninu.
Pozdrav lotosovom cvetu, ume da prođe kroz tonalitete. Pozdrav lotosovom cvetu, ume da prepozna opsenu.
I pozdrav lotosovom cvetu koji se ogleda u njenim očima.
Prošlo je nekoliko godina kako si me pronašao i kako naše prijateljstvo nastavlja da postoji. I kada te ima i kada te nema, i kada mene ima i kada ne želim da te ni vidim, ni čujem, ostane suština.
Telo je ništa više od praznine, a praznina je ništa više od tela. Telo je tačno prazno, i praznina je tačno telo.
I tamo u Zemunu, tvoj bol je i moj bol, i onda se spoje i nestanu u prazninu.
Ostala četiri aspekta ljudskog postojanja: osećanja, misli, volja i svesnost, su ništa više od praznine, i praznina je ništa više no što su oni.
Tamo u Zemunu upravo sada gledaš kako ide formacija, reformacija, transformacija. I kako Pluton, i kako Saturn, i kako On jeste osovina...
A sve stvari su prazne- Ništa se ne rađa, ništa ne umire, ništa je čisto, ništa uprljano, ništa se povećava i ništa smanjuje.
Tamo u Zemunu, u bolnici, tvoj bol i moj bol transformišu se u prazninu.
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
