Tibetanci u Beogradu - galerija O3One 26.03.2013.

U galeriji O3One u utorak 26.03.2013. održano je predavanje o Kalmicima/Tibetancima u predratnom Beogradu. A predavač je bio profesor Radosav Pušić, direktor Instituta Konfucije.
Neki opšti podaci mogu da se pronađu u Wikipediji pod naslovom Kalmički budistički hram u Beogradu.

Toliko o zvaničnim podacima.
Zvuči vrlo... hm, ne mogu trenutno da se setim pravog termina. Suvoparno, da, to je ta reč.

A ovako se stvarno dešavalo.

Dan ranije dobila sam obaveštenje sasvim slučajno (a nema "sasvim slučajno", ne postoji). Zaglavila sve druge obaveze i izašla u zavejanu gradsku prolećnu noć.
U slučaju da prevoz ne funkcioniše taktika je bila da se okrenem i vratim čarima centralnog grejanja, ali izlaskom na stanicu vrata trole se otvoriše ispred mene, vozio je Niki Lauda i ja sam bukvalno 7 minuta kasnije ušla u galeriju.
Sve se namestilo da budem tamo. 

Standardno, malo sam slikala, a onda sela, zatvorila usta i otvorila uši ne očekujući ništa spektakularno.
No, međutim...






Beograd dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka bio je jedno magično mesto. Nikola Tesla je održao predavanje o etru i elektricitetu na Visokoj tehničkoj školi, a za to vreme je ulicama šetao jedan mladić po imenu Jovan, Rus poreklom. Dotični Jovan je pobegao pred komunistima i stigao ovde da studira bogosloviju. Kasnije se vratio u Rusiju i primio na sebe misionarski posao da širi hrišćanstvo u Šangaju. Tadašnji razvoj (kulturni, arhitektonski i tehnički) Šangaj može da zahvali Rusima i Jevrejima, koji su, bežeći pred komunistima i nacistima, preneli svoje znanje i bogatstvo na Orjent i tamo ga uložili.
Elem, Jovan je ozbiljno shvatio svoj poziv i, sasvim prirodno, počeo je da izvodi "čuda" praktikujući ono što propoveda. Zbog toga je kanonizovan u sveca sa imenom Jovan Šangajski ili u novije vreme Jovan Čudotvorac.
Pored Tesle i sv. Jovana Šangajskog Beograd tog doba obilovao je članovima Teozofskog društva (obično bogatijim i viđenijim ljudima) i znao se red.
Ah, ta dobra, stara vremena...

Rekoh detetu - zamisli samo da smo tada živele? Spremale bi se za balove, igrale čarlston i fokstrot. Ja bih pravila slatko od ruža i belih trešanja, a popodne bih se dopisivala sa gospođom Blavatcki i gospodinom Štajnerom.
Verovatno bih sedela pored moje baba/tetke u Visokoj školi i zajedno bi se unosile u problematike fizike, matematike i hemije. Bez brige, pradeda je sve to finansirao. Voleo je lepe, ali obrazovane žene oko sebe.
Eh...
Dete odgovori da mi od svega toga fali samo ono slatko i da ne gubim vreme, no da odmah počnem.






Da se vratim priči gosn Pušića..
Bežeći pred boljševicima, jer su se borili na strani Carske garde i užasavali komunizma, nekoliko grupa Kalmika, naroda sa Tibeta, ušlo je u Kraljevinu Jugoslaviju. Spomenuti su podaci o grupama u Tuzli i Gornjem Milanovcu, ali sva pažnja je bila na ekipi koja je stigla do Beograda.
Naselili su se na dalekoj periferiji negde iza Zvezdare, praktično zona Malog Mokrog Luga (nemojte me daviti da li je ovo napisano pravilno, ionako sam cimana svaki dan po pitanju pravopisa jer se Mili prase sprema za prijemni ispit za srednju školu).
Za one koji ne znaju, i nisu im pričali u srednjoj školi na časovima urbanizma, Slavija je bila močvarna zona i tu su vikendom muškarci išli da love patke. Sve iza bila je Terra Incognita, velika lovišta, livade, šume, divljina.
Ekipa od oko 500 Kalmika (sa sve nekoliko budističkih sveštenika, ženama i decama) pronašla je utočiše u retko naseljenom seocetu i pokušala da nastavi tamo gde je stala pre revolucije.
Kao i svaki narod mongolskog porekla bili su jako vezani za konje i odmah su počeli da se raspituju kako da kupe neke primerke.
Srbi su im poklonili par konja i ostalo je legenda.
Razmnožavajući svoju malu ergelu Kalmici su konje najviše vodili u jedan kraj iza grada, vrlo zgodan za treninge i napasanje. Taj kraj je zbog toga tada nazvan Konjarnik i ime je ostalo.
Sada možemo da se hvalimo da se deo grada zove zbog Tibetanaca, pa ko razume shvatio je.






Beograđani su ih zvali prosto "Kinezi", što potvrđuje moju tezu da mi bez Kineza ne možemo, a Politika je vrlo često izveštavala o njihovim aktivnostima, i na osnovu toga 1998. napisana je i knjiga o boravku Kalmika kod nas.
Važili su za vrlo vredne i poštene ljude i radili su najteže poslove. Većina je govorila i ruski jezik, ali s obzirom da je tada veronauka bila obavezan predmet u svim školama a SPC i zakonski bila vezana sa državom, Kalmici su imali problem.
Kada je Sinodu SPC stigao zvanični dopis Kalmika da žele da obrazuju svoju decu i ostale vernike sopstvenoj veri - budizmu, nisu znali šta da rade, ali bili su pošteni. Obavestili su državu i država je izdala dozvolu.
Kalmici su iznajmili dve prostorije u ulici Vojislava Ilića i počeli budističke službe.
Naravno, ulica Vojislava Ilića, vezana za moj život, što ponovo nije slučajnost.






Pošto je država tada bila vrlo svesna, a zakonski nije mogla da sama finansira podizanje budističkog hrama, podsticala je bogatije, viđenije ljude da ulože svoj novac u nešto što se finansijski ne isplati, ali je vrlo lepo i moralno.
A s obzirom da je puno baš bogatijih ljudi tada, za razliku od ovih današnjih, bilo obrazovano i vezano za ostatak sveta, pa su neki od njih bili i članovi Teozofskog društva - novac je sakupljen i hram je podignut.
Na inicijativu japanskog ambasadora, smeštenog u Bukureštu, iz Tokija je stigla velika statua bronzanog Bude i to baš 25. marta 1934. godine. Ulica u kojoj se nalazio hram nazvana je Budistička, da bi posle oslobođenja bila preimenovana u Budvansku.






Budistički hram u Beogradu je bio jedini evropski budistički hram i u toku specijalnih svetih dana u Beograd su stizali budisti iz Evrope, čak i iz Amerike da prisustvuju službama.
A specijalno za ovaj hram čuveni Nikolaj Rerih (ko ne zna ko je on nek se pokrije ušima) naslikao je nekoliko verskih slika i poslao ih u Beograd.
Hram je posetila i kalmička princeza Nirdžidma Torgutska. Ova dama je školovana u Parizu, zatim se vratila na Tibet, udala za svog sunarodnika plemića, ali je po njegovoj pogibiji izbegla u Šangaj, gde se kasnije preudala za francuskog konzula, a zatim ponovo vratila u Pariz, gde je i prešla u bardo 1983.
Interesantna žena, interesantna tema za istraživanje.
 





Kalmici su važili za vrlo fin narod i nikada nije bilo problema sa nama, lokalnim domorocima. Bili su poprilično zatvoreni, mada je bilo retkih mešanih brakova.
I dan danas, kada Kalmici objavljuju svoje knjige u Americi sve što se odnosi na boravak ovde prožeto je lepim uspomenama.
Kasnije, po predavanju, jedan momak će ispričati priču o dami u godinama koja je skoro stigla upravo iz Amerike da poseti rodbinu ovde i koja mu je ispričala najlepše priče o vezi Srba i Tibetanaca.






U toku boravka ovde jedan od njih (a ubijte me - nisam upamtila ime) objavio je knjigu i održao predavanje na Visokoj školi o Džingis kanu.






Kalmici su se užasavali komunizma, no pored toga, bili su i u vezi sa nacistima. Nacistička ideologija je tesno vezana za budizam, to jest neke vrste bon religije (tibetanskog šamanizma) i tezu da Arijevci vuku poreklo sa Tibeta.
Kako je rat napredovao, Rusi se približavali Beogradu, a nacisti sasvim sigurno gubili rat, Kalmici su prvo pokušali da pobegnu u Nemačku, a zatim preko Pariza u Ameriku.





I tako su i otišli.





Ne treba Kalmike, niti bilo koju drugu vrstu Tibetanaca okrivljavati za rat. Budizam je religija koja propoveda nenasilje i ubiti bilo koje živo biće je najstrašnija stvar.
Tibet nije ni krojio politiku, niti vodio ratnu strategiju.
Samo je poslužio kao vrlo lep zaklon za neke bolesne umove i to je sve.
To se dešava i danas. Ništa novo.






Hram je u toku savezničkog bombardovanja direktno baš gađan i pogođen, ne zanemarujući činjenicu da je na vrhu imao svastiku, drevni znak obrtanja Univerzuma, a koji su iskoristili i nacisti.
Kasnije je na njegovim temeljima podignut neki dom kulture, pa ga je otkupila neka firma, pa je tu bio neki njihov  servis, pa je i to srušeno.

Danas nema ni traga o ovoj čudnoj priči.
A da predavanje gosn Pušića ne bi ostalo samo dalek san nas tridesetak okupljenih u zavejanoj noći, naterala sam se da njegu priču prepričam ovde i da ostane neki trag.