Igramo jako opasnu igru.
On i ja.
Nema tu ništa.
I ne sme da bude.
Ali razdvajanje od mesec dana..
Moje presečene misli.
Sada će biti lakše da se zaboravimo.
I njegovo besomučno pretraživanje gde može da me pronađe.
I susret posle svega.
Pravimo se blesavi.
Sve je ok.
Kao da ništa.
Kao da ništa.
I ogromna prostranstva mog srca.
I ogromna prostranstva njegovog osmeha.
Nema ništa.
I ne sme da bude.
I kada nam padnu kartaška lica,
ništa ne sme da se desi.
Ja igram aspergerijanskog narcisa,
on..
U cara Trojana
U cara Trojana
Ma u..
I kada nam padnu kartaška lica
pravimo se blesavi.
Do god možemo.
Jer ništa ne sme da se desi.
kako lepo...
ReplyDeletemhm... i kako komplikovano.
Deletetako i ja, da ne padnu, da slučajno ne (s)padnu kartaška lica ~ nabila karte na lice. Prekrila kartama lice. Sakrila usne u karte. I gledam preko karata. Pogled ne odaje ništa. I (za)boli. Pokeraški pogled. Mada, ne znam kako se igra (poker). Igram nevešto. Obmanjujem sebe. Menjam neke karte. Krijem se iza karata i gubim. On traži da pokažem moje. Pobedonosno spušta svoje i zahteva da pokažem moje. Da (ih) spustim i otkrijem. Otkriva svoje lice i zahteva da i ja otkrijem (moje).
ReplyDelete(ne smeje se pobedonosno, iako pobeđuje...)
Dolazak proleća neće preokrenuti, poreći neumitnost (gubitka/dobitka).
To se zove život. Iz svega se uči, iz svake situacije.
Delete