Aspie

-Nešto sam razmišljao o tebi, unosi mi se u lice zaverenički.
-Stvarno?
-Aha. Udvaram ti se godinu dana i ništa... Ti si u stvari narcis. Zaljubljena u samu sebe.
-Počeo si da se baviš površnom psihologijom.
-Misliš da je površna?
-Znam da jeste.

On me ispitivački gleda, ali muzika počinje i razgovor prestaje.


Narcis? I pred očima mi se ređaju slike. Naše svađe, ubeđivanja, izlasci, rođendansko cveće, prsten, pakovanja, kvar na sred autoputa, ozbiljni noćni razgovori o školovanju dece, o kreditima, o familiji, o preseljenju. Pogled preko zagorele šerpe, daska za peglanje, kese iz prodavnice, odlasci i dolasci. Smeh, svađa, smeh. Računi za struju. Fotografije sa putovanja, njegovi imbecilni navijački suveniri, moji imbecilni verski suveniri. Ružna slika na onom zidu jer ju je on birao, još ružnija preko puta zato što je moj izbor. I dani kada nam se sanduci guraju pod zemljom, a zajednička slika na porcelanu stoji visoko nad nama.

Narcis? Zato što snagu koju imam koristim za ono što želim. Da jednog dana umrem sa metkom, staklenih očiju punih svetlosti, dok se brzo trzam, a zatim sve sporije. Ili dok gledam nasmejana kroz prozor staračkog doma ili dok me preskaču na sred ulice.
Očiju punih svetlosti.

Očiju prepunih svetlosti.






-Hvala, zvučim zavodnički dok se razdvajamo. -Ako poginem sutra na treningu neće mi biti žao. Dan ranije uspeli smo da odigramo savršeno i to je sasvim dovoljno.
-Naravno, trening ti je važniji od svega.
-Naravno da jeste. Sam si rekao - ja jesam narcis.

Sinoć sam preživela povratak u salu.
Moje kašnjenje i pokušaj neprimetnog ulaska.
Njihov aplauz i ovacije dok trče u toku zagrevanja.

Preživela.
Sebična, samodovoljna, samoživa.

Srećna.