(nastavak teksta Đole je moj drug)
Da rezimiram: sedim već skoro pola sata u Tribinskoj sali DOBa. Džabe sam došla. I sada čekam da prođe dostatno vreme kako bih pristojno i nevidljivo izašla. Za to vreme ionako nemam šta da radim do da slušam uvažene predavače i eksperte.
U pitanju je Škola filma za maturante koju organizuje FDU u okviru Festa i u toku koje nema ni govora o bilo kakvoj školi filma, već je sve zamišljeno kao marketinški potez da se deca navuku i upišu FDU, a da ovaj fakultet na osnovu navale naivne omladine može neometano da se finansira iz budžeta Srbije.
(Što nije ekskluziva samo FDU, već redom svih ostalih i fakulteta i srednjih, kao i običnih škola.)
I da stvarno rezimiram, jer ovaj tekst u poplavi posla počinje ozbiljno da mi ide na živce.
Vratim se ja kući i sačeka me "e budalo" pogled milog mladunčeta. I još jedan pogled zvani "i šta je bilo?" i moje uzvratno prevrtanje očiju.
-Pričali su budalaštine. Prvo je Bole sa švalerskom harizmom opisivao svoju mladost "duvao sam i vozio skejt, pa sam duvao, pa.."
-Skejt?
-Jok, duvao. I trlababalan, ne primiše ga za reditelja, ali je posle upao za kamermana.
-Big deal.
-Jašta, a i koga briga. No, gornji dom, one tri ćurkice - kikikiki.
I onda na kraju (vrhunac) bio je direktor fotografije za Tilva Roš.
-Šta bre?
Tilva Roš.
Pre par godina čim je pokazan pustih i ja trejler detetu uz pitanje da li bi ga pogledala. Ona je razmišljala ozbiljno jedno desetak sekundi i odmahnula glavom.
Trejler se meni svideo nako/nako, u stvari baš fotografija. Ostatak ne. Ne zato što imam nešto protiv te "želimo da budemo večni tinejdžeri" umetnosti, već mi je dosadno. Kao "Na slovo, na slovo" ili koja god dečija predstava na koju su nas vodili pod obavezno, pod pritiskom, moranjem.
Sada više ništa ne moram.
Nekako mi cela ta tema iz filma više ide kao neka podloga za spotove Pepersa i to je to. Toliko u stvari mogu da izdržim, par minuta i ćao.
Koliko sam videla i nešto što se valjda zove "Jesen u mom kraju" je ista fora, i za ozbiljno zainteresovane ima ceo na tjubetu (toliko o isplatljivosti).
Nisam filmski kritičar, nit se profi razumem, ali mi je fitilj kratak kao i ovim mlađim ADHD generacijama, i ako mene ne mogu da zadrže, kako li nameravaju da razvijaju biznis sa ovima koji tek dolaze?
-I šta je bilo posle?
-Posle je Đole pričao svoju priču o tome kako je on upisao faks, ali... On ima tako fin i uspavljujuć glas, a priča je bila toliko nebitna da sam negde iz prikrajka počela da čujem ono spavaj beko, bekane..., lik do mene je stvarno zaspao, ruke nežne mekane..., ja se lepo zavalih i počeh da tonem.
-Nisi valjda i ti?
-Nisam... za dlaku. Sačekala sam momenat kada je ponovo pitao da li ima nekih pitanja i kad niko ništa, ja priupitah kada je bolje raditi iz ruke, a kada šrafiti na stativ.
-Pa to sve zavisi od prilike.
-Znam. Htela sam dve stvari. Da proverim da li stvarno neće da pričaju o tehničkim stvarima ili se samo foliraju pošto im je tjub babaroga... I s obzirom da su oni eksperti možda znaju u kojim prilikama treba ono, a ne ono. Razumeš?
-I šta ti je odgovorio?
-Isto što i ti, samo što je to njegovo trajalo 15 minuta.
-Pa kad je čovek profi.
-Posle su konačno naštelovali te fajlove što je trebalo da puste na početku i, o čuda, trajalo je kratko. Sećaš se kako smo obe trenirane do granica izdržljivosti studentskim fimovima. Ovo sada nije bio problem.
-I?
-Šta "i" ? Nema "i". Jedan snimak od minut. Devojka ulazi, kamera je u uglu hodnika, posle kamera u sobi, pa full na lika koji nešto kuca na pisaćoj mašini, pa taj kaže "uzmi sok od zove, na stolu je", pa kamera u sobi, devojka seda i pije sok od zove.
Kapitalno delo što srpske kinematografije, što kamermanskog zanata.
Sledeće je bilo kapitalnije. Lik ide kroz mrak, kamera iza njega, kokoške kokodaču u strahu. Sledeća scena neko stoji i čerupa koku okrenutu naglavačke. Klinke oko mene vrište od straha (?) i Đole se okreće i smirujućim glasom kaže - Nijedna životinja nije bila povređena tokom snimanja. Smeh olakšanja oko mene.
-Laže.
-Znam. Samo mladi maturanti ne umeju da ukopčaju da živa koka ne može da bude u stanju hibernacije dok se čerupa. I to naglavačke. Ako ne vrišti nije živa. Ili je ova možda bila ekspert za kriya jogu.
I najkapitalnije...
Lik vozi bajs preko nekog strnjišta, kamera se kreće ujednačenom brzinom paralelno sa njim. Iza njega ide vazdušni front i plus što slama leti na sve strane. Ok, imali su neki mega ventilator na kolima pozadi, ali otkud slama ka kameri, to sam sebi dala u zadatak da prvalim. Prosto se nisu poklapali pravci. Bio je potreban još jedan ventilator odozgo. Ili je rađena animacija, ali...
-Srbi još nisu naučili animaciju..
-Vidiš kako ti sve znaš. Zamisli samo da su radili to pa slali fajlove u Kinu da se tamo radi renderovanje..
-Naučna fantastika...
-To si na mamu pametna, vidim... Elem, Đole je tu počeo da opisuje poslednji snimak kao da je u pitanju najnoviji Matriks, pa kao - da znate samo kako nam je bilo teško, iznajmili smo helikopter, a to košta, pa smo te kadrove morali da snimimo za cirka par sati..
-Jao jadni.
-Da, i verovatno je naš Pera bio pilot, ali to nisam smela da mu kažem. A ni to da pare diktiraju produkciju, pa i vreme snimanja. To tek treba da nauče.
-Tamo za nekih sto godina..
-Ako ima sreće za samo sto godina.
-I posle?
-Eh posle... Kada su konačno stigli na temu tips and tricks za upis na FDU nečujno sam se izvukla, preskočila mladog uspavanog budućeg glumca i izašla napolje. Teško vreme dolazi, zatrubio je treći anđeo, Kali juga me je pritisnula sa svih strana i počela sam ozbiljno da se preispitujem hodajući ka stanici.
Tamo u troli, skroz pozadi, mogla sam na miru da razgledam tipove automobola i bilborde o nastupajućem 8. martu i čokoladama, i one odmah do njih o deci u Srbiji koja sanjaju ćebe, bojler, šolju mleka..
Videla sam i reklamu za upis na Pravni fakultet i tu se tek ubedačila.
-Što?
-Živimo u bednoj, tehnički i tehnološki, moralno zaostaloj državi. Decu vaspitavamo da se samo kljukaju nebitnim podacima, a ne učimo ih kako da primenljivo misle, da od govana naprave kamen mudrosti (kako bi to Zel vispreno definisao). Ne učimo ih da smo užasno mali, da nas ima manje od pola Njujorka, da nam niko ništa neće pokloniti, da mora da se radi, ali pametno.. Pitala sam se da li u toj struji gluposti koja nosi generacije ja u stvari radim pravu stvar sa tobom ili samo gubim Bogu dane.. Ne znam, bedno je srpsko obrazovanje, bedna je ekonomija. I kada hoćeš nešto da uradiš sitne guzice i još sitnije duše neće ni da razmotre da li to može da im koristi. Sve firme u kojima sam pokušala da proguram bezuspešno nešto kreativno i isplatljivo su propale zato što glavni likovi ne umeju da misle, a neće da daju štafetu nekom ko to ume. Državna administracija je još grđa priča... Ali ne mogu, muka mi je od svih njih. I sanjam taj dan kada pakujemo samo rezervne gaće, ništa drugo nam nije potrebno, i bežimo odavde.. Nego, jesu Sajmon i Martina izbacili novi video iz Japana?
-Jesu, ja sam već gledala.
-Ok, treba da pogledam to zevzečenje i da vidim šta je uradio Kapiil. Toliko od televizije za danas.
O tome šta rade Martina, Sajmon, Kapiil i još par pametnih ljudi na Youtube-u verovatno u nekim sledećim tekstovima. Do tada kopam naš tunel za beg u slobodu.
No comments:
Post a Comment