Povratak u Lasu

Bilo je teško poverovati, posmatrajući kroz nezastakljene prozore, da je to onaj isti Tibet, ista Lasa, koje sam od ranije poznavao. Ovde je i dalje zlatno Sunce bacalo svoje blještave zrake kroz planinske klance, srebrnasti Mesec se i dalje kretao tamom noćnog neba, a daleke obojene tačkice svetla, zapravo zvezde, još su titrale na nebeskom svodu. No, noćne ptice se nisu oglašavale kao ranije, jer su kineski komunisti ubijali sve što bi ugledali. Užasnut, otkrio sam da su okončavali živote onih bića koja sam toliko voleo. Ptice, govorili su, jedu žito, zbog čega bi ljudi gladovali. Ubijali su mačke, pa zato više, rekli su mi, u Lasi nije bilo nijedne mačke. Kinezi su ubijali i jeli pse. Činilo se da je to bila kineska poslastica. I tako nisu samo ljudi skončavali u rukama kineskih komunista, već i životinje, miljenice bogova, i njih su bespotrebno tamanili. Srce me je bolelo zbog svih užasa koji su vršeni nad bezopasnim ljudima. Dok sam zurio u nebo koje je tamnelo preplavili su me osećaji, prožela tuga, a onda sam pomislio da moram da obavim taj posao iako mi je mnogo zla pretskazano. Nadao sam se da sam dovoljno jak da istrpim sva pretskazanja.

Neko vreme nisam bio svestan velikog uzbuđenja, ozračja iščekivanja, moju pažnju je privlačila Lasa. Teleskop je bio fantastičan. Ali je bilo teško gledati kroz usko prozorsko okno, kroz tako nezgrapan predmet, pa sam uzeo dvogled koji je uvećavao dvadeset puta. On je takođe donet ovde i pružao mi je velike manevarske mogućnosti posmatranja van ugla pod kojim se kroz prozor moglo gledati teleskopom.

Moje posmatranje su iznenada omela tri čoveka koji su ušli u prostoriju, dvojica su prdržavala trećeg. Okrenuo sam se i sa užasom ga pogledao, bio je slep, oči su mu bile izdubljene, a umesto njih su mu ostala samo crvena jezerca. Nije imao nos. Dva muškarca koji su došli sa njim nežno su ga poseli i ja sam užasnut, ali i fasciniran, prepoznao čoveka kojeg sam ranije poznavao. Prepoznao sam lamu koji mi je pomagao u toku studija u Chakporiju. Njegova dva pratioca su se poklonila i izašla.

Lama i ja smo bili licima okrenuti jedan drugom, a onda je on progovorio tihim glasom: "Brate moj", rekao je, "dokučio sam tvoje misli. Pitaš se kako sam dospeo u ovakvo stanje. Ispričaću ti. Izašao sam zbog prirodne potrebe i slučajno bacio pogled ka Železnoj planini. Jedan kineski oficir koji je sedeo u kolima iznenada se okrenuo i optužio me da buljim u njega i da mu šaljem zle misli. Ja sam, naravno, porekao optužbe, jer su bile neistinite; ja sam, naime, samo gledao naš voljeni dom. Ali ne, oficir je rekao da su svi sveštenici lažovi i reakcionari, te je odrešito zapovedio svojim ljudima. Ščepali su me i udarcem srušili na zemlju, a onda su mi konopac omotali oko grudi i na leđima zavezali čvor, a drugi kraj su vezali za zadnji deo auta u kom je sedeo taj oficir. I onda sa uzvikom oduševljenja pokrenuo je auto vukući me licem po putu."

Stari lama je ućutao i podigao svoju svešteničku haljinu. Zinuo sam od užasa jer su mu sva koža i deo mesa bili odrani od glave do pete; komadići mesa su visili, a njegova haljina je iznutra bila obložena krvavom masom. Pažljivo je spustio haljinu i rekao: "Da, zbog izbočina na putu ostao sam bez nosa i drugih delova tela. Čekam prelaz u Zemlju Izvan Ove. Ali pre tog izbavljenja moram da obavim još jedan zadatak."

Zastao je trenutak dva da povrati trunčicu snage, a onda je rekao: "Transmigracija i mogućnost njene primene je poznata godinama. Kako sam lično bio zadužen za taj zadatak, morao sam da proučim stare rukopise da bih što više saznao o tome. Morao sam da pregledam Akashičke zapise i da prikupim što više znanja o tome." Ponovo je zaćutao, a onda nastavio: "Kinezi su me konačno oslobodili, ali je onaj oficir izveo još jedan zao čin. Udario me je nogom dok sam ležao na leđima u prljavštini i rekao: "Buljio si u mene i želeo mi zlo, zato više nećeš buljiti!" Jedan od njegovih ljudi podigao je sa puta oštar, uzan kremen i zabio ga u moje očne jabučice, prvo u jednu, a zatim u drugu, i naprosto ih iskopao tako da su mi visile niz obraze. I tada su uz glasan smeh otišli i ostavili me bez nosa, bez izvesnih delova tela, pa se više nije znalo da li sam muškarac ili žena, a niz obraze su mi visile probušene očne jabučice, a iz očnih duplji izlivala se tečnost i slivala u moje uši.

Kada su mogli, preneraženi ljudi su mi pritekli u pomoć, podigli su me i uneli u neku kuću. Onesvestio sam se, a kada sam došao svesti otkrio sam da su mi odstranili očne jabučice i da su me dobro lečili biljnim oblozima. Noću su me krišom odneli u planine da te sačekam. Moram ti mnogo toga reći i, osim toga, putovaćemo zajedno u astralni svet iz kog se ja neću vratiti..."

Lopsang Rampa
Tako je bilo