O pravim muškarcima, o pravcima, o mantri "How hard can it be", ... ma o pravim muškarcima

Postoje neke kao utvrđene istine.

Jedna od njih je da pravi muškarci ne postoje.
A druga je da na televiziji više nema šta da se gleda.

Pogrešno razmišljanje, potpuno pogrešno.

Oni su Džeza, Hrčak, Kapetan Spori i Stig.
Ili Džeremi Klarkson, Ričard Hemond, Džejms Mej... i Roli Stig.

A ja sam poznata po tome što mi je fetiš da vidim muške noge kako vire ispod automobila. Odmah se zaljubljujem, bez greške.

Ali nije tako počelo...

Prvo sam sasvim slučajno videla kako Kapetan Spori testira automobil po ulicama Budimpešte.
(U prva 3 minuta ništa specijalno, da bi onda...)





Malo je reći da sam zinula, a sledeći prilog u emisiji bilo je njihovo učestvovanje na Silverston trkama. Smeh, haos, savršeni muški humor, i to bez psovanja, snalažljivost, izdržljivost, pa opet smeh. Sve ono čega ovde decenijama nema.

I bila sam upecana.


Sledećeg vikenda dežurala sam čekajući novu epizodu.
I na moje zadovoljstvo u pitanju je bio policijski izazov.

Godinama je poznato da njih trojica (Stig je kao televizor, kako izađe iz kola samo se isključi) zafrkavaju britansku policiju da je nesposobna za akciju i da se plaši da ne ošteti svoja preskupa kola.
Zato su dobili nešto malo para i intrukciju: -Izvolte pametnjakovići. Pokažite nam.

I pokazali su...

Ovde se vidi kako su se snašli:





A ovde je prikazano kako oni regulišu saobraćaj u toku nesreće i kako izgleda njihova potera... za Stigom naravno.





Posle toga potpuno sam odlepila. Kao zaljubljena šiparica počela sam da tražim sve što ima veze sa njima. I naravno, pronašla sam najbolju stvar - Limuzina izazov.
Ali na tom mestu i Mili mi se pridružila, a njoj je trebalo daleko manje vremena nego meni.
A evo i zašto.
Zato što je savršeno.






Naravno, postoje bezbrojni obični prilozi, tipa kako stići najbrže do aerodroma i ostati živ:





I postoje i oni obični prilozi o tome šta sve vispreno može da se izvede po BBC zgradama (i namerno ne puštam onaj klip sa vožnjom motora kroz kuću i baštu... i preko bazena):






Od bezbrojnih igrarija, tipa kako prepraviti svoj u Džejms Bond automobil za 300 funti (naravno sa kineskim delovima i igračkama), da li moguće kupiti automobil za 100 funti, platiti benzin, i proći do Mančestera i nazad jeftinije, ako znamo da je povratna vozna karta do istog mesta 183 funte, ...pa trkati se autobusima (Hemond je vozio dabldeker), bezbrojni izazovi - da li će Džeremi u Bugatiju Veyron pobediti Meja koji vozi izbezumljenog Hemonda u Cesni od italijanskih Alpa do Londona, pa trka da li je voz iz Londona do Monte Karla brži od Maseratija, pa onda Klarkson u najnovijem Nisanu preko Japana, dok ova druga dvojica upoznaju čari japanskog javnog prevoza i usput uče katakana ispise...

Mili se upoznala sa divotama kampovanja, gde u prvom delu vidimo izbor prikolice i početak puta. U drugom delu pokušaj pronalaženja kampa u Dorsetu i sve radosti manevrisanja. A u trećem delu taj spektakularni dan sa još spektakularnijim završetkom.


I na kraju krajeva, nije ni bitno kako su se proveli. Da li je bilo sudara, kvarova, policijskih uviđaja, bilo čega... Svaki trenutak sa ovom ludom trojkom (pa i Stigom tu i tamo) je pravo uživanje. Tačno ono zbog čega obožavam muškarce i još uvek se nadam da ću pronaći makar ikad jednog takvog.

Mili je na vreme ukopčala da muškarac nije nešto što je obučeno po poslednjoj modi, nabildovano i ume tu i tamo da ispusti po koji artikulisani zvuk. Njih trojica su i mali i veliki, i debeli i mršavi, i niko od njih teretanu video nije u poslednjih par decenija svog života. Oblače se kao da sakoe i košulje nabavljaju u Vojsci spasa (kod nas na buvljaku, ali onom delu ispod mosta), a za Džeremija Klarksona tvrde da je ubogaljio prodaju muških farmerki.

Uz njih smo shvatile da je Evropa jedan predivan kontinent (a naš), da ne postoji mesto na ovoj planeti koje je predaleko da se do njega stigne, da je lepota svuda, a da pored pravog muškarca uvek možeš da se osetiš zaštićeno, odmoreno i nasmejano.
(Iako je televizijski fejk - neka je fejk, odlično je urađen.)

I apsolutno nije bitno da li su im na raspolaganju najnoviji i najskuplji automobilski modeli ili najbednije krntije koje se svakih 5 minuta kvare i popravljaju, uz njih sve je pesma.

Zaboravih da kažem da je testiran i naš jugo (ima snimak na Tjubu), pa pošto im to nije bilo dovoljno, gađan je i na kraju pregažen tenkom. Ali zamalo, jugo je tek drugi najgori automobil na svetu. Ni tu nismo blistali.

Mantra "How hard can it be?" uzrokovala je i gradnju prvog britanskog
spejs šatla, gde su za 8 dana lokalni automehaničari imali zadatak da urade neuradljivo. Budžet je bio neograničen samo u smislu pržene ribe, čipsa i normalno, piva. Sve ostalo urađeno je uz pomoć lima i merdevina. U drugom delu vidimo taj predivan pozdrav Ostinu i Kejp Kenediju. Pa, ni sve njihove letelice ne završavaju sjajno, ali ovo je bila kratka i jasna poruka NASI: "Treba da vas je sramota!"


I znam... ovaj post je beskrajno dugačak, a ne tiče se nikakvih hermetika, ali baš me briga. U sledećih par postova ići će specijali Top Gear-a, najbolji filmovi koje sam gledala u poslednjih... pa ko zna koliko godina.

I naravno na kraju ide i šlag na tortu, a i ona trešnja na vrhu.

Džejmi Oliver je poznat kao kuvar i on je počeo beskrajno da me zanima tek pošto se oženio i postao tata. Do tada sam ga shvatala kao fenserskog klovna za "seks i grad" tip žena. No, pošto mi je pokazao koliko mu znače i žena i deca, i zdravlje sve ostale dece, a i njegovo zanimanje za automobile, bila sam sigurna da ću pronaći i Džejmijevo gostovanje u Top Gear-u.
I našla sam.

Dakle, samo za prefinjene kulinare i one koji se razumeju kada je strašan Poršeov motor ugrađen u smešan kombi sledi snimak kako Džejmi sprema salatu dok je Stig za volanom.

Ženama preporučujem da se uključe u 4. minutu pošto tada počinje akcija pokretnog preživljavanja ambicioznog kuvara: