Seme

Ove godine ništa nije rodilo u bašti.
I on je bio začuđen i tužan.

Ja sam razmišljala o njoj. Prošlo je već godinu dana otkako je nestala iz ove ravni postojanja. Grob me ne zanima, niti spomenik. Ništa.
Samo sam se setila kako je bila skromna i povučena ceo svoj život. Uvek uplašena, uvek kao neka životinjica.
Kako je ona, šta je ona radila u toj bašti dok je bila dete, to me više interesuje.
Kakvim je očima gledala smene godišnjih doba i da li se radovala snegu? Prvim jutarnjim cvrkutima? Zlatnom i crvenom lišću?

I onda Toma kaže:
-Ne znam zašto. Sve sam orezivao i kalemio kao i uvek. I ta bašta koja je u ovo doba toliko bila prepunjena sada stoji samo tako… Jalova.
Jurio sam se svake godine sa vevericama i onim malim sivim miševima i onim debelim rovčicama, ali sada nema ni njih. Ništa…

Sećam se da se ona bela trešnja osušila kada je umrla najstarija. Ta trešnja je bila njen ponos, godišnja proizvodnja savršenog slatkog sasvim odgovarajuće ukuvanog i sa sasvim primetnom količinom limuna. Niko to nije umeo da skuva kao ona i zbog nje sam postala vrhunski degustator.

Ali sada stoji cela bašta. Ne umire, prosto nema plodova.
Jedno veliko i tiho ništa.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.


Uveče mi je čitala. Nije imala šta drugo osim te jedne knjige.
I znao se red. Baka u Futogu mi je svakog leta čitala jednu jedinu zbirku bajki, uvek istu i uvek uspavljujuću.
A ona mi je čitala opet samo tu jednu knjigu, jer, tvrdila je, sve bajke i sve realnosti postoje u njoj.

I tako sam naučila da se ne okrećem unazad jer ću se pretvoriti u stub soli, i razliku između semena koje je bačeno na kamen, i onog što je odletelo u trnje, a i onog što su ga pojele ptice. I kako je sin bio bludan, a šta se dešava kada se udružiš sa lopovima. I o vinogradima. I priču o ženi kojoj je bilo dovoljno da samo dodirne ogrtač da bi se izlečila, o dve sestre, o glupim i pametnim nevestama, i o čoveku koji je izašao iz pećine iako je u njoj ležao danima mrtav. O smokvi koja ne rađa.

I kako astrolozi ulaze u štalu sa poštovanjem.
I kako se carstvo zadobija na magarcu.
I kako se carstvo zadobija kada se ponese krst i… kruna.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.


Nisam razumela sve i odmah. Bile su mi potrebne godine. I njoj su bile potrebne. I opet počnem da razmišljam kako je to izgledalo dok je ona bila mala. Dok je gledala bube i mrave, dok je ona jurila mačke i nosala ih u onim zdepastim dečijim ručicama. I kakav li je bio taj zimski dan dok ju je ona rađala, ona na koju toliko ličim.
I kako su se njih dvoje prvi put videli na Svetosavskom balu i kako ga je posle deset godina čekala da se vrati iz ratova. I kako je njena porodica stigla iz nekog dela Grčke, a njegova iz Dubrovnika. I kako nosimo negde u ćelijama, u memorijama heliks formacija i masline i smokve, i more i kamenjare. Kako smo putovali, kako smo danju gledali, a noću sanjali more.
Kako smo nosili u srcima taj zametak od dva listića.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.


Noću sam ga čekala da dođe po mene. Sedela sam do kasno po uličnim ogradama, sve dok ona ne bi izašla sva usplahirena da me pronađe, okupa i nahrani, i da mi čita dok ne zaspem.
Nedostajao mi je.
Danima sam istraživala tajne prolaze između komšijskih bašti i znala sam da ih je i on na isti takav način otkrivao. I da će sa osmehom i vrlo pažljivo da sluša dok mu pričam o svemu. Setiće se samog sebe.

Čekala sam ga svako veče do kasno, a onda se na kraju jedne večeri uvek pojavljivao.
Prepoznavala sam ga u daljini i mraku po načinu na koji hoda.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.

Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo.
O onom koje je On držao na dlanu.

Onom kome je On udahnuo život.


Tih par sati do Kruševca u tuđem Mobi Dik džipu. I stojim tamo gde je bio orah. Onaj na kome je bila moja ljuljaška. Gledam u smokve, i šljive, i naše kajsije, i breskve.
I Toma kaže:
-Ništa…
I odlazi.



Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.

Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo.
O onom koje je On držao na dlanu.

Onom kome je On udahnuo život.

I žito se onda seti.
Seti se prvog semena i njegove snage.
Prvog semena i njegove blagosti.

Njegove snage.
Njegove blagosti.
Seti se Njega.


Stojim tamo gde je bio orah koji je još njegov otac posadio. Koji je dobio znanje od svog oca, koji je opet sve naučio od svog oca…
I uđem u sebe, uđem u stabla.
I tražim.
Silazim sve dublje u suštinu.
Sve dok u mom srcu ne zasija Adam Kadmon.
Onaj prvi.

Onaj koji je i moja suština.
I moja snaga.
I blagost.


Kada žito prestane da rađa, kada njive postanu jalove, šaman tada odlazi u polja i gradi kolibu.
I onda danima sedi, po Suncu, po kiši, po vetru.
Sedi u polju i priča žitu.
Sedi u polju i peva žitu.

O svem žitu širom sveta.
Svem žitu koje se raznosilo vetrom, koje su prenosili brodovima, koje su nosili pažljivo u šakama, u nedrima kao dragocenost.
O nežnim isklijalim listićima.

I šaman im peva o svem žitu koje postoji i koje je postojalo.
Priča im njihova sopstvena sećanja.
Podseća ih na ono što su zaboravili.

Priča im o prvom semenu koje je ikada postojalo.
O onom koje je On držao na dlanu.

Onom kome je On udahnuo život.

I žito se onda seti.
Seti se prvog semena i njegove snage.
Prvog semena i njegove blagosti.

Njegove snage.
Njegove blagosti.
Seti se Njega.


I ponovo počne da raste i rađa.







Tako se leči biljka.