Pages

Monday, February 27, 2012

30. Alhemija – osvrt i sadašnjost



Od transmutacije zvezdanog praha do transmutacije duha unutar čoveka ima li razlike i ima li kraja tom putovanju?


Serijal tekstova o alhemiji započet je iz moje lične želje da što je detaljnije moguće proučim ovu čudnu, ponekad nazvanu „kvazinauku“, a ponekad precenjenu i često zloupotrebljavanu. Nekoliko godina učenja i tridesetak objavljenih tekstova kasnije shvatila sam da stojim tek na početku. Povratne informacije čitalaca su mi značile mnogo, ali i one su se kretale od potpunog nerazumevanja i kritika da određena učenja prenosim na komplikovane i nerazumljive načine, pa do toga da sam previše površna i da o svakoj pojedinačnoj temi treba napisati poseban i daleko ozbljniji naučni esej.

Zajednički alhemičarski put sa čitaocima Astrologosa počela sam suštinom fizike. Mi jesmo materijal sastavljen od zvezda i svaki element u našim telima nekada je bio deo nekog sunca, nekada je transmutiran od početnog helijuma i vodonika u teže elemente. Spustiviši se iz početaka kosmosa na čvrsto tlo Dalekog istoka zajedno smo putovali ka zapadu. Prvo preko Kine gde smo shvatili da je baza svakog proučavanja Trojstvo, proton, neutron i elektron ili otac, majka i dete. I gde smo posmatrali kako Li Čin Jun otkrivši tajnu zlatnog eliksira u svojoj 249. godini života satima drži predavanja i obuke, i svoje učenike vodi na planinarske ekspedicije.
Put nas je vodio dalje ka Indiji, gde smo prešavši Himalaje mogli da posmatramo Bogara kako u jednoj pećini meditira već 300 godina i gde smo ulazili u ogromne laboratorije i istovremeno metalurške pogone i pomagali prilikom hemijskih procesa spravljanja najčistijeg čelika, najlepših boja, kozmetike i lekova. Ovu magičnu zemlju napustili smo uz karavan Marka Pola dok su nam sa obala Malabara mahali jogini - momci od svojih dvestotinak godina i nazdravljali nam tinkturama od žive i sumpora.

Stigavši u Egipat – Kemet, tu crnu zemlju i taj crni izvor iz kog je zapadna alhemija crpla znanja i inspiraciju hiljadama godina, i po kome je i dobila svoje „zvanično“ ime – al kem-ija, stali smo ispred Smaragdne table Hermesa Trisgemistosa i poklonili se crnoj Bogorodici starog sveta – boginji Izis (Izidi) čiji principi su bili i ostali stubovi današnje medicine, hemije, astronomije/astrologije i čija nas majčinska i supružnička požrtvovanost uči da nema veće magije od ljubavi i da osnovni alhemijski rad „Operacija Sunca“ počinje i završava unutar srca. Za sobom je ostavila kapitalni dokument „Izis svom sinu Horusu“ o posvećenosti, znanju i unutrašnjoj vatri.

I dok su se pred nama smenjivali rukopisi Lajdenskog i Stokholmskog papirusa vekovi su se prostirali pred našim očima dok smo u Egiptu proučavali rudnike bakra i uvoz nubijskih metala, postupke beljenja bisera i dupliranja zlata uz pomoć tracijskog kadmijuma. Tu na granicama Gebel planina mogli smo da posmatramo dolazak Aleksandra Velikog i izgradnju Aleksandrije pod vođstvom Ptolomeja. I tu u tim zavučenim uličicama oko najveće biblioteke starog sveta sanjali smo velike snove o Adfaru i njegovim učenicima, o Mariji propovednici i njenim suludim, ali i danas korišćenim termodinamičkim eksperimentima i o Kleopatri, samo malo manje čuvenoj od nekadašnje vladarke.
I naučili smo kako ekonomija carstva može da se zaruši alhemičarskom proizvodnjom plementih metala i kako hrišćani ubijaju Hipatiju, jer je bila i previše lepa i previše pametna, a veliki hram Serapiona gori, kao što je nekada gorela i biblioteka. I kako u tom „novom“ dobu svako bavljenje okultnim/metalurškim ili medicinskim istraživanjima može da nas košta glave.





I ponovo smo na putu sada ka Damasku. I dok se osvrćemo vidimo kako uz trgovačke karavane umorni i izgladneli, ali sa plamenom u očima koračaju i najveći umovi i istraživači nakadašnje Aleksandrijske velike škole. U potrazi su za novim domom i sigurnim utočištem gde će moći da rade na suštinama energija i odgonetnu najveću tajnu.
Pod pretnjom smrću Morenijus uspeva da kalifu dokaže transmutaciju i novo poglavlje počinje. Sada prolazimo kroz redove učenjaka koji danonoćno prevode knjige sa grčkog na persijski i upravo dok se podiže islamska imperija sa njom izrastaju i Geber, Razis i Avicena. I sa njom izrasta hemija kakvu je znamo i danas, i alopatska medicina, i zakon o održanju masa, i zakoni formiranja geoloških ležišta, i ratna eksplozivna mašinerija.


Osvrt u juče

Nekoliko stotina godina kasnije pobednički ćemo ući u Evropu i to preko severa Afrike. Alhemičarske spise unosićemo preko Jevreja, i oni će biti ta tajna spona između muslimana i hrišćana. I onda, kada se činilo da celim svetom vlada mrkli, najmrkliji naučnički mrak, svetlost Kamena mudrosti sijala je u ledenim kulama zamkova. Uz Paracelzusa smo prošli i ratove i bolesti i vaskrsenja. Nikolas Flamel je zlatom optočio toliko mnogo crkava po Parizu i nahranio toliko mnogo sirotinje. I nije uspeo da izbegne „kletvu“ besmrtnosti. Još uvek se viđa ponekad na ulicama Pariza i još uvek je na njegovom licu tuga.
Bazil Valentin nas je poveo u vožnju „Pobedničkom kočijom“ suvog puta antimona i time udario temelje za modernu hemijsku industriju i sjajne korake za današnju alhemiju. A uz toliko istraživača naučili smo kako se planete i zvezde vezuju za hemijske elemente, kako se kreću energije i kako svako od nas ima svog malog homunkulusa nastalog iz taloga retorte. Jedno izuzetno mudro stvorenjce kada je raspoloženo i jednog malog gnjavatora koji krade dugmiće i gricka vredne laboratorijske spise u trenucima rastrojstva. I što je još važnije, utvrdili smo za sva vremena osnovne faze velikog Opusa – nigredo, albedo i rubedo, sa dodatnom četvrtom „šarenom“, sada nazvanom plazma fazom procesa, i danas primenjivanim postupkom za istraživanje superprovodnika/superizolatora.
Uz doktora Dija i Edvarda Kelija ukrali smo, pardon, sasvim slučajno pronašli bočicu najčistijeg Eliksira i onda sa njom bežali u Prag, centar tadašnjih magičara. A uz Isaka Njutna bezuspešno smo noćima i noćima destilovali osnovne supstance otkrivajući onako usput i mehaniku kosmosa.

Razumevanje kvintesencije i memorije vode naučilo nas je postulatima homeopatije, a zatim smo se udaljili od alhemije jer je u doba uzdizanja dijalektičkog-materjalizma odjednom postala toliko sramotna i toliko nenaučna.
Ali i to je trajalo samo do Fulkanelija i Gurđajefa, i Uspenskog. I sve dotle dok se nije pojavio stari i novo inkarnirani alhemičar Karl Gustav Jung koji nas je poveo na ono najduže i nateže putovanje, u korene sopstvenog bića, u prvobitnu svetlost Duha.


Danas i sutra

U Rimu u rano popodne u malom skrajnutom kafeu grof od Sen Žermena je izvadio bočicu Atoetera i pokazao je gospođi Blavacki. Godinama kasnije pomagao joj je u toku manifestovanja i sklapanja teozofskog sistema vrednosti. A njegovi potezi stotinama godina unazad i unapred boje političku sliku Evrope i sveta.
Skoro jedan vek kasnije od tog popodneva pitam se da li je on bio taj koji je sedamdesetih godina objavio sjajnu knjigu o mineralnim lekovima i njihovom spravljanju u kućnim uslovima. I pored masovne i više decenijske potrage autor ove male knjige na francuskom nikada nije bio identifikovan. Ili je možda baš on Rubedus Petrinus, portugalski alhemičar koji se drži suvog puta antimona i uz skulpturu crne Bogorodice sa detetom čeka istrajne na putu svetog Santjaga od Kompostele. Intervju koji sam želela da uradim sa njim pre nekoliko godina sada je postao samo zamagljeni san, jer Petrinus je povukao svoj sajt i vrlo ozbiljan forum, naravno zatvorenog tipa i naravno samo za ozbiljne praktične alhemičare. Celokupna dokumentacija vrlo retkih srednjovekovnih knjiga nestala je istom prilikom. I što duže razmišljam o tome shvatam koliko sam bila srećna što sam uopšte uspela da zavirim u tu kolekciju i pročitam neke čudesne spise.

Na sreću sjajni sajt Adama Meklina http://www.alchemywebsite.com/ ne samo da postoji već se i grana svakog meseca na levity serveru. Kao i mnogi drugi profesionalni alhemičarski sajtovi koji se bave spravljanjem i prodajom eliksira, homeopatskih lekova i kozmetike. Treba istaći i činjenicu da Indija danas prednjači u ovoj „industriji“ i ostvaruje ogromnu zaradu. Isto tako sada su svima dostupne i nebrojene knjige, kako za slobodno preuzimanje sa Interneta, tako i one štampane u skorije vreme sa konkretnim receptima izvodivim i u kuhinjskim uslovima.

Pozdravljajući onih šest momaka koji u jednoj pariskoj garaži upravo sada rade na Opusu magnumu, čitavu armiju alhemičarskih fanatika u SAD, nekolicinu poznatih u Brazilu i Argentini, mnogo tajanstvenih u Španiji, Portugaliji, Engleskoj, Škotskoj pa na dalje sve do Indije i Kine, i ona dva brata na Novom Zelandu koji danonoćno rade na destilacijama, trebalo bi da konačno završim ciklus tekstova o alhemiji.
Ali... Posao još uvek nije gotov.





O tome kako ova umetnost može da zarobi čoveka čak i kada ga ne interesuje i šta je najznačajniji pomak u hemiji u poslednjih stotinu godina moći ćete da pročitate u sledećem, ovog puta poslednjem tekstu o alhemiji.

Zahvaljujem se Astrologosu na prostoru koji je omogućio za ovaj serijal tekstova i još više čitaocima koji su bili sjajna pratnja na ovom dugom putu.

Friday, February 24, 2012

It's a cold and it's a broken...


Sanjala sam te noćas.
Bila su neka otvaranja i imala sam seriju snova par noći. A onda si se pojavio.

Išla sam negde, stajala sam negde, srela sam te, nisam te srela. Hodali smo zagrljeni ulicama onog grada, nosila sam te u naručju, bio si tu negde oko mene.

Hodali smo ulicama grada koji podižem u snovima.
A ti si počeo da nestaješ.
Da umireš u mojim rukama.


Ujutru sam se nejasno setila da su Mesečevi čvorovi tu na toj istoj tački.
Treba im skoro dvadeset godina da obrnu krug.

I da je sada skoro dvadeset godina od onog dana kada jesi umirao na mojim rukama.
I kada se otvorio bezdan u meni.


Čudno je to, i posle toliko godina, posle toliko vremena.


Wednesday, February 22, 2012

myu



Za "Nepokretni Um" o kome se govori u različitim delima o mačevalaštvu može se u izvesnom smislu reći da je ona ista stvar koja se spominje u Takuanovom pismu Jagju Tađima no kamiju, koji je bio Takuanov laički učenik i učitelj tada vladajućeg gošuna Ijemicua. Međutim, Takuanov um prodire mnogo dublje od mačevaočevog, jer se ovaj obično zaustavlja na nivou psihologije, dok se Takuan kao zen učitelj zagleda u sam izvor stvarnosti koji možemo nazvati metafizičkim kosmičkim Nesvesnim, iako se ovaj termin lako pogrešno tumači zbog svoje psihološke konotacije. Najvažnija stvar jeste da je mačevaočev uvid ograničen, on nosi mač; on se suočava sa protivnikom ili protivnicima; on vidi da mu je život u pitanju mada se uopšte ne boji da se suoči sa tom situacijom; njegova instiktivna žudnja za životom, iako sasvim nesvesna nije uništena, on još uvek nije dostigao stanje praznine u koje čovek dolazi nakon što je rezervoar "alajaviđnane" u potpunosti slomljen. Njemu sve ide od ruke kada je reč o poslu koji mu neposredno predstoji. Međutim, kada se on vrati svom uobičajenom životu njegova svakodnevna svest takođe se vraća i on je ponovo običan čovek sa svim svojim željama, skolonostima i nesigurnostima.

Sa zen majstorom je drugačije. On počinje sa fundamentalnim problemom stvarnosti, s konačnim smislom života, sa sveobuhvatnošću svoje ličnosti. Mačevalac se takođe suočava sa pitanjem života i smrti koje prekriva skoro čitav raspon postojanja, međutim, tek kada on oseti snažan poriv da ide mnogo dublje, on i zen majstor počinju da idu jedan pokraj drugog duž puta konačne stvarnosti. Mačevalac zastaje kao ukopan pred instiktivnim Nesvesnim, dok zen-čovek nastavlja da se kreće sve dok se ceo univerzum, tačnije čitava praznina svemira, ne raspadne na komade. U pravu je Jagju Tađima no kami kada kaže:

"Um je sama praznina, ali se iz ove praznine stvara neizmerno mnogo radnji: rukama on hvata, stopalima hoda, očima vidi, itd. Ovog Uma moramo se jednom domoći mada je zaista veoma teško imati ovo iskustvo, jer do njega ne možemo doći samo preko učenja ili samo preko slušanja drugih koji o njemu govore. Mačevalaštvo se sastoji u ličnom položaju kroz ovo iskustvo. Kad je to učinjeno, čovekove reči su sama iskrenost, njegovo ponašanje dolazi pravo iz Prvobitnog Uma iz koga su ispražnji svi egocentrični sadržaji. Um koji mi obično imamo je zamagljen, a Prvobitni Um je čist - on je sam Tao."






Odagiri Ičiunov rukopis o mačevalaštvu, ovo pitanje još više osvetljava. Krajnji izvor svih stvari opisuje kao "ne prebivajući". "Ne zadržavajući" ili "bez ikakvog prebivalištva bilo gde" znači da je konačni izvor svih stvari iznad ljudskog razumevanja, izvan kategorija vremena i prostora. Kako on na taj način transcenduje sve oblike relativnosti, za njega se kaže da "nema nikakvo prebivalište", na šta se mogu primeniti sve moguće tvrdnje. Mač koji koriste ljudi ove škole, prema tome, nije običan mač koji ima svoj oblik, ili bar konačno određen oblik. S obzirom da su oni mačevaoci, nema sumnje da drže mač u svojim rukama kada se suočavaju sa stvarnim protivnikom, ali taj mač je bezobličnog oblika. Zato, kada neprijatelj stoji pred njim, on ne zna kako s njim da izađe na kraj jer ne može da uđe u trag njegovim pokretima i pre nego što je u stanju da se prilagodi on je već pobeđen. Protivnik nikad ne može da shvati kako se sve to dogodilo jer istoga trenutka kada se on pojavi pred ovim "ne-prebivajućim" mačem, možemo reći da mu glava više nije na ramenima.

Jamaoka Tešu

Sunday, February 19, 2012

Mani me toga



-Gledaj, on se pokazao tri puta u kartama i odmah u šolji. I mada piješ taj tužni kakao, opet se vidi u talogu.
-U kafu mi sigurno nećeš gledati, jer nećeš imati vremena za to. Moraćeš da me prebacuješ na toksikologiju momentalno.
-Ma opet... Tu je, šta god da piješ. Zato lepo pokrij ovu kartu gde je on, pa da vidimo.
-Ne znam koliko puta treba da ti objašnjavam, ali bilo koji "on" i to ovde, na ovim koordinatama me više ne zanima. Ne znam šta to treba da se spektakularno desi i koliki to baja treba da bude da se ponovo upecam. Da se ne raspravljamo tek tako, hajde da pokrijem ono gde može da mi se pokaže emigracioni karton. Pa očitavaj...


Tuesday, February 14, 2012

Krav





Da nisu "moji" možda bi mi bilo i dosadno da ih gledam, ovako je druga priča.





Dok se oni spremaju za put na Arktik, ja se spremam da polažem drugi nivo, praktično da promenim boju pojasa.
Mislim da je vreme.


Friday, February 10, 2012

Fraktalna geometrija


Photobucket


Photobucket


Photobucket


Photobucket


Photobucket


Nadam se da u tom tkanju postoji neka svrha.
Nešto što mi nije dato da vidim.

Ne umem da vidim.



Thursday, February 2, 2012

Raspored


U utorak sam dobila nogu u glavu.
Što će mi samo služiti kao nezaboravna lekcija da se ubuduće i zauvek štitim.

To veče sam morala da šutiranjem razvaljujem zaleđena vrata u dođou.
I posle da pokušam da ih zatvorim i zaključam.

U sredu sastanak na drugom kraju ledenog grada.
U četvrtak ponovo cimanje, smrzavanje i ostalo čeličenje sa momcima.
U petak me čeka drugi sastanak na Bulevaru.
U subotu...

Gledam u bočicu vitamina D3.
Treba da uzmem deset kapi sada, pa deset za par sati.
Vraćam je u fioku.
Uzimam knjigu.

I odlazim da legnem.

Kroz prvi san čujem kako knjiga pada na pod dok mi polako otiču grlo i nos.


Neka sve čeka.