Manifestator

Izlazim i sve nešto razmišljam kako bi mi sada baš u tom trenutku tako prijalo jedno udarno udvaranje, onako sa mudima. Ali velikim mudima...

Pre jedno četiri godine krenem ja tako na roditeljski, minding my own business, uđem u trolu, okačim se na šipku na zadnjoj platformi i počnem da zevam u horizont. A onda iza naiđe automobil, lik iz njega nešto krene da mi maše, ja mu dobacim neobavezan osmeh i kao ništa. 
Onda on počne da se nešto koprca u onim kolima, pa stane iza trole na svakoj stanici, konačno pronađe papir i olovku, i razmaše se rukama da mi slikovito objasni da želi moj telefon. Kao drži slušalicu, pa prst u mene, pa počinje od 0 da, 6 da, e sad 3?, 4?
Ja se pravim blesava. Žensko sam, imam pravo i da budem glupa.
I tako sam se glupila sve dok se nisam setila da treba da izađem kod Dragiše i svratim u supermarket stanicu pre silaska za školu. 


Sad... nije da nije. Moja ženska i sujetna strana cveta, dok racionalni deo psihe upravo razrađuje plan za beg i još par pomoćnih planova. Vidim čoveka prvi put u životu, u stvari ni ne vidim ga jasno, a ne zanemarujem činjenicu da ga uopšte ne poznajem.
Lepo što je agresivno fokusiran na svoj cilj, ali šta u tom dilu dobijam ja?


I na kraju, pošto su mu kod Vile Jelene vozači automobila priredili jedan koncert sirena on sa žaljenjem oslobađa put tako što obilazi trolu i pokazuje mi na bočnu stranu kola gde mu je ispisana firma (sa telefonom). Ja kao konačno shvatam i klimam glavom u stilu "aha! telefon! zvaću ma 100%!".
Stanicu kasnije izlazim, osvrćem se, nije tu, i lepo sujetno popunjena nastavljam ka prodavnici.

Ali to je bilo pre četiri godine.
U međuvremenu se dešavalo svašta i ništa suštinski konkretno i moje žensko srce dugo je obitavalo nenahranjeno.

I tako izlazim iz Prote Mateje i razmišljam kako bi to bajkovito bilo da doživim jedno pravo pravicijato, baš udarno, velikomudasto, ja Tarzan a ti Džejn... udvaranje. 
Ali mužjaci su ovih dana nešto... Valjda su pregaženi, overdozirani ovim ksenoestrogenima, nekako su pogrešno programirani, gubitnički, filozofsko/poetski/nemam šta da jedem, ali serem za desetoricu stilom života. A i ruku na srce, jesam matora kao Biblija, jesam u obavezama i da, moj fitilj se meri u nano jedinicama. Plus sam i bezobrazna, da razmažena i da, očekujem najbolje za sebe.
(...lele dunje ranke.)


I tako, potpuno nenadano stvorila sam magiju. Poželela sam želju jako, jako, jako, i onda je samo napustila. Kao onda za ručak u onom fensi restoranu, pa sam tamo vodila Mili sedam dana kasnije, iako mi nije verovala i dok sam je vodila, ni dok je naručivala, niti dok... I kao onda za sandale prošlog leta. 15 minuta do neverovatne manifestacije.
Govoreći o sandalama, novi par i nova haljina, onako jako ozbiljno erotično i još samo par delova borilačke opreme i spremna sam za ovu sezonu. U svakom smislu.


Ali nisam bila u toj novoj haljini, niti u novim sandalama. Stav pokisle kokoške sam napustila u onom trenutku kada je trebalo da skrenem u Njegoševu i produžim do SKCa. Tu kod piljare stajao je neki ker i počeo je besomučno da laje. Na mene ili na nešto iza mene, tek nisam imala želju da proveram. Noge su mi bile gole u kratkoj haljini, te sam se u smislu izbegavanja mogućeg ujeda odmah okrenula da pređem ulicu i nastavim na onoj strani.
I kao u filmu. Ja na prelaz, mamlaz se zaleće kolima iz Beogradske, škripi kao na Dejtona trkama, ja se vraćam korak unazad da propustim dotičnog mamlaza u skupim crvenim kolima i ene...
On dramski koči i daje mi blagoslov da pređem pešački ispred njega.
Prelazim, nastavljam svojim putem.
On naglo kreće u rikverc.
Ja mislim - neće valjda.
On - izleće iz kola.
Ja u sebi - o ne!
On staje ispred mene.


Lepo, sada imamo situaciju.
U tom trenutku kroz glavu mi prolazi onaj vic o Muji i Fati i razlici između batina i situacije, i sve se nadam da nećemo preći na next level. Ipak sam u popriličnim štiklama i za ultimativnu KAPAP taktiku "run before the fight starts" nemam osnovni uslov.


On se smeška. Na sebi ima belu košulju, crne pantalone, cipele a ne patike. I bio bi "onako" da u toj košulji nema zadenute naočare za Sunce (mislim, u pitanju je nekih 15 do 10 uveče). Crn, viši od mene (u štiklama od 12cm).
Ja se ne smeškam. Desna ruka mi je slobodna, u levoj je flaša sa koprivom. Na levom ramenu letnja platnena torba koja mi odvaljuje to isto rame s obzirom da u njoj imam tašnu, kišobran, plesne cipele i nunčake. Nunčake su, magarčino nad magarčinama, negde ispod svega toga, umesto da budu na vrhu.


-Izvini, moram nešto da ti kažem, on se i dalje smeška.


Ćutim, razrogačenih očiju. Nema nazad, nema napred, nema bežanja, manevri ograničeni.


-Moram da ti kažem da si uzela svu moju pažnju... Ti jesi uzela svu moju pažnju!


U suštini on je fasciniram što je išta, bolje reći iko, pa još suprotnog pola, uspelo da ga "opčini" (to je ipak bolji termin).
Moje razrogačene oči sada emituju signal u vidu jednog produženog upitnog "da".

-Čekaj, gde je osmeh? Da ti vidim osmeh?

U tom trenutku zvoni mu telefon. Vadi neki najnoviji ultra giga mega inkorporisani mudoid i odbija poziv kao nevažno je. Dok mi se u glavi razvija mogući dijalog "daj mi tvoj broj, neka, daj ti meni tvoj, pa ću ja tebe da zovem... nikada" samo mi prolazi kako bi on reagovao na to što ja imam model iz doba 2. srpskog ustanka, zbog kog se moja ćerka sa novim mudoidom stidi sopstvene majke.
I ne sviđa mi se. Uopšte. Ne zbog telefona, nego zato što ima onaj jako iskvaren gradski naglasak, onaj koji bi odgovarao nekom stilisti narodnjačkih zvezda. Ima neku boju glasa koja nije baršun, a izem ti mužjaka bez somotskog glasa. Gde se izgubi taj silni testosteron?
I zato što očekuje da ja sada padnem na kolena zato što je on opčinjen. Pa da li da se radujem što sam dobila mrvicu njegove pažnje? Ili da sam zahvalna nebesima što je ON konačno probuđen? Ili možda da kunem svoju sudbinu kvazi predsednice srpske Vike što ga je manifestovala u 3 sekunde? Ili, na kraju krajeva, da udarim sebi jedan hrkljuš onim nunčakama na dnu torbe čim se izvučem iz svega, ako se izvučem?

Moje oči sada emituju jedno produženo upitno "i". 
Moj mozak emituje direktive: manevri ograničeni, poljubac betona najopasniji protivnik, gole su ti noge, odraćeš se, imaš štikle - moguća povreda zgloba, ne klimaj glavom, ne izazivaj, ne sprdaj se, ti si dama, ne znaš da li je on gilipter, ne znaš da li je zaražen nekim virusom (tu mi sad igraju pred očima strukture i formule svih virusa redom koji počinju na slovo h), možda je mentalno skrenuo pa ne može da se kontroliše na bezobrazluk, ne vređaj - ti si gistro duhovno biće...


-Molim te, daj da se upoznamo, pruža mi ruku.


Valjda nije zaražen, pošto imam posekotinu na palcu od šivenja Miline suknje tog popodneva. A i zašto je toliko bitno da se rukujemo. Ja sam žensko, imam orjentalni mozak i mrzim da me dodiruje bilo ko ko nije moj muškarac i moja deca. Dobro i moj kućni ljubimac. Dakle, samo domaće životinje.
Ali, pružam mu ruku. Nežan je, to je ok.

U tom trenutku u ulicu ulaze neka siva kola i lik unutra počinje besomučno da trubi.

-Reci mi kako se zoveš?
-Zašto je to bitno?, pitam dok mi sada pred očima iskaču sva moja konspirativna imena, ali čudna žena beše Vera...

Lik i dalje trubi, a onda izlazi iz svojih kola. Ovo je šansa za beg. On se okreće nervozno ka liku, a ja u prolazu dobacujem 
-Stvarno obožavam muškarce sa velikim mudima, ali želim i mozak.
-Ali ja imam mozga, izgovara i gubi partiju, jer sam već iza, prelazim Beogradsku dok on maše onom vozaču i pravda se što je ostavio vrata kola širom otvorena.

Ok, želela sam vatromet. Dobila sam vatromet.
Nisam se pozabavila izgledom i karakterom udvarača. Dobila sam nešto što mi se ne sviđa.
Dva dana kasnije samo se nadam da ga nisam uvredila poslednjom rečenicom, jer, osim što je bio blago egoističan, ništa loše mi nije ni rekao, ni uradio.
Sa druge strane, MSM (mozak/srce/muda) je ono što želim, i ako nema to - a šta ima?
Uostalom, ja sam žensko u ovoj priči. Ja sam plemenita i retka divljač za lov. Jednorog od gorskog kristala, kako mi je Milan skoro rekao, slučajno prebačen iz paralelne dimenzije.
Molim, želim ceo tretman.
Dakle vatrometno udvaranje pravog MSMa sa tendencijom trajanja. 

U stvari, želim jednog dobrog, za spavanje udobnog mužjaka. Malo nezgrapnog po pitanju verbalizovanja, ali napunjenog testosteronom. Da, dubokog somotskog glasa i čistog srca. I tada kada me zaustavi, i tada kada zna da sam ja jedna i jedina za njega da me lovi vrlo pažljivo, vrlo uzbudljivo i konzumira vrlo slasno i beskrajno dugo.



 



I dok sam se spuštala niz Njegoševu još jednom sam vrtela ceo film u trajanju od par minuta i čudesila se sama sebi na munjevitom manifestovanju.

A posle se sve nešto mislim - magarice, idi uplati loto.