Hleba i igara

U septembru se stvari vraćaju u redovno stanje.

Dobro, možda malo ekstremnije.

Ali i to je život.

Relative position, kako nas je major učio.

Si ti moja beba?

Postoje knjige koje čekaju decenijama po bibliotekama da ih neko po prvi put otvori i zaista pročita.
Neke o mačevanju su čekale samo mene, kako mi je bibliotekarka u poverenju rekla.

Neke druge o muzici su bile za nju.


I postoje te teze da su devojčice iste na svoje očeve. U svakom smislu.

I odavno sam se oprostila od ideje da u njoj postoji makar išta što bi moglo da stigne od mog karaktera.
Sve do skoro...







Tu negde u njenim godinama sasvim slučajno (ne, nema slučajnosti, ne priznajem, ne dozvoljavam) on i ja smo se sreli.
Privukao me je prvo polako, na mamac, na udicu.
A onda me nije pustio.

Neko ko je umeo tako maestralno da me iznervira, još maestralnije da me poduči i najmaestralnije inspiriše.

I nisam mogla da ga napustim, jer svaki put kada bi se sreli, a to je bilo radnim danima oko podne (i zbog njega sam počesto kasnila u popodnevnu smenu u školi, i lagala zašto kasnim, te trole, te pala mreža),...slavuj je pevao uglavljen negde na Slaviji.






I samo zbog njega sećaću se nekih davnih leta u Futogu pored Dunava.
Knjige koje nosam sa sobom, neke sveske u koje piskaram, muzike koju vrtim u glavi.





Vrba na obali ispod koje sedim.
Bacam kamenčiće.
Onda razmišljam.
Pa bacam kamenčiće.
Onda se verem uz susedno drvo.
Pa padam u vodu.
Posle donosim konopac.
Te usavršavam tehniku da se klatim na njemu po 5 minuta dok ponovo ne padnem.
I usavršavam tehniku da moj kamen odskoči spektakularnih 11 puta po površini reke.

I onda opet sedim.





Ali Cile je već overila svo drveće u kraju i više su je zanimale neke druge moje priče.
I pričala sam joj o jednoj pesmi koja me je pratila po blokiranim ulica, po večitim demonstracijama koje su koračale paralelno sa mojim daljim školovanjem. I večeri kada peške prelazim most iznad Gazele i od nervnog sloma zbog umora i blokiranog saobraćaja me deli samo par "Tihomirovih pesama" i jedna za bejbe, i još samo jedna za put.





I onaj pakleni dan kada se vraćamo sa polja D u punom automobilu. Student prodekan je od mene već dobio nebrojeno mnogo pretnji smrću i kao alternativu mučenje, a zbog instrukcija u kretanju naše male ekipe i u tom trenutku je sedeo smušen i Suncem opaljen pozadi između Jelene i mog bivšeg muža, tada momka. Pavle i ja smo bili napred.
I tu negde između Medoševca i potrage za upravnom zgradom u Baroševcu nađoh se na sred mosta. U stvari na kraju mosta. Tamo oko kopova putevi su presečeni cevovodima, a mostovi preko njih su građeni samo do pola. S obzirom da ti putevi i ti-polu mostovi služe samo za transportere čudesni graditelji su računali na inerciju i slobodan prelet, a nisu računali na gomilu studenata na praksi u omanjem automobilu.
Ok, sad ili nikad, pomislila sam i prelomila. Kavaljerski Pavlov predlog da on vozi odbačen je jednoglasno, mojim jedinim glasom... Onda sam otišla poprilično u rikverc i poručila ekipi pozadi da se dobro drži. A posle sam samo krenula i dodala gas.

Let je trajao prekratko, ali je bilo kao u filmovima. I nekako se za nama čulo još samo ovo..





Ali Cileta je zapravo zanimala samo ona jedna priča. Prvi dečko, naravno.
Jao, težak je to bio uzdah.
Trebalo bi kopati po mozgu.
I kopati.
A mrzi me.
I decenijama je nebitno.





E da, setila sam se i tog dana. Naravno, rat je buktao na sve strane, praćen glupošću, strašću (koja uvek ide pod ruku sa glupošću) i padom u svakom smislu.
Oni su izašli sa akademije... u tenkovima. Ja sam stajala na Bulevaru mira, tu ispred zgrade i čekala da se putujući cirkus udalji kako bih mogla da pređem ulicu. I ponovo, kao u filmu, njegova glava izlazi iz onog otvora iznad. U prvi mah ga ne prepoznajem, nikada ga ranije nisam videla sa šlemom na glavi, ali on urla. Urla dok tenkovi oru asfalt. Imam 18 godina i on urla da ga čekam dok se ne vrati iz rata. Imam 18 godina i Tihomir mi je upravo desetak minuta pre toga pustio Etu i zabetonirao me.
Mladi potporučnik je upravo krenuo na vrlo interesantno turističko putovanje.
Moj put je bio malo drugačiji.
 





Da, trajalo je godinama. I prekidalo se. I trajalo.
Kao da smo bili vezani lancima jako dugo.
Sada 20 godina kasnije, eeej 20 godina kasnije, ne osećam ama baš ništa. Jedva sam ga prepoznala kada sam ga videla, skoro da nisam.
Nema ničega.
Da sam bila malo pametnija ne bih se petljala sa njim. Da sam bila pametnija bila bih bez dečka još... dugo, dugo.
Ali, vodeći se tom logikom, ni sa njenim ocem ne bih bila. A onda ne bi bilo ni nje. Sa njegovim genima, mimikom, telom, licem, nekim navikama koje me zasmejavaju i nekim koje me izluđuju.

Ali, tu sam i ja. I poneko parčence mene.
U njoj.
Ono što nam je Tihomir ostavio u amanet.
Muziku.

Prvi draft

Ujutru izađem da se sunčam i da diktiram priču.
Mikrofon nije baš najidealniji, pa izgleda kao da nameravam da pojedem celu spravicu.

Sedim na klupi polugola i pričam.
To što imam.

Negde u pozadini glave smišljam načine na koje mogu da odvedem Džonija u Maleziju.
Tamo postoji klinika koja tačno i za svagda može da reši problem.

I onda bi trebalo da svratimo do Kuala Lumpura, da ne ispadne da smo samo gledali malezijske njive, neko selo i lokalne svinje.
I trebalo bi da se nakupujemo budalašina u kineskoj četvrti.
I najedemo koječega.
I ako ne dobijemo proliv pre povratka kao da ništa nismo ni uradili.

Ali povratne karte koštaju poprilično i van sezone.

I sedim i sunčam se, pričam i radim.
Treba povezati neke kreativne ljude.
Treba zaraditi pare.

O Tunguziji, Filadelfiji i ostalom...

5 minuta

"There is no logical impossibility in the hypothesis that the world sprang into being five minutes ago, exactly as it then was, with a population that ‘remembered’ a wholly unreal past. There is no logically necessary connection between events at different times; therefore nothing that is happening now or will happen in the future can disprove the hypothesis that the world began five minutes ago."

The Analysis of Mind, 1921
Bertrand Russel

Saobražavanje krdu

Ova poslednja tvrdnja da smo suočeni sa alternativom: prosvetljenje ili ludilo, možda zvuči zapanjujuće, ali je, po mom mišljenju, osnažuju činjenice koje se mogu zapaziti. Dok se psihijatrija bavi pitanjem zašto neki ljudi polude, pravo pitanje je zašto većina ljudi ne poludi. S obzirom na čovekov položaj u svetu, njegovu izdvojenost, usamljenost, nemoć i njegovu svest o svemu ovom, očekivalo bi se da će ovaj teret premašati čovekove snage i da će se on doslovno "raspasti" od napora. Većina ljudi izbegava ovaj ishod kompenzacionim mehanizmima, kao što su premoćna ustaljenost života, saobražavanje krdu, traganje za moći, ugledom i novcem, oslanjanje na idole (koje, u okviru religioznih kultova, dele sa drugima), požrtvovani mazohistički život, narcisoidna naduvenost - ukratko, postajući bogalji. Pod uslovom da deluju, ovi kompenzacioni mehanizmi mogu do izvesne mere da održe mentalno zdravlje. Jedino temeljno rešenje koji istinski savlađuje potencijalno ludilo jeste pun, produktivan odazov svetu, čiji je najviši vid - prosvetljenje.

Erih From
Derepresija i prosvetljenje 

Well, you don't need a money when you like that, do you honey?

Ženama je urođeno još iz pećinskog doba da se kreću u formacijama. Da se štite i drže za strah.
Ali unatoč svojoj ženskoj prirodi ja idem sama.

Na displeju je 21:19 kada ustajem sa sedišta dok trola polako uplovljava na Studentski trg. Sima drži trening na Kališu i završiće za sat vremena. Onda će doći i on, ali u tom trenutku ja ću krenuti nazad. Posle će me pitati zašto se nismo sreli. Voleo bi da me ima u svojim redovima. On uvek želi borbene ženke koje umeju da plešu. Mogu da izvedu odlične koreografije.

Igor je u tom trenutku upravo završio trening na Adi sa mojim momcima. Sada verovatno sede u onom kafiću gde smo provodili večeri prošlog avgusta. Možda sada, u ovom trenutku, dok mislim na njih i oni misle na mene.
Prestajem.
Od septembra moj trener je Miloš.
I to je to.

Izlazim pomalo nesigurna na tako visokim štiklama. Nove plesne, tamno metalik-sive. Idu uz srebrnu tašnicu.
Prelazim ulicu i probijam se kroz kibicere u transu.

Plesne žene se prepoznaju po šljaštećim cipelama, pažljivo odabranom nakitu i standardno erotičnim haljinama.
Na ulici možda i delujem neobično, ali sada i ovde na Platou sasvim sam uklopljena.

Četvrtak je veče za ballroom dancing, nedeljom ide salsa latino. Petkom je latino popodne na Adi. Nedeljom tango praktika ispod Hilandarske, a utorkom u Resavskoj.
Dani su ispunjeni kad god mogu da stignem od posla.

I dok se probijam kroz publiku već vidim sedeće ženke kako posmatraju parove sa tugom u očima i njihove muške pratnje kako im padaju vilice i kako ne mogu da dođu sebi da lošiji primerci od njih mogu da odvoje tako zgodne devojke. Dakle, već mi se ukazuje, od septembra imaćemo nove polaznike u svim školama. Ovo je odlično urađen marketing.

Ne želim da sedim, niti da ispijam išta, niti duvanim.
Pogotovo i nikako da umno filozofiram.

Vasa je DJ noćas i nadam se da je dobavio neku tango muziku.
Pogledom tražim Miloša ili Peđu. Milan tamo u daljini kosi sve slučajne prolaznike i imam osećaj da će ga neko sačekati sa motkom zbog tolikog mahanja u toku plesa.

Neočekivani susret sa par dugogodišnjih udvarača koji su u međuvremenu odustali.

-Hoćeš da igramo?, pitam ga sa osmehom.
-Ne, ne. Sedim tu... sa društvom.

Ok, to mi je kazna što mesecima odbijam njegov poziv na piće. Preživeću. Okrećem se i momak do mene pruža ruku.
Uvek postoji alternativa, pogotovo u drugim školama.
Taman treba da se družimo, da učimo iz različitosti, tešim se uz traljav ča-ča, ali makar igram.

U toku uljudnog zahvaljivanja iza njegovih leđa vidim profesora kako pokislo sedi sam za stolom skroz pozadi.
Žene su poznate i po odličnom perifernom vidu.

Jedva je čekao, ionako je bio ubeđen da će to biti propao četvrtak.

I konačno uživam.

Miloš se pojavljuje i baca signale, ali sada je kasno, već sam rekla profesoru da ćemo igrati do god možemo. A prof je dobar, štaviše, za baćatu i bosanovu - odličan.

U svakom slučaju, kao i na svakom treningu, imam zaštićene palčeve na nogama, samo što se to u ovim cipelama ne vidi. Nemam se zarad čega brinuti, osim što proklizavam po onim platonskim pločama. Ali profesor me drži.

I onda se pojavljuje mali plavi. "Mali" ima metar i 90, i deset godina je mlađi od mene.

Prolazi, vidi me. Odlazi na drugu stranu gde može neometano da me posmatra. I samo stoji.

Njega sam srela zimus u danseriji. Pomogla sam mu par puta, naučila ga neke finte, bila fina i nismo se sretali mesecima. Onda se pojavio u junu. Sedeo je na bini dok smo mi vitlali dole po sali i pažljivo me posmatrao. Gađao.
U prvi mah pomislila sam da je neko drugi, neko iz prošlosti, ali nije. Na daljinu je sličnost zapanjujuća.
Sledećih večeri pitao me je za Mili, mislio je da mi je sestra. Bio je zbunjen par minuta i kao da je doneo odluku da je nebitno to što mi je ćerka. Rekla sam mu da sam matora, odgovorio je da nisam. I rekla sam mu da u julu neću moći na igranke, odgovorio je da to nije važno, ćekaće me u avgustu.
Ionako me gleda mesecima svako veče. Kupio je neke Jocine diskove gde su moji snimci. Odlično, pomislila sam, sada imam cela dva obožavatelja mog kinematografsko-igračkog umeća te ću uskoro početi i da dajem autograme. 
Stvarno u avgustu, bio je tu u pozadini i čekao je.

Ali profesor me je rezervisao do god sam mogla da ostanem.

I negde, nekih pola sata kasnije u sred okreta samo mi je bljesnulo ispred očiju. Jedan avgust par godina ranije. Popodne dok radim neke ozbiljne stvari na kompu, zatim odlazim da hodam po šumi i kako se vraćam kući. Kako otvaram orman, posmatram haljine i ponovo ga zatvaram.
I kako više od svega na svetu želim da igram negde uz reku i da me neko zagrli, ali onako iskreno iz srca, da nekom budem dragocena.
I kako me čekaju bolničke alternative.

Želja mi je ispunjena, shvatam u trenutku. I shvatam zašto je došlo do svega toga i koje su lekcije, i zbog čega sam bila stavljena u karantin.
I zaštićena na neki način od onoga što se kasnije dešavalo.

I dok završavam okret zahvaljujem se svemu što je bilo oduzeto od mene. I konačno mi je jasno da je uvek blagosloveno sve što se oduzima.
I znam da ću se za dve godine kroz bljesak setiti ovog trenutka tada kada jedna druga planeta zauzme istu ovu stepenu poziciju.

I nastavljam igru.  

Zahvaljujem se profesoru i okrećem da se probijem do svoje tašne ostavljene kraj Vasinog kompa. I tu me blokira mali. Uzima me za ruke i vraća na podijum.
Usput objašnjavam da imam vremena samo za još jedan ples i onda definitvno idem.

I osećam kako je nervozan tih par minuta i kako je ubrzao više no što treba, i kako se pravi da je smiren. I onda se zahvaljujem, ali on me grli vrlo čvrsto oko struka i vodi. Uzima, pa mi dodaje tašnicu i ponovo grli.
Ljubi me u obraz, ali tako da je moja glava između njegovog ramena i lica. I nemam gde. Šapućem mu još jednom kako mi je bilo drago što smo igrali, a on na to klimne glavom i privuče me sebi, tako da hoću neću moram da ga poljubim. U obraz naravno.
I tek tada je zadovoljan.

Udahne miris mog parfema i pušta me uz ono -Hoćeš da te otpratim?
-Ne, neka... sve je u redu.

Želela sam da kažem - Ne brini, umem da se branim, međutim setila sam se da su ovo poslednje nedelje kako sam samo žensko i kako o tajlandskom boksu i svim ostalim zanimacijama apsolutno ne želim da razmišljam. U stvari, baš bi bilo lepo da me otprati, da me štiti makar na neko vreme.

Ali trola je na stanici i dajem vozaču znak da me sačeka dok besomučno i samoubistveno trčim na stravičnim štiklama.

Smešim se do kuće.
I smišljam prave priče koje će se ispisati i debelo isplatiti u tačno planirano vreme.

Za sada... jedna ogromna želja je ispunjena.

Neočekivano

Sredinom jula smo prošle tim uglom Prote Mateje na putu ka danseriji.
I pokazala sam joj.

Nije verovala svojim očima.

-Pa ja bih prošla pored nje hiljadu puta i ne bih je videla, rekla je fascinirano.





-Nisam je ni ja videla sve ove mesece, sve do sada. Sakrila se. Prosto nije emitovala energiju da je tu. Morala je da se održi u životu.





Pogledaj samo kako je ukošena ka sigurnosti. Sasvim da raste na ivici, a da je neko od prolaznika ne zakači.





I pogledaj koji se sve seks tu odvija...
Tako sam je i registrovala.






-Ali kako je ja nisam videla? Vidi koliko je velika. Stvarno bih prošla pored nje kao da ne postoji.





-Nauči da slušaš. Onda ćeš početi da osećaš i samo će ti se u jednom trenutku otvoriti oči. Samo oslušni i videćeš paralelni svet kako živi tu u prolazu, u pukotinama, u trunčicama.
Samo slušaj.

-Mislim da shvatam. U stvari, čujem.
Čujem...





Ah da... U pitanju je lekovita biljka divizma ( Verbascum_thapsus).

Moj drugi laptop

U gradu

I dalje se glupiram razmišljanjima sme li žena mojih godina da nosi dvodelni kupaći.
Ona mi na to uvek dobaci da lupam gluposti... i da ne zaboravim da je najvažnija stvar na jednoj ženi osmeh.
(Inače, prodaje moje filozofije.)

I nekako uvek nađemo društvo gde godine, oblik, maniri ili štagod ne vrede ni pišljiva boba.
Gde se samo vrednuje osmeh.

Bežični prenos

Ne mogu da se suzdržim.
Ne znam zašto.

Ponovo staro osećanje.
Ponovo sećanje na dodir.
Sedim mu u krilu.
Naslonjena na njegova kolena dok gledamo nešto na kompu.
Posmatram mu šake.
Oči.
Liniju od vrata ka ramenu.
Sedim
na njemu.

Elektroni putuju.
Ponovo.

Čuvam dokumentaciju

Počela je da se zanima origamijem.







Te joj je, u tom smislu, i priprećeno da joj sleduju epske batine bude li se igrala važnim papirima.