Well, you don't need a money when you like that, do you honey?

Ženama je urođeno još iz pećinskog doba da se kreću u formacijama. Da se štite i drže za strah.
Ali unatoč svojoj ženskoj prirodi ja idem sama.

Na displeju je 21:19 kada ustajem sa sedišta dok trola polako uplovljava na Studentski trg. Sima drži trening na Kališu i završiće za sat vremena. Onda će doći i on, ali u tom trenutku ja ću krenuti nazad. Posle će me pitati zašto se nismo sreli. Voleo bi da me ima u svojim redovima. On uvek želi borbene ženke koje umeju da plešu. Mogu da izvedu odlične koreografije.

Igor je u tom trenutku upravo završio trening na Adi sa mojim momcima. Sada verovatno sede u onom kafiću gde smo provodili večeri prošlog avgusta. Možda sada, u ovom trenutku, dok mislim na njih i oni misle na mene.
Prestajem.
Od septembra moj trener je Miloš.
I to je to.

Izlazim pomalo nesigurna na tako visokim štiklama. Nove plesne, tamno metalik-sive. Idu uz srebrnu tašnicu.
Prelazim ulicu i probijam se kroz kibicere u transu.

Plesne žene se prepoznaju po šljaštećim cipelama, pažljivo odabranom nakitu i standardno erotičnim haljinama.
Na ulici možda i delujem neobično, ali sada i ovde na Platou sasvim sam uklopljena.

Četvrtak je veče za ballroom dancing, nedeljom ide salsa latino. Petkom je latino popodne na Adi. Nedeljom tango praktika ispod Hilandarske, a utorkom u Resavskoj.
Dani su ispunjeni kad god mogu da stignem od posla.

I dok se probijam kroz publiku već vidim sedeće ženke kako posmatraju parove sa tugom u očima i njihove muške pratnje kako im padaju vilice i kako ne mogu da dođu sebi da lošiji primerci od njih mogu da odvoje tako zgodne devojke. Dakle, već mi se ukazuje, od septembra imaćemo nove polaznike u svim školama. Ovo je odlično urađen marketing.

Ne želim da sedim, niti da ispijam išta, niti duvanim.
Pogotovo i nikako da umno filozofiram.

Vasa je DJ noćas i nadam se da je dobavio neku tango muziku.
Pogledom tražim Miloša ili Peđu. Milan tamo u daljini kosi sve slučajne prolaznike i imam osećaj da će ga neko sačekati sa motkom zbog tolikog mahanja u toku plesa.

Neočekivani susret sa par dugogodišnjih udvarača koji su u međuvremenu odustali.

-Hoćeš da igramo?, pitam ga sa osmehom.
-Ne, ne. Sedim tu... sa društvom.

Ok, to mi je kazna što mesecima odbijam njegov poziv na piće. Preživeću. Okrećem se i momak do mene pruža ruku.
Uvek postoji alternativa, pogotovo u drugim školama.
Taman treba da se družimo, da učimo iz različitosti, tešim se uz traljav ča-ča, ali makar igram.

U toku uljudnog zahvaljivanja iza njegovih leđa vidim profesora kako pokislo sedi sam za stolom skroz pozadi.
Žene su poznate i po odličnom perifernom vidu.

Jedva je čekao, ionako je bio ubeđen da će to biti propao četvrtak.

I konačno uživam.

Miloš se pojavljuje i baca signale, ali sada je kasno, već sam rekla profesoru da ćemo igrati do god možemo. A prof je dobar, štaviše, za baćatu i bosanovu - odličan.

U svakom slučaju, kao i na svakom treningu, imam zaštićene palčeve na nogama, samo što se to u ovim cipelama ne vidi. Nemam se zarad čega brinuti, osim što proklizavam po onim platonskim pločama. Ali profesor me drži.

I onda se pojavljuje mali plavi. "Mali" ima metar i 90, i deset godina je mlađi od mene.

Prolazi, vidi me. Odlazi na drugu stranu gde može neometano da me posmatra. I samo stoji.

Njega sam srela zimus u danseriji. Pomogla sam mu par puta, naučila ga neke finte, bila fina i nismo se sretali mesecima. Onda se pojavio u junu. Sedeo je na bini dok smo mi vitlali dole po sali i pažljivo me posmatrao. Gađao.
U prvi mah pomislila sam da je neko drugi, neko iz prošlosti, ali nije. Na daljinu je sličnost zapanjujuća.
Sledećih večeri pitao me je za Mili, mislio je da mi je sestra. Bio je zbunjen par minuta i kao da je doneo odluku da je nebitno to što mi je ćerka. Rekla sam mu da sam matora, odgovorio je da nisam. I rekla sam mu da u julu neću moći na igranke, odgovorio je da to nije važno, ćekaće me u avgustu.
Ionako me gleda mesecima svako veče. Kupio je neke Jocine diskove gde su moji snimci. Odlično, pomislila sam, sada imam cela dva obožavatelja mog kinematografsko-igračkog umeća te ću uskoro početi i da dajem autograme. 
Stvarno u avgustu, bio je tu u pozadini i čekao je.

Ali profesor me je rezervisao do god sam mogla da ostanem.

I negde, nekih pola sata kasnije u sred okreta samo mi je bljesnulo ispred očiju. Jedan avgust par godina ranije. Popodne dok radim neke ozbiljne stvari na kompu, zatim odlazim da hodam po šumi i kako se vraćam kući. Kako otvaram orman, posmatram haljine i ponovo ga zatvaram.
I kako više od svega na svetu želim da igram negde uz reku i da me neko zagrli, ali onako iskreno iz srca, da nekom budem dragocena.
I kako me čekaju bolničke alternative.

Želja mi je ispunjena, shvatam u trenutku. I shvatam zašto je došlo do svega toga i koje su lekcije, i zbog čega sam bila stavljena u karantin.
I zaštićena na neki način od onoga što se kasnije dešavalo.

I dok završavam okret zahvaljujem se svemu što je bilo oduzeto od mene. I konačno mi je jasno da je uvek blagosloveno sve što se oduzima.
I znam da ću se za dve godine kroz bljesak setiti ovog trenutka tada kada jedna druga planeta zauzme istu ovu stepenu poziciju.

I nastavljam igru.  

Zahvaljujem se profesoru i okrećem da se probijem do svoje tašne ostavljene kraj Vasinog kompa. I tu me blokira mali. Uzima me za ruke i vraća na podijum.
Usput objašnjavam da imam vremena samo za još jedan ples i onda definitvno idem.

I osećam kako je nervozan tih par minuta i kako je ubrzao više no što treba, i kako se pravi da je smiren. I onda se zahvaljujem, ali on me grli vrlo čvrsto oko struka i vodi. Uzima, pa mi dodaje tašnicu i ponovo grli.
Ljubi me u obraz, ali tako da je moja glava između njegovog ramena i lica. I nemam gde. Šapućem mu još jednom kako mi je bilo drago što smo igrali, a on na to klimne glavom i privuče me sebi, tako da hoću neću moram da ga poljubim. U obraz naravno.
I tek tada je zadovoljan.

Udahne miris mog parfema i pušta me uz ono -Hoćeš da te otpratim?
-Ne, neka... sve je u redu.

Želela sam da kažem - Ne brini, umem da se branim, međutim setila sam se da su ovo poslednje nedelje kako sam samo žensko i kako o tajlandskom boksu i svim ostalim zanimacijama apsolutno ne želim da razmišljam. U stvari, baš bi bilo lepo da me otprati, da me štiti makar na neko vreme.

Ali trola je na stanici i dajem vozaču znak da me sačeka dok besomučno i samoubistveno trčim na stravičnim štiklama.

Smešim se do kuće.
I smišljam prave priče koje će se ispisati i debelo isplatiti u tačno planirano vreme.

Za sada... jedna ogromna želja je ispunjena.