Si ti moja beba?

Postoje knjige koje čekaju decenijama po bibliotekama da ih neko po prvi put otvori i zaista pročita.
Neke o mačevanju su čekale samo mene, kako mi je bibliotekarka u poverenju rekla.

Neke druge o muzici su bile za nju.


I postoje te teze da su devojčice iste na svoje očeve. U svakom smislu.

I odavno sam se oprostila od ideje da u njoj postoji makar išta što bi moglo da stigne od mog karaktera.
Sve do skoro...







Tu negde u njenim godinama sasvim slučajno (ne, nema slučajnosti, ne priznajem, ne dozvoljavam) on i ja smo se sreli.
Privukao me je prvo polako, na mamac, na udicu.
A onda me nije pustio.

Neko ko je umeo tako maestralno da me iznervira, još maestralnije da me poduči i najmaestralnije inspiriše.

I nisam mogla da ga napustim, jer svaki put kada bi se sreli, a to je bilo radnim danima oko podne (i zbog njega sam počesto kasnila u popodnevnu smenu u školi, i lagala zašto kasnim, te trole, te pala mreža),...slavuj je pevao uglavljen negde na Slaviji.






I samo zbog njega sećaću se nekih davnih leta u Futogu pored Dunava.
Knjige koje nosam sa sobom, neke sveske u koje piskaram, muzike koju vrtim u glavi.





Vrba na obali ispod koje sedim.
Bacam kamenčiće.
Onda razmišljam.
Pa bacam kamenčiće.
Onda se verem uz susedno drvo.
Pa padam u vodu.
Posle donosim konopac.
Te usavršavam tehniku da se klatim na njemu po 5 minuta dok ponovo ne padnem.
I usavršavam tehniku da moj kamen odskoči spektakularnih 11 puta po površini reke.

I onda opet sedim.





Ali Cile je već overila svo drveće u kraju i više su je zanimale neke druge moje priče.
I pričala sam joj o jednoj pesmi koja me je pratila po blokiranim ulica, po večitim demonstracijama koje su koračale paralelno sa mojim daljim školovanjem. I večeri kada peške prelazim most iznad Gazele i od nervnog sloma zbog umora i blokiranog saobraćaja me deli samo par "Tihomirovih pesama" i jedna za bejbe, i još samo jedna za put.





I onaj pakleni dan kada se vraćamo sa polja D u punom automobilu. Student prodekan je od mene već dobio nebrojeno mnogo pretnji smrću i kao alternativu mučenje, a zbog instrukcija u kretanju naše male ekipe i u tom trenutku je sedeo smušen i Suncem opaljen pozadi između Jelene i mog bivšeg muža, tada momka. Pavle i ja smo bili napred.
I tu negde između Medoševca i potrage za upravnom zgradom u Baroševcu nađoh se na sred mosta. U stvari na kraju mosta. Tamo oko kopova putevi su presečeni cevovodima, a mostovi preko njih su građeni samo do pola. S obzirom da ti putevi i ti-polu mostovi služe samo za transportere čudesni graditelji su računali na inerciju i slobodan prelet, a nisu računali na gomilu studenata na praksi u omanjem automobilu.
Ok, sad ili nikad, pomislila sam i prelomila. Kavaljerski Pavlov predlog da on vozi odbačen je jednoglasno, mojim jedinim glasom... Onda sam otišla poprilično u rikverc i poručila ekipi pozadi da se dobro drži. A posle sam samo krenula i dodala gas.

Let je trajao prekratko, ali je bilo kao u filmovima. I nekako se za nama čulo još samo ovo..





Ali Cileta je zapravo zanimala samo ona jedna priča. Prvi dečko, naravno.
Jao, težak je to bio uzdah.
Trebalo bi kopati po mozgu.
I kopati.
A mrzi me.
I decenijama je nebitno.





E da, setila sam se i tog dana. Naravno, rat je buktao na sve strane, praćen glupošću, strašću (koja uvek ide pod ruku sa glupošću) i padom u svakom smislu.
Oni su izašli sa akademije... u tenkovima. Ja sam stajala na Bulevaru mira, tu ispred zgrade i čekala da se putujući cirkus udalji kako bih mogla da pređem ulicu. I ponovo, kao u filmu, njegova glava izlazi iz onog otvora iznad. U prvi mah ga ne prepoznajem, nikada ga ranije nisam videla sa šlemom na glavi, ali on urla. Urla dok tenkovi oru asfalt. Imam 18 godina i on urla da ga čekam dok se ne vrati iz rata. Imam 18 godina i Tihomir mi je upravo desetak minuta pre toga pustio Etu i zabetonirao me.
Mladi potporučnik je upravo krenuo na vrlo interesantno turističko putovanje.
Moj put je bio malo drugačiji.
 





Da, trajalo je godinama. I prekidalo se. I trajalo.
Kao da smo bili vezani lancima jako dugo.
Sada 20 godina kasnije, eeej 20 godina kasnije, ne osećam ama baš ništa. Jedva sam ga prepoznala kada sam ga videla, skoro da nisam.
Nema ničega.
Da sam bila malo pametnija ne bih se petljala sa njim. Da sam bila pametnija bila bih bez dečka još... dugo, dugo.
Ali, vodeći se tom logikom, ni sa njenim ocem ne bih bila. A onda ne bi bilo ni nje. Sa njegovim genima, mimikom, telom, licem, nekim navikama koje me zasmejavaju i nekim koje me izluđuju.

Ali, tu sam i ja. I poneko parčence mene.
U njoj.
Ono što nam je Tihomir ostavio u amanet.
Muziku.