Hendershot-ov generator

Do u detalj kako se pravi.
Pa ko voli nek izvoli.
Stvarno nije komplikovano, ali sam u fazi da me mrzi da motam bakarnu žicu.
Moram malo da odmorim.

Nerešiv deo jednačine, tzv. imaginarni ostatak

Uopšte nije teško doneti odluku, preseći i otići.
I držati se toga.

Problem je...
Problem je isterati iz glave taj osećaj ujutru dok se budim.

Posle je lako.
Stavim slušalice u uši i bubanj i bubanj i bubanj i bas.
Ali je jutro problematično.

Ananda

Sunce je sa Merkurom u Lavu, a Mesec sedi u Rohini nakšatri.
I zajedno formiraju Budha-Aditya yogu.

I setih se Bakija kad je ušao u Hare Krišnu, još smo bili valjda tek na početku druge godine u srednjoj školi. I kako me je izluđivao recitovanjem Bhagavat Gite iza mojih leđa na sred matematike.
I kako se molio Krišni da mu pomogne oko kontrolnog koji ne da veze nije imao da uradi, nego se nije ni spremao.
I kako mu ja dajem da prepiše sve.
I kako se on ponovo zahvaljuje Krišni.

I kako ta knjiga danima i danima, i mesecima i godinama putuje po Banjici, i Karaburmi i u Indiju.
I kako se on vraća.
I kako se grlimo na sred banjičke pijace.

I kako prolaze godine i decenije, i onda ja uzimam da je čitam. Prvo Ramajanu, kao obavezno štivo, pa Bhagavat Gitu, a za njom i Mahabharatu.
I kako nosam te knjige po plesnim školama i borilačkim salama.

I danas se eto obrazuje ta Budha-Aditya yoga i znači inteligenciju.
Začudo probudila sam se jutros sa vrlo kristalno jasnim saznanjem da sam brljiva. Neopevano, nedokazivo, užasno-matoro a opet - brljiva. Zastrašujuće brljiva.
I okružena ljudima koji savršeno verbalizuju, racionalizuju, prosvetljeni su i produhovljeni.

A ja?

Pre neki dan sam počela da jedem sirovo meso.
Počela sa goveđom džigericom.
O da.
Povredila svetinju.

Jer "nema oslobođenja zbog patnje, preko patnje i zbog prestanka patnje".

Sedela sam mu u krilu, ležala ispod njega, umirala na zemlji zbog njega, stajala iza njega u borbenim formacijama, rađala zbog njega, jela i gladovala zbog njega. Sve sam bila samo zbog njega.

I kada je krenuo da pokuša da se izbegne Kurukšetra rat, glavni Kaurava je naložio da mu se uz put bacaju cvetne latice, da žene pevaju, da se pred njega iznesu hrana i dragulji, on je stigao sam, seo u ugao i uzeo samo čašu vode.
-Nemojte da se glupirate, to me ne interesuje, otprilike im je rekao. Pokušao je, ali rat je bio neminovan.  


Kada je trebalo da počne napad Arđuna ga je pitao zašto mora da ubija, odgovorio mu je da tako treba da se desi i neka se desi.

A onda je par hiljada godina kasnije uvaženi swami, guru i presvetli dopisivao svoje komentare gde je umno obrazložio kako je to u stvari ubijanje zbog principa vere. "Princip vere" nije objasnio, ali sam uvaženom guruu, swamiju i presvetlom rekla da pali, da šeta, da prvo opere svoju činiju, a posle može da pere i sve ostalo i lično.
I zagrizla parče goveđe džigerice.

Neka cveta hiljade cvetova. I neka su cvetovi i mirisni i lepi, i smrdljivi i ružni, i brljivi ovako kao ja.

I kada je stao ispred Arđune, rekao mu je da se ne plaši i da će mu u sred bitke pokazati svoju suštinu.
I zasijalo je milijarde sunaca.

Ma jedno je moralo da bude brljivo.
Ovako kao ja.


I kada je njegov bedni prijatelj došao da mu ponudi samo jednu činijicu pirinča i da moli da ga oslobodi gladi i siromaštva, on ga je ponudio kraljevskom trpezom.
Čovek je samo osetio stid što donosi bedan poklon.
Ali Krišna je prihvatio i blagoslovio i umnogostručio.
Svako bedno zrno pirinča pretvorio je u mnoštvo i u blago, i u milijarde sunaca.

I ja tako godinama vadim iz džepova komade bakarne žice i kondenzatore i pola čačkalice, i parče od pertle.
Sva moja blaga.
I sve mu dajem, svega se rešavam.
A najviše starih učenja.

I kako posle kišnog prepodneva izlazi Sunce, tako i ja pronalazim jednu staru stvar.
Onako teško sektašku.
I puštam je što glasnije.
I igram.

Danas je Krišnin rođendan.


I boli me briga za veroispovesti, za kanone i sve redom.
U sjaju milijardu sunaca ovo jedno brljivo igra danas ceo dan.

HPA putanja

Morala sam da pokušam, da iskusim to na sebi.
Preko 3 grama jedne vrste amino-kiseline uz 150mg cinka, stravična doza. Danima. Pa onda druga amino-kiselina.

Osetila sam tačno tamo gde je i trebalo. Prvo tok u medula oblongata, zatim udar kao fontana u hipotalamusu, pa ide u pituitarnu, pa se posle prebacuje dole u adrenalne.
U glavi putuje iz medule sa obe strane korteksa, sretne se napred, pa se vrati kroz corpus callosum.

Ležala sam danima kao u komi. Ustajala sa stravičnim vrtoglavicama. Sastavljala se, sabirala i oduzimala kako bih izigravala normalno ljudsko biće.

U danima pre toga prebacila sam se namerno na glikolizu, a zvuk je bio nož, bol koji se samo vrištanjem anulirao. Pečat autizma.
A onda sam se vadila iz te rupe. Da shvatim mehanizam.
Pa sam tu natrčala na disleksiju. Sa zaprepašćenjem sam gledala u slova na ekranu koja ispisuju sasvim drugo od onog što želim. I kako se nešto što teško iskopavam iz uma pretavara u nerazumljive redove prepune grešaka. I kako mi prsti uvek trče ka pogrešnoj tipki tastature.

I noću. Mrtvi su dolazili. Grlili me i samo meni šaputali neke njima važne tajne. On je ponovo umirao na mojim rukama i budila sam se sleđena od straha i sa osušenim suzama. Ali to sam znala. Ono što nisam rekla mi je moja pokojna i bivša svekrva.
I nisu njene reči bile te koje su me uzdrmale, bio je to njen zagrljaj, miris, dodir njene garderobe i kože. Kako se držala uz mene u toku celog sna.
I kako čeka da Mili još malo poraste pa da počne da je uči.
Kroz snove.

Prošla sam kroz proces, iskusila ga, shvatila mehanizam.
I izašla.

Rich white girl song

Sada je u fazi samo libanske hrane.
I samo pravi tiramisu ulicu dalje.
I samo original patike.
Kod Kineza više neće ni da primiriše.
Ni zbog tegle tahinija, niti zbog soka od kokosa.
A iz tržnih centara izlazi naoružana kesama.
Sama i samouverena.

Može joj se.
Ja obezbeđujem.

Zbog Marsa

Moj mozak je napravio jedno cak.
Samo sekunda.
I to me je koštalo pesnice pravo u glavu.

Na sreću upala je nekako ispod oka i odmah do nosa.
On se izbezumio, ja nisam.
Očekivala sam bol, ali se pojavio samo čudan osećaj u sinusnim šupljinama i ništa više.
Oko na mestu i nos ne polomljen, super sam prošla.

I onda sekundu kasnije samo sam podmestila dlan i krv je jurnula.
Jeste, skakanje, maramice, voda, odgovaranje na pitanja dok mi je kroz glavu prolazila ona završna scena iz Rokija.
Pet minuta kasnije, pet maramica kasnije, uzela sam ogledalce iz tašne obrisala ubrljano lice, pažljivo izduvala nos i to je bilo to.
Ustala i nastavila borbu sa prvim koji mi je naleteo.

Pogledala sam krvave maramice još jednom pošto sam prešla ulicu i ubacila ih u kantu.
I produžila dalje.

Samo to

I dovoljno je za danas.

U prošloj epizodi - U rana jutra dok lišće pada i bogati plaču (a siromašni nemaju vremena za trivijalije)

Šta se dešavalo u prethodnoj epizodi:
Mohamad je obavestio Evanhelinu da je iznenada prešao pola planete i da se trenutno nalazi na Kipru, gde je u poseti porodici i radi nekih biznis planova. Evanhelina je bila zbunjena, ne samo zbog Mohamadove geografske blizine, koja je implicirala njihov susret u bliskoj budućnosti, već zato što je ne planirajući romantične ili samo prijateljske susrete ušla samostalno, i vrlo riskantno, u eksperimentisanje sa hemijskim suplementima koji su joj promenili neke faze retikularnog i limbičkog funkcionisanja. Spomenuviši uzgred i u duhovitom stilu svoje dileme da li da ustane ili odustane svom mladom prijatelju Alehandru nije ni sanjala da je u njemu otvorila čitav ponor dubokih osećanja koje je Alehandro do sada uspešno skrivao od Evanheline. Čuvši za neka od njegovih osećanja Evanhelina je prijateljski pokušala da objasni Alehandru da njihova ljubav nije suđena jer je on 15 godina mlađi od nje. Štaviše da ona ima unuče svog bivšeg pastorka koji je takođe 15 godina mlađi od nje, međutim Alehandrova osećanja su bila nepoljuljana tim činjenicama.
Njen drugi prijatelj Roberto čuvši šta se dešava po pitanju Mohamada počeo je istorijsko-religioznu kampanju. Evanhelini je stalno ponavljao drevne citate o vjeri i nevjeri, o plitkoj ženskoj pameti koja zbog ljubavi odustaje od ponosnog patriotskog siromaštva, i o činjenici da je venecuelanska nacija kojoj oboje pripadaju tradicionalno u zavadi sa svojim starim turskim okupatorima, te i o količini prolivene predačke krvi. Danima je Evanhelina osećala strastveni Alehandrov pogled i često je umela da ga spazi u gomili ljudi preko puta ulice kako je vrlo pažljivo posmatra. Zatim je u grad stigao Wahed kako bi sa Evanhelinom dogovorio susret između nje i Mohamada, no odlazeći da se vidi na kratko sa Wahedom iznenadio ju je Alehandro i pošto je upravo preživljavala hemijske reakcije u mozgu Evanhelina ih je sve redom oterala dođavola.

Za koga će se odlučiti Evanhelina? Da li će izabrati Alehandra i njegovu strastvenu mladalačku ljubav, pa koliko god da traje; ili će otići u zagrljaj uvaženom i bogatom Mohamadu, pred kojim se otvara respektabilna politička karijera u dalekoj državi?
Možda je Evanhelina ipak jedna samozaljubljena kučka kojoj se ne da ugoditi?
Ili ipak žrtva tajanstvenih hemijskih reakcija i klasičan psihijatrijski pacijent koji zahteva hitnu hospitalizaciju?

Saznaćemo u sledećoj epizodi večeras tačno u 20:00h na programu Assy televizije (televizija zadržava pravo promene programa i satnice emitovanog materjala).


I ekskluzivna vest samo za čitaoce našeg nedeljnog TV dodatka: Kira T. Ision glavna glumica špansko-turske sapunice U rana jutra... u kojoj glumi rolu Evanheline upravo pregovara sa producentima oko svog ostanka u seriji. Gospođa Ision tvrdi da je ona ipak noseći stub celog projekta, za koji često spominje da je intelektualno uvredljiv čak i za šimpanze, te svoj ostanak uslovljava drastičnim povećanjem novčanog iznosa po epizodi.
-Ako već moram da glumim u tako imbecilnim zapletima zahtevam da me debelo plate, izjavila je gospođa Ision vidno iznervirana potpunim ignorisanjem producenata serije. - U rana jutra... mogu samo da razmišljam kako da dobacim što pre do toaleta, dodala je ona insinuirajući u posprdnom stilu naziv cele serije.
Kako će se situacija razrešti saznaćemo početkom sledeće sezone, za sada uživajte u vašoj omiljenoj seriji.

Take pain, give pain

On dolazi kao poklon baš za moj rođendan.
Biće to krvav poklon, ali valjan.

Po koju cenu?

Eksperimentišem ponovo.
Mesecima.
Vrlo opasno.
Na sebi.

U međuvremenu tu je tango.
U međuvremenu on me toliko bezumi načinom pritiska, stavom i mojim odgovorom na komande.

Jedem mu iz ruke.
Slušam.
Zato što me tretira kao damu.

Corpus callosum - reposted

Način na koji uzimaš moju ruku i način na koji te hvatam u polugu dok me pitaš koliko sam teška. Zar je bitno, okrećem se i gubim krucijalnu sekundu.

Način na koji u tebi vidim dvogodišnjeg dečaka i starca u isto vreme dok si ubeđen da sam očarana tvojim torzom.

I onaj način na koji me prenosiš, samo da bi se napravio važan. I način na koji mi se pred očima smenjuju slike tvog nošenja džakova, dece, pijačnih cegera.

I dok smo u klinču mi klizimo kroz dane i kroz noći. Dok smo u pokretu, u zahvatu, u bolu, ja mentalno izletim i nađem se u laboratoriji. I gledam sebe, gledam nas zapečaćene u retorti, u fazi, u toku procesa.
I onda se osvrnem i vidim redove retorti, vidim milione situacija u kojima živimo neke paralelne živote. I vidim majstora.
I da sam majstor ja.

I ponovo izletim. I posmatram sebe kako posmatram sebe, kako posmatram retorte u kojima smo mi, i ja bez tebe, i ti bez mene.


I način na koji podižeš ruku u toku napada broj 2. i kako gledam da te na najbrži način isečem preko arterije. I kako ti probijam jetru u toku napredovanja i kako te sahranjujem i rađam, kako te hranim i kako te učim, i kako ti savijam ruku u polugu.

I onaj trenutak kada si moj otac, ljubavnik ili sin. I kada sam ja tebi sve to.
I gubim krucijalnu sekundu dok se smeješ.


Ali se ne dam, pokušavam ponovo. I ponovo se prebacujem u kulu.
Tamo gde, među golubovima i među slepim miševima, i među knjigama, ređam retorte u kojima živimo neke živote. U kojima se smejemo, u kojima klizimo jedno preko drugog, u kojima smo smrtni neprijatelji ili se samo ne podnosimo.
I posmatram... sebe kako posmatram nas.
I posmatram sebe kako posmatram sebe kako posmatram nas.

I biram, i nalazim. Onu posudu u kojoj trčimo kroz pljusak. Dodajem sumpor i natrijum i kalijum za endotermnu reakciju.
Mokri do gaća, mokri do kostiju, do principa, rekao bi ti. I naglo stajemo dok mi se haljina cedi sa svih strana.
I dodajem magnezijum hlorid i tada se izvlačiš iz zagrljaja i skidaš majicu, i držiš je kao krov nad nama dok nas zasipa grad.
Pečatim ovu retortu i lepim etiketu slaba nuklearna sila.
I kažem - voda.

I gledam redove flašica i kako se ljubimo u toj mokroj, natopljenoj letnjim danima i entuzijazmom.
I opet kažem - voda.
I ostavljam je.


Nije stvar u tome, nijedan muškarac ne može da te podigne jednom rukom... osim mene, kažeš mi dok te ponovo napadam.

I još jedan pogled na najvažnije retorte. Onu u kojoj bacam gromove. Moji su ti nenadani rano jutarnji. Tu gde se stvaramo i gde ti nosiš vatru. I onu u kojoj smo sahranjeni, nepokretni, zemljani. I onu privezanu kanapima, u kojoj lebdimo, promenljivi, vazdušasti.

Hiljade staklića u kojima kao homunkulusi igramo igrice, svađamo se, volimo, grickamo.
Rubedo faza.

Način na koji hvatam tvoju šaku, okrećem je, izbijam oružje, savijam te i obaram na pod.
Način na koji mi kažeš - zaplešimo još jednom, dok ustaješ i pripremaš se za novu turu, prisiljava me da se osmehnem.

Prisiljava me da se smejem dok gledam nas, kako gledam nas, kako gledam nas.
U fazi rubedo.

Kraljica bez cipela

-Treba da kupim još jedan mač. Pa sad kombinujem kako da naručim, pošto ovde ne mogu da nađem to što mi treba. A onda kombinujem koliko mogu da me oderu ovi sa carine...

-Godinama gledam kako se teško naoružavaš. I samo me zanima jedna stvar - kada konačno nameravaš da kupiš adekvatne cipele?

-?
...

Putuj

Putujem

Dišem vodu
Pokrećem se

Ipak putujem

Život 24

Change my mind

Sensei Ueshiba i ja se družimo u dođou.

On gleda sa zida.

Ja iz ogledala.

Volela bih samo da vreme učenja ne traje toliko dugo. 

 

Da planinama i rekama ne treba toliko vremena da se transformišu, a onda vrate u početno stanje.

Iza svega u stvari stoji borba sa vremenom.
Ona koja se uvek gubi.

Kraj sezone

Mislila sam da će to biti poslednji damski dan ovog leta.

Pošto ionako nonstop prašinarim sa momcima u šumi.
A zbog terena smo prešli na daleko krvavije drilove.
Zemljica je mila majka u odnosu na beton i parket.

I vidi se da brljavim u latino formaciji.
Sa Saturnom na Mesecu još uvek se dobro držim.





I... mislila sam da je to kraj ove sezone, ali onda je stigao poziv za dođo Harukaze
Tamo me sa zida umno posmatra Morihei Uešiba.
I samo ja znam ko je on.

I samo on zna ko sam ja.

Čini mi se da sam videla cica macu

Da, videla sam cica macu.






Mačora ubicu.