Morala sam da pokušam, da iskusim to na sebi.
Preko 3 grama jedne vrste amino-kiseline uz 150mg cinka, stravična doza. Danima. Pa onda druga amino-kiselina.
Osetila sam tačno tamo gde je i trebalo. Prvo tok u medula oblongata, zatim udar kao fontana u hipotalamusu, pa ide u pituitarnu, pa se posle prebacuje dole u adrenalne.
U glavi putuje iz medule sa obe strane korteksa, sretne se napred, pa se vrati kroz corpus callosum.
Ležala sam danima kao u komi. Ustajala sa stravičnim vrtoglavicama. Sastavljala se, sabirala i oduzimala kako bih izigravala normalno ljudsko biće.
U danima pre toga prebacila sam se namerno na glikolizu, a zvuk je bio nož, bol koji se samo vrištanjem anulirao. Pečat autizma.
A onda sam se vadila iz te rupe. Da shvatim mehanizam.
Pa sam tu natrčala na disleksiju. Sa zaprepašćenjem sam gledala u slova na ekranu koja ispisuju sasvim drugo od onog što želim. I kako se nešto što teško iskopavam iz uma pretavara u nerazumljive redove prepune grešaka. I kako mi prsti uvek trče ka pogrešnoj tipki tastature.
I noću. Mrtvi su dolazili. Grlili me i samo meni šaputali neke njima važne tajne. On je ponovo umirao na mojim rukama i budila sam se sleđena od straha i sa osušenim suzama. Ali to sam znala. Ono što nisam rekla mi je moja pokojna i bivša svekrva.
I nisu njene reči bile te koje su me uzdrmale, bio je to njen zagrljaj, miris, dodir njene garderobe i kože. Kako se držala uz mene u toku celog sna.
I kako čeka da Mili još malo poraste pa da počne da je uči.
Kroz snove.
Prošla sam kroz proces, iskusila ga, shvatila mehanizam.
I izašla.
No comments:
Post a Comment