Banke u koje ulazim znam. Poznajem gde im stoje sve kamere (i one skrivene) i kako je pozicionirano obezbeđenje. I ko je obezbeđenje. I koliko je sposobno.
I najviše mrzim te dane kada se zaletim sa još milion poslova na spisku pa uletim, a ono kilometarski red. A čeka me još jedna banka ulicu niže.
I tako stojim juče, odbrojavam sekunde, prebrojavam sedmi put koliko ih ima ispred mene, vraćam pogled na tablu sa valutnim kursevima, sitno uvežbavam čača dok mi se u uši uliva Pata pata, i dajem mu diskretno po krampu kada DJ Fresh preuzme plejer. I stojim.
U jednom momentu vidim kroz staklo kako U. prolazi ulicom. Privlačim, on staje, okreće se, vidi me, maše, produžava dalje.
Tri sekunde kasnije ja se bacam na pod dok se stakla eksplozivno zarušavaju ispred unezverene gomile. Brojim. Brojim do 4 dok vadim kapu iz džepa. Ustajem, navlačim je.
U. uskače unutra, dobacuje mi oružje, za njim uleće L. i sabija ljude i onog sirotanovića iz obezbeđenja u ugao. Za to vreme U. nišani (dosta je vežbao) i gađa većinu kamera. J. je za to vreme regulisao službenice, pošto je ušao L.-u iza leđa.
Ja preskačem pult i hvatam glavnu u smeni, kod nje je ključ od sefa i od svih fioka.
-Nemoj da se plašiš, štitim žene, kažem joj promuklim glasom, ali očito bez učinka.
Muškarci su u tim prilikama histerični, agresivni, van kontrole. Moji se trude da dišu, da nema grča u mišićima, u stavu. Vidim krajem oka kako drže kolena u plusu, svi pod konac, dobro dresirani, dok ja vodim glavnu bucku, inače finu ženicu od fioke do fioke. Rizičan momenat je ulazak u sef, ali i to radim.
Brojimo, to je najvažnije. Brojim.
Napolju, L. odmah ubacuje civile i službenice u kancelariju pozadi, zaključava, a onda J. dovlači sto i nabija ga na vrata dok sa njega otpadaju monitor i još neke gluposti.
Njih dvojica izlaze u prednji deo taman kada I. zaustavlja kola ispred i ubacuju se. Odlaze.
U. je za to vreme izbio ventilacioni otvor, podigao me, a onda uskočio iza. Idemo na drugi sprat.
Ispred otvora iz ranca vadim haljinu, ravne cipele i periku, i treba mi 3 minuta i 17 sekundi da se dovodem u pristojno stanje. Njemu treba još manje.
U torbu sa alatom ubacuje svoje stvari, moje stvari, naše stvari u obliku para u kesama, i vadi majstorski kombinezon.
Nikog u hodniku. Izbijamo vratanca i izlazimo.
I sada sam službenica koja vodi majstora gore da vidi elektriku.
Ispred vrata za krov vadi kalauz, a onda je sve pesma.
Susedni krov se dodiruje i tu se prebacujemo i ulazimo par spratova niže u iznajmljeni stan. Dva dana ćemo izigravati par, čisto da imamo pregled nad okolinom.
Zato vreme I., J. i L. menjaju ukradena kola drugim ukradenim kolima i voze se do tačke gde ih čeka N.. On ih dalje prebacuje u štek kuću u provinciji dok se sve ne smiri.
Ako ih i pronađu nebitno je, pare su kod mene.
A ja sam pandurima ispred nosa, toliko blizu da me neće videti.
Stojim u Komercijalnoj već pola sata na istoj tački bez ikakve tendencije da se za jotu pomerim dalje dok se dan lagano vuče. Napolju cvetaju šljive, podižu se maslačci, život buja, raduje se, napreduje.
Samo ja stojim kao petunija u uglu Komercijalne.
Petunija prekrivena prašinom.
Nekih samo dvadesetak minuta kasnije ispred izloga se zaustavlja ofucani žuti jugo i izlazi tip noseći neku kesu-koverat. Ulazi umorno i preko stakla šaltera priziva bucku.
-Evo ti tvoji novci.
U tom trenutku sirotanović iz obezbeđenja je otišao do toaleta (pa ima i on dušu).
Bucka klima, ispisuje brzo neki papir koji treba da preda, a ja u tom momentu u jednom skoku stajem iza lika, radim davljenje sa onesvešćivanjem, spuštam ga, uzimam koverat i izlazim napolje.
U proleće.
U slobodu.
...Dok stojim kao saksija u uglu Komercijalne.
No comments:
Post a Comment